Broj 60
Početna > Prica > MANE I JA, DVA RATNA DRUGA

OLIVERA KATARINA

MANE I JA, DVA RATNA DRUGA

Posle tri decenije mraka Olivera Katarina je stala pred kamere i odigrala fantastičnu ulogu Velike boginje koja je pobrala najbolje kritike i najviše aplauza i sinu Manetu ispunila davno dato obećanje

Posle premijere Čarlstona za Ognjenku kritičari su rekli da je vratila dostojanstvo ženskoj ulozi na našem filmu. Salvador Dali rekao je davno posle njenog koncerta: „Doživeo sam pravi požar dlanova od aplaudiranja Oliveri posle koncerta u 'Olimpiji'”, a Timoti Bajford oduševljeno je zaključio: „Nemojte biti tužni što vas nema, vi ste već legenda kao Greta Garbo". Kada sam došla kod Olivere, sa osmehom mi je otvorila vrata novog doma u kojem živi sa sinom. Njena najveća želja se ispunila, njen sin Mane se vratio u Srbiju. Pobedili su.

Kako ste se osećali posle trideset godina izolacije kada vam je Uroš Stojanović ponudio ulogu u filmu Čarlston za Ognjenku?
Kada sam videla da je moj lik krajnje neobičan i zanimljiv, prihvatila sam ulogu. Uroš je prema meni bio više nego pažljiv i zaista se ophodio sa velikim poštovanjem, prosto sam dobijala krila dok sam radila sa njim. Pevajući sam snimila tu ulogu koja je zahtevala mnogo snage. Urošu želim veliku svetsku karijeru i ubeđena sam da će je on i postići. Bilo mi je drago što će koristiti i mene kao pevačicu, moj glas i što će kompoziciju za mene pisati čuveni Umebajaši. Sve je to obećavalo jedan uspešan povratak i s velikim oduševljenjem smo snimali taj projekat. Ipak, dugo se čekalo do premijere filma, čak sam se pitala da li sam ja ukleta, da li će nešto krenuti naopako pa da film ne izađe uopšte.

Kakve su vas emocije preplavile posle premijere?
Bilo mi je veliko zadovoljstvo kada sam sa sinom prošetala crvenim tepihom, jer sam osetila da sam ispunila obećanje koje sam mu pre mnogo godina dala u emisiji Marine Rajević kada sam rekla: „Mane, sine, pobedićemo!" I to sam stvarno doživela kao ispunjenje date reči svom sinu koji je mnogo propatio zbog svega što se sa mnom dešavalo, sve se prelamalo kroz njegov život.


Šta biste voleli da vam se desi posle ovog velikog povratka: novi film, koncert...?

Veoma bih volela, i ne mogu da shvatim da mi to do sada nije omogućeno, da napravim veliki koncert u Beogradu. Smatram da sam posle trideset godina to i zaslužila. Toliko ima smešnih pojava koje pevaju na svakom koraku, a onima koji zaista vrede ova zemlja ne omogućava tako nešto. Očekujem da će Ministarstvo za kulturu učiniti nešto povodom toga, da će omogućiti da se umetnici bave umetnošću, a da zabavljači zabavljaju. U svetu sam na najuglednijim mestima mogla da imam koncerte, zašto onda ne mogu i u Beogradu? Ali, kako da odem u to ministarstvo kada znam da me je neko izbrisao sa spiska za nacionalnu penziju, iako me je udruženje kandidovalo. Kako onda mogu nešto da tražim i da očekujem, iako imam apsolutnu podršku naroda, što doživljavam svakodnevno. Narod jedva čeka da se pojavim sa jednim koncertom, što se i videlo na premijeri filma kada se aplauz prolomio samo na zvuk moga glasa. Ne razumem zašto onda neko nema sluha za to, kako nekome mogu nebrojeno puta da daju enormne sume, a ja ne mogu da dobijem za jedan koncert, ne mogu to da shvatim.

Oduvek ste žarko želeli sina. Dok ste bili u vezi sa Ratkom Draževićem, on vam je govorio da ne treba da se ostvarite kao majka. Ipak, materinstvo ste stavili ispred karijere, što je danas retkost.
Ratko je znao da kaže da svaka žena može da bude majka, ali samo je jedna Olivera i da umetnica treba potpuno da se posveti umetnosti. Taj materinski poriv u meni je bio toliko jak. Nije me zanimala svetska karijera i zato sam i pobegla iz Rima i prekinula svoj uspon u svetu da bih postala majka. Ne kajem se, jer kada se žena ostvari kao majka, ona je bogatija i kao ličnost i kao umetnik. Uvek bih materinstvo stavila ispred karijere.

