Broj 61
Početna > Prica > NISAM HAZARDER

DRAGOLJUB ĐURIČIĆ

NISAM HAZARDER

Dragoljub Đuričić otkriva da istinski uživa u odrastanju sina Andrije i emocijama koje troši na muziku, slikanje i još poneke ljubavi...

On nikad ne uspe da napravi isto jelo dva puta, ali mu to i nije važno jer nepogrešivo pogađa ukus osobe koju voli. Svojom energijom muzičara opčinio je Frensisa Forda Kopolu i umalo dobio angažman u Holivudu, ali su njegova htenja i tada i sada bila vezana samo za ove prostore.
  - Nije život samo biti histeričan i stvarati milione, a ne znati šta ćete s njima posle. Svaka čast ko uživa u tome, ali to je hazarderska stvar, a ja nisam hazarder. Među retkim sam ljudima koji nikada u životu nisu bacili jedan jedini dinar u slot mašinu.

  Kako sina koji sada ima 11 godina odvraćate da ne da pare za tu zabavu?
  - Ja ga ne odvraćam, samo mu pričam da to nikad nisam radio. On me je jednom terao, pošto ne može da uđe u kladionicu, da se kladim na fudbal. Rekao sam mu - Nemoj da me pokvariš. Sramota je da ti od deset godina pokvariš mene sa 50 godina. I dan-danas on to svom društvu prepričava kao vic. Znači da mu je nešto ostalo u glavi.


  Koliko ste iskreni kao roditelj?

  Ne mislim da sam ja jedini roditelj. Svi smo mi roditelji, samo je pitanje na koji način i u kojoj meri. Siguran sam da kraj deteta ne morate da budete 24 sata ako ne mislite o njemu. Mnogo je bolje biti pet minuta s njim, ali da ste sto posto prisutni. Veoma je važno učestvovati u njegovom odrastanju. Roditelji se najčešće vade kako imaju puno posla, a kad detetu treba da daju neki dinar za sličice ili nešto slično, daju ih jer misle da je to dovoljno.

  Kako vi provodite vreme sa sinom?
  Ja sam sa Andrijom intezivno i mozgom i telom. Sećam se da sam na Tašu, kad nije bilo njegovih vršnjaka, igrao s njim fudbal. Prihvatio bih se igre i toliko uneo da sam bio spreman da „poginem" za rezultat. Kad bi se pojavljivali njegovi vršnjaci, ja bih obično sudio ili nestajao i puštao ih da se sami igraju. Danas nekad pobedim ja, a nekad on, a za godinu će tako da me „ladi", ali, naravno, to više nije važno.

  Šta je važno?
  Važno je da se ne predaje i da se bori za sve što želi u životu jer ništa ne pada sa neba. Za sada smo još intenzivno zajedno, ali on polako stvara svoje društvo, ima neka svoja interesovanja. Važno je da se među nama stvorilo poverenje koje je bitno za njegovu budućnost. On mora jednog dana da se osamostali i socijalizuje. Pa to i životinje znaju, ali izgleda da čoveku mozak smeta pa se često prave greške kod odrastanja neke dece.

  Nije vas lako opčiniti? Je li to razlog što niste ostali u inostranstvu?
  Nikada nisam bio čovek koga je nešto moglo lako da opčini. Bilo mi je teško da živim daleko od najbližih, a i verujte mi, dosta se gubi na originalnosti. Univerzalni tipovi, možda je to neki poseban talenat, ali ja nisam takav. U nekoj vrsti snalažljivosti veoma sam uspešan. Mogu da napravim kuću, da se bavim slikarstvom, vajarstvom, da sviram i pravim muziku. Ne postoji ništa na ovom svetu što me istinski interesuje, a da ja to ne znam da radim. Ništa nisam naučio za vek vekova, već samo kada mi je trebalo. Tada bih pio pivo ili kafu sa majstorom koji je to znao da radi. Previše bi mi bilo da sve memorišem. Nisam tip digitronca. Toliko sam betona ugradio u životu, ali ne znam kako da napravim dobar beton. Sa kuvanjem je ista stvar. Nikad nisam skuvao dva ista jela, ali koliko volim osobu kojoj pravim ručak, toliko će mi jelo biti dobro.


  Šta slikate?

