Broj 60
Početna > Intervju > KINOTEKA JE MOJA ŽIVOTNA MISIJA

RADOSLAV ZELENOVIĆ, DIREKTOR JUGOSLOVENSKE KINOTEKE

KINOTEKA JE MOJA ŽIVOTNA MISIJA

Radoslav Zelenović ove godine obeležava 40 godina rada i života sa filmom. Kada je pre 16 godina napustio mesto urednika filmskog programa na televiziji i došao na čelo Jugoslovenske kinoteke, mnogi su mu rekli da je to čista ludost, a on je znao da tu započinje njegova životna misija

Prava ekskluzivnost je videti dokumentarni film iz 1940. godine, još ako je on u boji i prikazuje vojnu smotru na Adi Ciganliji obavljenu pred kraljem Petrom II Karađorđevićem i knezom Aleksandrom, onda ste pravi srećnik. Ovaj neponovljiv životni zapis na kome kraljević Petar II stavlja lenonke ili gde se u drugom kadru vidi kako vojska prebacuje tenk preko jezera, dospeo je u Kinoteku kao poklon izvesnog gospodina Trifunovića. Ovo je samo delić neprocenjivog blaga o kome se poslednjih 16 godina stara gospodin Radoslav Zelenović sa svojim saradnicima. U Arhivu jugoslovenske kinoteke čuvaju se, pored filmova, i plakati, slike, 550 predmeta iz istorije filma.
  - Od 1896. godine pratimo neke predmete kao što je carska panorama, a među eksponatima je i jedan od štapova koje je koristio Čarli Čaplin. U Arhivu jugoslovenske kinoteke do sada smo otkrili i nekoliko filmova koji su se u svetskoj istoriji filma vodili kao nestali. Mi to ne znamo dok nam se ne obrate na primer Italijani, Francuzi, Mađari. Tako smo pronašli šest mađarskih filmova koji su se vodili kao nestali i film sa Žanom Gabenom iz 1932. za koji su Francuzi mislili da mu se izgubio trag. I Rusi nam često traže da im pozajmimo njihove filmove jer su naše kopije u boljem stanju nego njihove.

  Sankcije su dugo trajale
  Svoje prve radne dane u Kinoteci gospodin Zelenović započeo je tačno mesec dana pošto su zemlji uvedene sankcije. Veoma dugo je sa saradnicima imao utisak da radi u vanrednim okolnostima jer su teškom mukom dolazili do svojih ciljeva. Nije bilo nimalo lako dobiti donacije, još je teže bilo objasniti donatorima zašto naša administracija uzima porez na promet, čak i za ono što je poklon.
  - Vrlo je zanimljiv primer francuske vlade koja nam je dala 500.000 evra za izgradnju depoa. Dve i po godine ovaj novac ležao je u banci, a mi nismo mogli da ga iskoristimo zato što nismo uspeli da skupimo potrebne dozvole! A, recimo, jedna dozvola i saglasnost sa 50 posto popusta, jer smo nacionalna institucija, koštala nas je 40.000 evra! To se rešava - a kako, to znamo mi u Kinoteci.
  Da put ostvarenja njihovog sna nije bio nimalo lak, svedoči i podatak da je Kinoteka dobila depo 1964. godine, a počeo je da se gradi tek 2007. godine! Kao da se u međuvremenu ništa nije dešavalo, kao da filmovi nisu snimani.

  Kinoteka je brend  
  Kada je 1995. godine osnovana Evropska federacija filmskih arhiva, pored 12 članica iz Evropske unije, 13. članica po pozivu bila je Jugoslovenska kinoteka. Na stogodišnjicu filma Jugoslovenska kinoteka ustanovila je „Zlatni pečat", nagradu po koju su lično morali da dođu oni koji su je dobili. Tako su u Beograd stigli velikani poput Harvija Kajtela, Đuzepea de Santisa, Tea Angelopulosa, Nikite Mihalkova, Andreja Končalovskog, Vima Vendersa, Jiržija Mencla, Kena Rasela, Šarla Aznavura...
  - I sad kad izgovaram ta imena, podilazi me jeza. Ponekad mi dođe da se uštinem ne bih li se uverio da li su svi ti ljudi bili tu, rukovali se sa nama i mi im dodelili medalje. Po protokolu, Vim Venders je trebalo da provede jedan sat u Arhivi kinoteke, a ostao je pet i po sati. Jedva smo stigli na otvaranje njegove sopstvene izložbe ovde u Beogradu! Izjavio je da mi zavidi što sam „bogat čovek" i da mu je žao što on nije jer bi, da može, verovatno desetak miliona dolara odvojio za Arhiv jugoslovenske kinoteke.
  Lik Beson je kao dobitnik nagrade imao priliku da prođe iz starog u novi depo Arhiva. Očaran onim što vidi, nekome je na francuskom govorio da ne može da veruje kako prolazi kroz desetine hiljada kutija filma. U Jugoslovensku kinoteku po svoju nagradu stigao je i Harvi Kajtel, a iste večeri njegov film Klavir osvojio je Oskara.