Ubrzo posle udaje za Miladina Šakića ostali ste u drugom stanju. Kako ste se osećali kada ste saznali da će vam se ispuniti najveća želja?
To je bila najveća radost za mene. Toliko sam bila srećna kada sam rodila sina, i danas sam srećna što ga imam. To me ispunjava. Dužnost svake žene je da se realizuje kao majka, a danas se, nažalost, može čuti među mladima kako je važno ostvariti se, imati karijeru, uspeti, uspeti i samo uspeti... Šta je to, uopšte, uspeh? Kada sve to dođe do nekog nivoa, shvatite kako uspeh ništa ne znači ako nemate normalnu porodicu, ako nemate dete kojim ćete produžiti život. Naše mlade devojke greše što odlažu udaju i trudnoću. Mladost prođe, uspeha se zasitiš, a materinstvo je nešto najlepše na svetu, to oplemenjuje ženu. Pa, kako bi izgledao moj život da nemam sina? Mene ne bi mogla da ispuni samo karijera i te uloge. Vidite kako su se tu dešavale razne stvari, kao što su se i meni desile, da se ta karijera iz potpuno neobjašnjivih razloga sruši. Da sam bila sama, ne znam da li bih izdržala, sigurno bih na neki način prepukla. Osećanje odgovornosti prema sinu me je držalo u snazi, on je bio veliki motiv da se borim i da izdržim.


Danas se mnoge žene plaše porođaja. Da li je to bio slučaj i sa vama?

Uopšte se nisam plašila, za mene je sve to bilo nekako prirodno. Danas se žene boje svega i svačega, viška kilograma, neće da doje da im se ne opuste grudi... Pa šta i ako se malo opuste grudi, da li je to tako velika tragedija? Mnogo je lepše kada možete da nahranite svoje dete, kada ono dobije zdravlje preko tog mleka. Danas mnoge žene neće ni da doje i to je jedan satanski egoizam koji je sa Zapada stigao kod nas, žene misle samo o sebi, ne misle o svom porodu, o produženju vrste. Ne završava se sa nama svet, on treba večno da živi. Kakav je to satanizam da žene neće da rađaju i da doje? Mnogo mi je žao što majke nemaju dovoljnu svest, nego čujem da za maturu kao poklon svojim kćerkama daju da ugrade silikone. To je strašno, treba sve činiti da se tim majkama podigne svest, da ne prave od svoje dece invalide. Zašto bi se mlade devojčice sekle i ugrađivale te strane materije u telo, čemu to ludilo i teror mladosti i lepote? Lepota nije samo u pravilnosti tela i lica, lepota je pre svega u zračenju duše i duha. Mnogo pametnije bi bilo kada bi te majke radile na oplemenjavanju svoje dece, da ih obrazuju, uče lepoti i ljubavi umesto da paradiraju kao neke porno-zvezde.


Kako ste odlučili da sinu date ime Mane?

Želela sam da se zove kao moj svekar, Miladinov otac. Njegov deda je bio jedan divan čovek. Kada je Mane imao prijemni ispit na Teološkom fakultetu, tada mu je vladika Atanasije Jeftić, koji je tada predavao na fakultetu, objasnio da to ime potiče od Emanuil, od imena Hrista.

Mane je rano ostao bez oca. Na koji način ste se trudili da mu nadomestite taj gubitak?
Moj Mane se postavio kao stub porodice. Kada mu je otac umro, on je rekao: „Tate više nema, sad sam ja glava porodice." Odjedanput sam videla jednu zrelost kod svog sina, koji je imao samo šesnaest godina. On je na sebe uzeo to breme, da ne nestanemo oboje. Opet, oboje smo vrlo ponosni, nismo želeli nikoga ni za šta da molimo, kao ni da se unizimo ni pred kim... Pošto sam nastojala da od njega sakrijem svoju patnju, noću sam plakala da on ne vidi. Ipak, kada nisam mogla da izdržim, kada bi me emocije preplavile i ako bih pustila suzu pred njim, on je tako strogo reagovao, grdio me je, govorio da ne smem da budem tako slaba, da ne smem da popuštam, da će moji neprijatelji uživati ako vide da sam slomljena. Govorio mi je da ne smem da budem slomljena, da podignem glavu i da se osećam superiorno, da neće da vidi da plačem. Tako je on mene bodrio da izdržim.

Niste imali lak život, čak ste posle smrti vašeg supruga morali da prodate neku imovinu da biste preživeli...
Sve što smo stekli poštenim i krvavim radom morali smo da otuđimo. To je krenulo sa vikendicom koju smo prodali pa je od toga Mane otvorio kafić da bismo preživeli. Živeli smo od toga što smo prodavali stvari iz kuće, počev od slika koje sam dobijala od naših najvećih slikara, a koje sam prodavala budzašto samo da bismo preživeli, do njegovih dukata. To je bilo strašno...


Kao ni vama, ni Manetu nije bilo lako...