  Slikam poentilistički i do sada sam imao 17 izložbi. Kada mi je sin imao oko pet godina, imao je jednu razglednicu sa lanetom. Kao i svako dete, izuzetno je voleo životinje pa sam odlučio da tušem i perom nacrtam to lane. Kada je bilo gotovo, nije mogao da veruje da je tako lepo. Ja sam ga uramio i pitao gde da ga okačimo. Rekao je - Iznad televizora - da može da ga vidi kada mu se ne gleda televizija. Vreme je odmicalo, sve dok prošle jeseni nije poželeo da nacrtam njega. Odlučim da ga iznenadim. Crtao sam pažljivo danima dok me jednom nije pozvao da dođem po njega. Zaboravio sam da sklonim sa stola crtež koji je bio završen do pola. Kada smo ušli u kuću, ugledao ga je i iznenađeno pitao - Šta je ovo, tata? Više nisam imao kud, pa rekoh - Crtam te, obećao sam. Dok se on igrao po kući, ja sam crtao sve do večeri. Seo mi je u krilo i rekao - Tata, moram nešto da ti priznam. Sve vreme sam mislio da si mi ono lane negde kupio, a sad znam da si ga ti nacrtao! Eto kako je trebalo da se desi jedna slučajnost pa da se u njemu raščisti dilema za koju nisam ni znao da postoji.

  Zašto dete čuvate od javnosti?
  Danas je vrlo teško sačuvati dete od javnosti, posebno ako su roditelji poznati. Često mi se dogodi, iako je mali, da ga kao neki primer ili iz bilo kog razloga spomenem u medijima, kao na primer sada. To pokušavam da izbacim iz upotrebe jer je važno da, ako treba da dođe do medija, to bude njegova zasluga. Kada je o njemu pisao Sportski žurnal jer trenira rukomet, odveo sam ga u Maderu na svečani ručak, ali zato što je svojim radom zaslužio da se pojavi u novinama. To smatram važnim za njegovu budućnost.


  Šta još činite?

  Želim da u njemu stvorim snagu kojom će moći da pravi odabir bitnog od nebitnog, što je veoma teško, možda i najteže. Pa, koji roditelj ne bi neku bol, na primer zuba preneo na sebe? Malo je roditelja koji to ne bi uradili za svoje dete. Nažalost, to ne možete jer mora njega da boli. Ali šta možete? Možete da ga naučite da redovno pere zube da nikada ne bi došlo do te zubobolje. To je put kako se dete priprema za život. Velika je odgovornost da od nekog stvorite čoveka, a to je danas mnogo teže nego nekada.

  U čemu je razlika?
  Svako vreme nosi novu laž. Vi danas imate 100 programa na satelitu, ali, nažalost, ništa ne vidite. Kad sam ja bio klinac, imali smo jedan jedini program, ali sam video sve. Zašto to govorim? Da me tada neko video u Londonu uopšte ne bi ni pomislio da nisam iz Londona. A, sada, kada vi vidite našeg čoveka tamo, vidite da štrči.

  Čime štrči?
  Garderobom. Ovde ljudi imaju, po mom shvatanju, pogrešnu sliku o načinu isticanja. Više ovde imate napućenih usana nego u Holivudu! Kad dođe stranac u Srbiju i pita gde bi mogao dobro da jede, svako ga šalje tamo gde može da jede obilato. Tako i kad odeš kod hirurga, nije poenta da se ulepšaš, već da drugi vide da si se ti ulepšao. Tu je razlika između Italijanke i Srpkinje.

  Bar su nam muškarci u Armanijevim odelima.
  Na zapadu se u hijerarhiji zna ko puši pikavce u WC-u krišom, a ko puši tompuse i pije viski. Tamo se tačno zna ko kakvo Armani odelo nosi i zašto ste kao advokat te i te firme morali da dođete u tom i tom autu. Zato što vam je tako pet puta lakše da znate s kim imate posla. Ovde je sve prevrnuto. Ko ovde nosi Armanijeva odela? Nijedan koji bi trebao.

  Možda se ugledamo na modele koji nam se nude?
  Čovek mora čitanjem knjiga da uzdiže svoju ličnu kulturu, da zna da prati modu, a ne da bude napadan. Zamislite kada bih morao da razgovaram oči u oči sa novinarkom kojoj su ogromne grudi, uz to još i polugole. Bilo bi to kao da razgovaram u četiri sise! Pitanje je šta širiš kao dominaciju. Hajde, ubedi dete da završi hirurgiju ako se druži sa nekim momcima od 18 godina koji voze džipove! Jedini lek za to je podizanje nivoa kulture. Najvažnije je da se to uradi u porodici, a ko će na nju prvi da utiče nego država. Blagim doziranjem može da se stvara ukus.