  Podrška evropske kulture

  Kao svedočanstvo najtežeg perioda, direktor Jugoslovenske kinoteke još uvek na svom stolu drži papir sa apelom Bernarda Bertolučija napisan 4. aprila 1999. kojim poziva međunarodnu javnost da spreči bombardovanje. Nasilju se usprotivio i Teo Angelopulos. Na kongresu u Madridu, Jugoslovensku kinoteku zastupala je Italijanska kinoteka, a njen apel pročitala je direktorka Francuske kinoteke. Iako je od 60 kinoteka čak 47 podržalo apel u kome prva rečenica glasi da je na našu zemlju izvršena agresija NATO snaga, vojna namera nije sprečena. Raketiran je bunker Istorijskog arhiva Beograda u Bubanj Potoku u koji su bili premešteni filmovi, trake.
  - Projektovan je da izdrži udar atomske bombe, ali nije izdržao tu raketu i ja se stalno pitam čime su nas gađali! Ostao je krater šest sa dva i po metra. Blizu 80.000 kutija plivalo je u vodi, skupljali smo ih mesecima i uspeli da spasemo sve.

  Prijateljstvo sa princom Tomislavom
  Pored ovog izuzetno teškog perioda, karijeru gospodina Zelenovića obeležili su i mnogi neočekivani događaji. Nije ni slutio da će jednog dana piti piće sa Nikitom Mihalkovom, ručati sa Liv Ulman ili da će upoznati princa Tomislava, jednog od najvećih privatnih donatora Jugoslovenske kinoteke.
  - Princ Tomislav Karađorđević mi strašno nedostaje jer smo se družili na Oplencu, u Koraćici i na mnogim drugim mestima. On je bio kino-amater i kao sasvim mali dečak, dobio je od majke kameru koju je kasnije poklonio Kinoteci. Rekao mi je jednu stvar koju držim kao kredo. Pitao sam ga: „Visočanstvo, živeli ste u inostranstvu, nemate nameru da se više tamo vratite, kakav smo mi  narod?" Rekao mi je: „Znaš, mi smo čudni u jednom vrlo važnom segmentu - počinjemo da rešavamo problem onda kad je on nerešiv."
  Prihvativši ovo kao veliku istinu, gospodin Zelenović je pokušavao da reši probleme onda kada su oni rešivi. Tako posle velikog i višegodišnjeg truda, uveliko se privode kraju radovi na zgradi u Uzun Mirkovoj 1 gde će biti smešteno i dostupno javnosti sve ono što su generacije kinotečana skupljale.   

  Novo lice Kinoteke
  Biće to veliki objekat sa dve ili tri bioskopske sale, nekoliko galerija sa izložbama koje prikazuju istoriju našeg filma, reprezentativnom bibliotekom od 22.000 knjiga koje su sada smeštene u jednom malom beogradskom stanu i hemaroteka koja prati 60 časopisa sa raznim isečcima o autoru, filmu, festivalu... Nazire se zaokruženje jednog sna u kome je još jedna neispunjena želja.
  - Od Ministarstva kulture i Nacionalnog investicionog fonda imamo punu podršku, što se i vidi gradnjom depoa i izgradnjom nove zgrade Kinoteke. Ali, svojim ličnim neuspehom smatram to što nisam dobio nijedno novo radno mesto za ovih 16 godina iako je fond kinoteke mnogo uvećan. Stiglo je više od 10.000 filmskih kopija i prema važećim standardima potrebno nam je više od 100 ljudi! Onda vam je jasno zašto kažem da su ljudi koji rade u Kinoteci entuzijasti i njeni veliki sponzori. Moj šef arhiva je istraživač, ja sam sam sebi pomoćnik za tehnička pitanja, upravnik muzeja Dinko mi je pomoćnik za međunarodne odnose, a moja pomoćnica za finansije pravi je ekspert da sve začkoljice prevaziđe u korist Kinoteke.
  U svim uspesima, strepnjama i iščekivanjima uz Radoslava Zelenovića bili su njegova supruga i sin. Možda zato što su i oni indirektno vezani za svet filma, pa su lakše od drugih razumeli da radni dan ponekad traje sve dok se posao ne završi. Uprkos svim obavezama, dnevno odgleda po dva filma i ne priznaje nijedan drugi nosač slike i zvuka sem filmske trake. Ne prestaje da razmišlja kako da sačuva filmske trake, da one ne budu samo evidencioni brojevi, već da publika može da ih vidi u izvornom obliku. Želja mu je da ovakav duh u potpunosti prenese budućoj generaciji kinotečana.
  - I kada sam predavao studentima istoriju filma, pa i svom sinu, stalno sam govorio da paze da im život ne obeleže rizici kojih se nisu prihvatili. Sad, posle 16 godina, izgleda da je dolazak u Kinoteku bio ogroman rizik, ali sam strašno srećan što sam taj poziv prihvatio. Jer, sad vidim da mi život nije uzaludan.