Broj 61
Početna > Poznati > GENIJE 20. VEKA

PABLO PIKASO

GENIJE 20. VEKA

Kada su ga pitali da li je priroda zaista takva kakvu je on slika, Pikaso je odvaratio- To bi bilo strašno!

Pablo Pikaso rođen je 1881. godine u Malagi. Bio je sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso po kojoj je kasnije i uzeo prezime. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež počelo je u 10. godini kada je postao učenik svog oca, koji mu je i bio prvi uzor, ali ga je u 13. godini već dostigao. Taj trenutak u životu i u odnosu između oca i sina, Pikaso je lakonski opisao: „Dakle, dao mi je svoje boje i četkicu i zauvek prestao da slika." Reklo bi se da je u stvari samo sledio očeva uputstva i upravo naslikao golubije nožice. Ali, on ih je učinio tako stvarnim da mu je otac predao svoj slikarski pribor, priznavši da je mali Pablo postao zreo slikar. Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.
 
  Čudo od deteta
  Porodica Ruiz-Pikaso seli se u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u lokalnu umetničku akademiju, gde je njegov otac već dobio posao kao profesor crtanja. Kada je položio prijemni ispit, zahvaljujući očevom zauzimanju, Pablo je preskočio početni kurs. Ali, pre nego što mu je dozvoljeno da pohađa kurs iz klasične umetnosti i mrtve prirode, morao je da u roku od mesec dana preda mapu sa radovima. Međutim, mali Pablo je mapu pripremio za jedan dan. I ne samo to. Njegovi radovi bili su bolji od radova studenata završne godine. U četrnaestoj godini, skoro bez ikakvog formalnog obrazovanja, ispunio je sve zahteve cenjene akademije.
  Već 1897. godine njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima porodice, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe, za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.
 
  Buntovnik bez razloga
  Tada Pablo Ruiz odlazi u Madrid i upisuje se na Kraljevsku akademiju San Fernando. Ali, ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i troši vreme na crtanje i slikanje svakodnevice koja ga okružuje: kafića, ulica, bordela... Otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični El Grekovi portreti, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija." Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na njega i postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere.
  Bez obzira na izuzetan talenat koji je posedovao, Pablo Pikaso nije uspeo da završi Akademiju. Ubrzo je došao u sukob sa profesorima koji su zahtevali da se uklopi u šablon likovnog obrazovanja, koji je Pikaso već u najranijoj mladosti odbijao. Pošto nije pristao da odbaci svoj modernistički pristup slikarstvu, sa Akademije biva bukvalno oteran. U oktobru 1900. godine odlazi u Francusku koju je smatrao mnogo liberalnijom zemljom.
 
  Grejao se slikama
  Ali ni tamo mu ne cvetaju ruže. Ogromnu energiju ulaže u rad. Poznato je da je stotine njegovih crteža završilo u vatri, jer nije imao čime da se ogreje u hladnim danima. Ovaj težak period ga je naučio da osim talenta mora da savlada i marketinške veštine, te da plasira sebe i svoju umetnost kako bi preživeo. Pikaso je bio jedan od retkih slikara tog vremena koji je uspeo da se obogati za života. Prilagodljivost okruženju i svest da tržište zahteva stalne promene dovela ga je do toga. Njegov život nije bio lak, ali je uspeo da dosegne svetsku slavu. U tome mu je pomogla i Gernika, jedna od najčuvenijih slika 20. veka. Ne samo zbog toga što je izuzetno likovno delo već što je izraziti lični stav protiv fašističke vlade generala Franka. Ovo njegovo najčuvenije delo ogromnog formata svojevrsna je metafora zla i stradanja nedužnih. Psiholozi su, baveći se analizom ovog dela, tvrdili da ga je mogla naslikati jedino osoba poremećene psihe.
 
