Broj 6
Početna > Intervju > IMAO SAM DETINJSTVO SLIČNO TOMU SOJERU

Vanja Bulić

IMAO SAM DETINJSTVO SLIČNO TOMU SOJERU

Vanja Bulić je novinar, scenarista i pisac. Odrastao je na Novobeogradskom asfaltu, u naselju Paviljoni za koji je i danas izuzetno vezan. Svoju karijeru je započeo u studentskim novinama da bi je nastavio u listu Duga. Više od deset godina je vodio i uređivao kultnu emisiju ’Biseri’ na BK televiziji, a bio je i urednik zabavnog programa na ovoj televiziji. a Pisao je scenario za film "Lepa sela lepo gore". Danas, zajedno sa Suzanom Mančić vodi zabavnu emisiju na televiziji "Košava".

Novinarstvo nekad i sad?
 Novinarstvo je uvek bilo savest društva. Pa, kakvo društvo – takva i savest. Mnogima se čini da su novinari nekada bili bolji i da su novine nudile bolje tekstove nego danas. Ali, to je samo privid. Može se govoriti o tome da su nekada tekstovi bili romantičniji, da su novinari „pisali lepše“. Ustvari, novinari su se dovijali, jer je u jednopartijskoj državi bio drugačiji pristup novinarstvu i slobodi štampe. Tada su se pisale reportaže, zatim – portreti, beleške, crtice... Sve su to male poluknjiževne forme, za razliku od današnjeg pisanja kada je sve podvrgunuto suvoj informaciji ili intervjuu u kome se ređaju pitanja i odgovori. A nekada su intervjui prekidani da bi se opisala atmosfera razgovora, pa bi novinar opet nastavio sa pitanjima. Novinarima u pisanim medijima je danas mnogo teže, jer moraju da pobede elektonske medije koji su stalno na licu mesta.

Šta mislite o kvalitetu današnjih mladih novinara naspram novinara koji su započinjali karijeru pre 20, 30 ili 40. godina?
Danas su novinari obrazovaniji, znaju više stranih jezika i u profesiju ulaze veoma informisani. Nekada su novinari u profesiju ulazili kao totalne neznalice, ne poznavajući prirodu medija. Sve je drugačije i to je dobro za novinarstvo. Internet daje ogromne mogućnosti svakom novinaru, kome preostaje da već ponuđene informacije uobliči i doda im lični pečat. Ali, i ta osobenost se sve češće gubi.

  Odrasli ste u Paviljonima. Kakva su tada bila druženja?   
 Paviljoni su specifičan deo Beograda. Oni su bili začetak Novog Beograda. Nikli su na pesku, gotovo kao pečurke, preko noći. Zahvaljujući tom pesku i barama koje su isušivane, imao sam detinjstvo slično detinjstvu Toma Sojera. Sami smo pravili pecaljke, pecali na barama i kanalima, po ceo dan igrali fudbal. Pedesetih i šezdesetih godina zime su bile oštrije, a nekada se moglo ići preko zaleđene Save do Beograda. Najvažniji deo mog odrastanja se odnosi na potpunu bezbednost u kojoj smo živeli. Ja se od kriminala iz tog doba sećam samo tuča. A i one su bile drugačije nego danas. Bez pištolja. Bile su gotovo ritualane. Pobiju se momci uz mnoštvo publike. Navijanje. Na kraju pruže ruku jedan drugome i odu zajedno u kafanu. Zaista je tako bilo, ma koliko ličilo na priču iz vesterna.
Na reveru često nosim bedž na kome piše “Paviljonac zauvek”. Prošle godine smo osnovali udruženje paviljonaca. Bilo je dirljivo na tom prvom skupu. Neki od nas se nisu videli tridesetrak godina. A ulaznica za druženje je bila – slika iz detinjstva. Napravljena je izložba koja je trajala samo pet sati. Bila je to najsentimentalnija izložba na svetu. Mnogima su zaiskrile suze u očima dok su prepoznavali sebe na tuđim slikama. Mojoj deci želim da jednog dana imaju prijatelje iz vremena odrastanja. Ali, imam utisak da oni brzo rastu i da veoma lako prekidaju druženja.