I on je bio izložen pritiscima i zastrašivanju. Hapšen je svake večeri jer se neko nameračio da sruši tu kuću u Golsvordijevoj, u kojoj je bio kafić, i da na tom mestu podigne višespratnicu. Drugi kafić mu je otet od strane jednog policajca. I dan-danas se taj kafić vodi na ime njegove žene i taj kafić i danas u Požarevačkoj ulici radi. Tada je Mane shvatio da mora da ode, jer ovde ne može da radi i nemamo od čega da živimo. Tada smo prodali i stan koji je Mane nasledio od oca i koji nam, uvek naglašavam, niko nije poklonio. Bili smo prinuđeni da to prodamo i onda je Mane otišao u svet i u njemu uspeo.


Dok je Mane bio u Madridu, vi ste bili ovde potpuno sami, bez posla. Ko vam je u tim trenucima najviše pomogao?

Meni niko nije pomagao. Imala sam svoje prijatelje, koje imam i danas. Oni pripadaju građanskoj klasi koja je osiromašila i koji su i sami veoma teško živeli. Provodili smo vreme uz šoljicu kafe, tešeći jedni druge. Delili smo emocije i tugovali zajedno, ali niko mi nije prišao da mi pomogne, apsolutno niko. Nikoga čak i nije interesovalo što sam ja došla u takvu situaciju, verovatno su se neki i radovali. Od penzije koju imam ne bih mogla da plaćam stan, a selila sam se sedam-osam puta. Naravno, imala sam apsolutnu podršku svog sina, bez čije pomoći ne bih mogla da preživim.

Koliko je teško biti samohrana majka?
Naše društvo ne misli dovoljno o majkama, čak pokazuje i neku nemilosrdnost. Mene toliko nervira to što ne oslobađaju od poreza te stvari za bebe, to je stvarno strašno. S jedne strane, mi nestajemo kao narod, bela kuga nas pojede, a s druge strane, majka nema nikakve olakšice. Šokirala me je nemilosrdnost koju sam ja osetila kao žena, niko od onih koji su mogli da mi pomognu nisu pokazali ni mrvicu saosećajnosti niti su mi na bilo koji način olakšali. Niti su mi dali privremeno na upotrebu neki mali stan, ne, ja to nisam mogla da dobijem, niti sam dobila pristojnu penziju koju smatram da sam zaslužila. Nikoga se nije ticalo da li ću ja preživeti ili ću umreti, sem mog sina. Mislim da je majka ugrožena i mogu misliti kroz šta sve prolaze mlade majke koje nisu zaposlene. Ovo društvo mora da pomogne majkama ako misli da mi opstanemo kao narod, mora da ih stimuliše, vlast mora nešto energično da učini da bi se majkama pomoglo. Ja znam kako je teško podizati dete kad nemaš posao, kad nemaš stan i još ako je žena udovica, to je katastrofa.


Na koga Mane liči, čiju narav ima?

Na deda Budu, kapetana broda. On je kao orkan, ume da bude i miran, da ćuti, ali je vrlo temperamentan i impulsivan. Mane nosi gene moga oca, koji očigledno ima vrlo jake gene jer čitava familija Petrovića nosi njegove gene.

Kada smo se prošli put videle, rekli ste mi da vam je najveća želja da se Mane vrati u Srbiju. Da li vam se ta želja ispunila?
Vratio se, to mi je mnogo milo. Izdržao je osam godina, a kafić „Olivera” je postao najelitnije mesto u Madridu gde su se skupljali španski i svetski umetnici, pesnici, reditelji, glumci. Sada se ovde prilagođava, nije još počeo da radi, ali ima nameru da napravi izložbu, da se predstavi ovoj sredini. Želja mu je da otvori neki kafić kao što je imao, jer mu mnogi drugari kažu da otvori bilo gde, oni će ići za njim. Mane se u Španiji bavio i enterijerima, za šta je i dobio nagradu, i u tome je bio vrlo uspešan. Takođe, imam želju i da se oženi.

Kakvu snahu biste voleli za svog sina?
Naravno da bude naša, da bude zdrava, normalna, plemenita, da želi da bude majka i da rađa. Sigurna sam da će moj sin sve da obezbedi svojoj ženi. Volela bih da ona pre svega bude žena i majka, jer je to najlepše. Valjda ću i to doživeti. Što se mene tiče, ja bih u mišju rupu otišla samo da oni budu srećni.


S obzirom na vaše bogato iskustvo, šta biste vi danas poručili samohranim majkama?

One su majke i ja sam uz njih. Njih nemam šta da savetujem, mogu samo da poručim ovoj državi da je krajnje vreme da pomogne mladim majkama da opstanu, da se ne muče, da ne budu nervozne prema deci jer im je u glavama šta će sutra da daju detetu za jelo, kako će da ga obuku. Jedan od prvih zadataka u ovoj zemlji mora biti pomoć samohranim majkama. Mogu samo svim majkama da kažem da vole svoju decu, da se trude da svoju nervozu sakriju od deteta, da deca ne ispaštaju.