  Sve Pikasove muze
  Pikaso se ženio dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Imao je četvoro dece. Poslednje dete, Paloma, bila je rođena kada je on imao 68 godina. Nepopravljivog ženskaroša su žene napuštale, po pravilu, slomljenog srca nakon što bi jednu ljubavnicu zamenio drugom. Za njega se znalo da je bio beskrupulozan prema ženama, a one su ga ipak obožavale. Neke od njih su:
  Fernanda Olivije. Bila je Pikasova prva ljubav, sa njom je bio tokom svog ružičastog perioda i na početku kubizma. Nakon što ju je upoznao, umetnik je pokazao značajnu promenu u slikarskom stilu. Veruje se da je njen uticaj bio očigledan na većini tadašnjih ženskih aktova.
  Olga Hohlova. Ruska balerina koju je upoznao 1914. godine i sa kojom se venčao. Imali su sina Paula i on je zajedno sa Olgom tema mnogih Pikasovih slika tokom dvadesetih godina. Kada im je brak zapao u krizu, Pikaso je stvarao manje trodimenzionalne forme nasilnog stila i kolorita. Rastali su se 1935, ali su formalno ostali u braku sve do Olgine smrti 1955. godine jer je francuski zakon nalagao podelu imovine u slučaju razvoda, što je za Pikasa bilo nedopustivo. Posle raskida, Olga je doživela nervni slom i nastavila je da proganja Pikasa i njegove ljubavnice.
  Mari-Terez Volter. Bila je Pikasova ljubavnica i model, koju je upoznao 1927. kada je imala 17 godina. Rodila mu je ćerku Maju 1935. godine. Nije nikada postala njegova supruga, iako je to jako želela. Obesila se 1977. godine, četiri godine posle njegove smrti.
  Dora Mar. Atraktivna, srpskog porekla, odrasla je u Argentini kao Teodora Marković. Pikaso ju je upoznao 1936. godine, preko Pola Elijara. Bila mu je ljubavnica sedam godina, tokom kojih je Pikaso naslikao jedno od svojih najpoznatijih dela - Gerniku. Dorine crte lica nalaze se na slici. Ona je bila depresivna jer je bila sterilna, a Pikaso ju je na slikama najčešće prikazivao uplakanu.
  Fransoaz Žilo. Upoznala je Pikasa 1944. godine. Njoj je bila 21. a njemu 61. godina. Rodila mu je sina Kloda i ćerku Palomu. Ostaće upamćena kao jedina koja je napustila umetnika 1953. godine, navodno zbog njegovog nasilničkog ponašanja i brojnih preljuba. Bio je to veoma težak udarac za Pikasa.
  Žaklin Rok. Upoznala je Pikasa u fabrici grnčarije, u koju je često navraćao. Živela je sa njim dvadeset godina, sve do njegove smrti. Pikaso ju je oženio „iz inata" prema Fransoaz. Žaklin mu je bila poslednja ljubavnica, muza i sekretarica. Nije dozvolila Palomi i Klodu da prisustvuju očevoj sahrani.
 
  Kraj jednog genija
  Umro je 1973. u 91. godini života kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa. Kada je na Žaklinin poziv stigao kardiolog, Pikaso je već bio u komi. Pa ipak, kada je na trenutak povratio svest, mogao je sasvim razgovetno da kaže lekaru, koji je bio neženja, uhvativši svoju ženu za ruku: „Grešite što se ne ženite, potrebno je to čoveku." Pikaso je sahranjen u zamku Vovnarg, pored kamenih stepenica koje vode na terasu sa koje je satima znao da uživa u „prizoru Sezanovih slika".
 
  Unuk napisao biografiju
  Olivije Vidmajer Pikaso, unuk Pabla Pikasa, napisao je dedinu biografiju pod nazivom Prava porodična priča kao prilog razumevanju „vrlo složenog" umetnika. Knjigu je pisao dve godine snažno se suprotstavljajući opštem uverenju da je Pikaso bio ozloglašeni ženskaroš. Pišući, Vidmajer je razgovarao s ljudima koji su poznavali njegovog dedu. „Ako pogledate Pikasov život umetnika i život čoveka, to je stvarno veoma blizu jedno drugom. Svaki period u njegovom radu zasnovan je na novoj ljubavnoj priči, na novom periodu njegovog privatnog života." Ukratko, unuk je ustanovio da njegov deda bez dece i ljubavnica ne bi mogao da stvori ono što je stvorio, kao i da je veliki umetnik voleo svu svoju decu i svaku svoju ženu, ali i oni njega. On jednostavno nije mogao da bude sam. „Kad biste pitali te žene da li bi ponovo bile s njim, svaka bi odgovorila potvrdno", izjavljuje.