Broj 60
Početna > Putovanja > TADŽ MAHAL

SPOMENIK LJUBAVI

TADŽ MAHAL

Tadž Mahal izgrađen je u 17. veku u prašnjavoj ravnici Agre, oko 200 kilometara jugoistočno od Delhija. Od tada pa sve do danas on je ostao univerzalni simbol neizmerne ljubavi muškarca prema jednoj ženi

Izgradnja Tadž Mahala trajala je 22 godine i u njegovom završetku bilo je angažovano više od 22.000 ljudi. Prema predanju, oko hiljadu slonova je dopremalo materijal da bi bila dovršena građevina od belog mermera čija je unutrašnjost optočena dragim kamenjem. Ahat, žad, raznobojni granat i još dvadesetak dragocenih materijala ugrađeni su u intarziju grobnice, unutrašnjost građevine i pod. Grobnica je nekad bila prekrivena pokrovom od pravih bisera, u nju se ulazilo kroz srebrna vrata filigranske izrade, a okruživala ju je čipkasta ograda načinjena od pravog zlata. Prebogati šah želeo je najvećim dragocenostima da isprati svoju voljenu ženu i za to angažovao najbolje majstore. Pljačkaši su u 18. veku iz Tadž Mahala odneli veliki deo ovog blaga, ali je sačuvana građevina neprolazne lepote.
   
  Ožalošćeni šah
  Ovo veličanstveno zdanje podigao je peti car Indije iz dinastije Mogul, šah Džahan (1628 - 1658). Verovao je da potiče od velikih zavojevača Timur Lenka i Džingis Kana. Kada je 1631. izbila pobuna u njegovom carstvu, sa vojskom je krenuo da je uguši. Kao i uvek, sa njim je krenula i njegova lepa i umna žena carica Mumtaz Mahal čije ime u prevodu znači Izabranica palate. Ona se zapravo zvala Ardumand Banu Begum i bila je ćerka prvog ministra svemoćnog velikog mogula, cara Džahangira, što znači Osvajač sveta. Njenu lepotu opisivali su pesnici pevajući o mesecu koji je trebao da se sakrije kada bi se Mumtaz Mahal pojavila. Ona je u pravom smislu reči bila vladarka sveta, a šah Džahan je, kažu, živeo da bi joj ugodio. Obožavao ju je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvećem iz svojih vrtova. Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala četrnaest porođaja, ali je poslednji bio koban. Dan pošto je na svet donela lepu kćer, u logoru Burhanpur, gde je pratila muža koji je u toj oblasti ratovao, preminula je od groznice. Bilo je to 1629. godine. Šah Džahan bio je toliko ožalošćen da je odustao od svog daljeg vojnog pohoda, vratio se u palatu, ušao u jednu odaju i iz nje nije izašao devet dana. Ništa nije jeo ni pio, a jedini znak da je živ bilo je ječanje koje je dopiralo iz odaje. Kada se pojavio pred podanicima, njegova kao ugljen crna kosa bila je bela kao sneg.

  Spomenik besmrtnosti
  Šah Džahan je imao mnogo žena, ali sa smrću Mumtaz Mahal izgubio je svoju radost, zvezdu vodilju i dušu svog života. Tugovao je za njom i svojom jalovom moći jer je bio kralj sveta, ali potpuno bespomoćan da produži život one koja je bila njegova ljubav. Kad već nije mogao da je zadrži pored sebe, odlučio je da joj podigne velelepni spomenik i tako je učini besmrtnom. O mauzoleju Tadž Mahal govori se vekovima i tako iznova oživljava čudo ljubavi i njena nemilosrdna prolaznost. Na obalama široke i lenje reke Jume, Mumtaz je bila srećna pa je šah odlučio da u Agri, trećoj od prestonica mogulske Indije podigne grob kao „uspomenu na Mahal".

  Čudesni arhitekta
  O Tadž Mahalu se zna gotovo sve, ali je i dalje tajna koji je arhitekta zaslužan za ovo delo izuzetne lepote. Prema jednom predanju, portugalski misionar Sebastijan Manrike, koji je živeo u Bengalu između 1628. i 1642. godine, i koji je dospeo u Agru da bi otkupio zarobljenog sabrata, tvrdi da je tvorac bio italijanski zlatar, izvesni Đirolamo iz Verone. On daje čak i pojedinosti: „Car ga je pozvao i rekao mu da želi da podigne veliku i veličanstvenu grobnicu svojoj prerano preminuloj supruzi, pa je od njega zahtevao da načini potpuno pregledan projekat. Arhitekta iz Verone je ispunio ono što se od njega tražilo i za samo nekoliko dana predao mu više maketa prelepe građevine. Caru se svidela lepota projekta, ali se u aroganciji ponosnog varvarina njegovo veličanstvo razjarilo zbog niske cene koju je predložio..." Međutim, ostaje sporno zašto bi jedan katolik podizao grobnicu princezi koja je progonila hrišćane. Dvesta godina posle oca Manrikea, Agru je posetio major Džems Luis Šliman koji je tvrdio da je arhitekta Francuz Osten iz Bordoa, takođe zlatar. Indijska deca uče da je tvorac poštovanog Tadž Mahala majstor Isa, Turčin lutalica, takođe neutešni udovac. To bi moglo biti približno tačno, jer se ustad Isa zvao još ustad Kan efendija, Isa Muhamed efendija, ustad Muhamed Isa efendija, Isa Kan... Možda i nije bio poreklom baš iz Turske, nego iz Isfahana ili iz Samarkanda ili iz Kandahara... Bio je hrišćanin, ali o tome nije govorio, ili je bio Jevrejin, možda Arapin? Rus? Možda su čak bila dvojica ustada, ustad mamur Nadil al Asar i njegov brat ustad Hamid, Persijanci, što bi donekle objasnio izvesne stilove na zdanju. Ono u čemu se tvorci svih ovih verzija slažu jeste to da kad je grobnica završena, šah Džahan je bio toliko zadovoljan da je arhitekti odsekao glavu, njegovim pomoćnicima šake, a kaligrafe oslepeo, tako da nikada više niko od njih ne napravi slično remek-delo!

  Osmougaoni mauzolej
  Tadž Mahal je neponovljiv. Za mesto na kome će počivati njegova voljena žena, šah je izabrao mesto koje je moglo da se vidi s prozora njegovih odaja. Središte kompleksa čini veliki osmougaonik od belog mermera s vertikalnim ivicama oborenih uglova i s dubokim udubljenjima prekrivenim klasičnim mogulskim lukom. Iznad toga, četiri ugaone kupolice uokviruju središnju, čija visina dostiže 61 metar. Jednostavne je i moćne strukture, neki su je poredili s laganim šatorima nomada, sa snežnim vrhovima Himalaja, s lenjim letnjim oblacima, a, ipak, najsličnija je stogovima sena kojih ima mnogo u dolini Agre. Na 37 metara ispod kupole, koja je samo ukras, nalazi se još jedan polukružni krov koji natkriva veliki osmougaoni prostor u koji svetlost prodire kroz osam prolaza koji vode ka udubljenim prozorima fasade. U osmougaonoj dvorani, zaštićeni pregradom od šupljikavog mermera, u svojim sarkofazima počivaju večni ljubavnici. U samom središtu se nalazi sarkofag Mumtaz Mahal koji je prazan kao i sarkofag njenog supruga, jer se pravi grobovi nalaze u podzemnom prostoru. Pored njenog sarkofaga, malo veća i malo viša je počasna grobnica šaha Džahana. Šah je sebi bio namenio drugi veliki mauzolej, koji bi bio sagrađen blizu Tadž Mahala i s njim povezan srebrnim mostom. Nažalost, nije stigao da ga sagradi, jer je mnogo vremena utrošio oko izgradnje grobnice svojoj voljenoj ženi. Ukrašeni su intarzijama stilizovanog cveća od najskupocenijeg materijala i reljefima u mermeru. Kada mu je 1658. godine sin preuzeo presto, šah Džahan stavljen je u kućni pritvor. Živeo je još osam godina sa jednom jedinom mogućnošću da kroz prozor svoje odaje preko reke Džumne posmatra počivalište svoje voljene žene. Straža ga je našla mrtvog u 74. godini. Kad je 1666. godine umro, njegov sin Aurangzeb je zaključio da je besmisleno i dalje rasipati novac kraljevstva da bi se podigao još jedan mauzolej, pa je oca sahranio pored voljene Mumtaz. Izneverio je očev testament, ali je poštovao duh istorije.

  Među sedam svetskih čuda
  Sem što je Tadž Mahal bio vekovima na meti pljačkaša, istorija beleži i više destruktivnih ideja koje, na sreću, nisu realizovane. Naime, lord Vilijam Bentik, engleski guverner koji je radio za akcionare jedne indijske kompanije, poželeo je da 1830. godine razruši „dekadentnu" mogulsku građevinu i da mermer pošalje u Veliku Britaniju gde bi ga neki pripadnik nižeg plemstva iz Kenta ili Devona upotrebio za izgradnju svoje kuće ili za ogradu. Tadž Mahal je spaslo to što u „naciji trgovaca" niko nije želeo da trguje mermerom sumnjivog porekla! Veličanstveni mauzolej Tadž Mahal uvršćen je među sedam svetskih čuda. Na hiljade turista svake godine slikom ga ovekoveči. Parovi sklapaju ruke praveći polukrug dok im fotograf pokazuje koju pozu da zauzmu da bi se Tadž Mahal našao između ljubavnika. Simbolično, bar na tren, zaljubljeni par „grli" ovaj simbol neprolazne ljubavi.