  Gde ste nekada izlazili? Da li postoji nostalgija za druženjima koja su nekada postojala?
 Mojoj deci je smešno kada im kažem da nekada nije bilo diskoteka i kafića. Na Novom Beogradu su postojale tri kafane i tri restorana. Glavni provod je bila štrafta u Pohorskoj ulici i dva bioskopa u Radničkom univerzitetu. Izlazilo se na štraftu kao u pozorište. U osnovnoj školi sam samo nekoliko puta prešao Savu. Za Novobeograđane Zemun je oduvek bio glavni grad. Tamo smo sve kupovali i tamo smo išli u bioskop. Tek u gimnaziji sam počeo šešće da prelazim Savu. Kada je profesorka srpskog organizovala odlaske u pozorište, išli smo peške. Ličili smo na ponoćnu ekskurziju.
Ne osećam nostalgiju za tadašnjim provodom, mada mi je nekada žao današnjih klinaca što u njihovim druženjima nema nekadašnje neposrednosti i iskrenosti. Čitao sam studiju dr Zorice Tomić o poljupcu. Njeno istraživanje govori da se mladi danas gotovo ne ljube. U diskoteklama i kafićima je neopisiva buka, deca se nadvikuju, komuniciraju mimikom. Zato je i njihov jezik sveden, gotovo u šiframa. Kada se tome doda da malo ko čita knjige čak i iz obavezne lektire, jasno je otkud toliko siromaštvo u izražavanju. A pritom su mnogo obavešteniji od moje generacije. To je neka nemušta obaveštenost.

  Da li ste modu više pratili nekada ili to činite sada?
 Oduvek sam oblačio ono u čemu mi je prijatno. I danas najrađe nosim sportsku odeću. Na poslovne sastanke idem u farmerkama i sakou. Farmerke su detalj koji spaja u meni mladalaštvo i sadašnje zrele godine. Televizija me naterala da oblačim odela i stavljam kravatu. Takvo obvlačenje je izraz poštovanja gledalaca, jer voditelj mora da izgleda uljudno. U “Biserima” sam se oblačio sportski, jer svi moji gosti nisu sebi mogli da priušte odelo i kravata. Inače, prvo odelo sam kupio za matursko veče, ali je neslavno završilo: u zoru sam ga ofarbao masnom bojom na ogradi konaka kneginje Ljubice, jer sam poklušao da uberem jednu ružu. Sledeće odelo sam imao na svadbi, pa tek dvadeset godina kasnije na televiziji.

  Kako su se mladići nekada udvarali devojkama? Kako ste vi osvojili vašu suprugu?
 Recept ne postoji. Niko ne kaže sebi – e sad ću da se udvaram. To jednostavno bukne. Ubeđen sam da je i romantika u udvaranjima koju nam nude stari filmovi – lažna. Muškarac ženi i obratno, uvek prilazi na isti način. Samo su sredstva različita, a oboje znaju kakvom se cilju stremi. Danas se pre može govoriti o tome da su žene preuzele inicijativu, ali i to je privid. One su uvek imale inicijativu, samo što su danas direktnije, jer su postale nestrpljive, pa sve žele odmah.
Ja nisam osvojio moju suprugu, već je ona osvojila mene. Došao sam sa najboljim drugom na jednu svadbu, a moja buduća supruga je već igrala na stolu. Oduševilo me to što nije slomila ni jednu čašu, a skakutala je oko njih, pa sam zaključio kako će jednog dana biti dobra domaćica. Ona danas tvrdi kako me uopšte nije primetila i kako joj nije jasno kako smo se nas dvoje smuvali? Tipična ženska slatka laž.

  Sa rok bendom ‘Sidra’ ste učestvovali na susretima mladih Jugoslavije. Kako su ti susreti izgledali?
 Najlepše dane mladalaštva sam proveo uz rok muziku. Nas šestorica smo sedam godina svirali najmanje tri puta nedeljno na igrankama. A bili smo svi iz istog razreda. Jedne godine smo bili na radnoj akciji  u Zagrebu i trideset dana smo svako veče svirali ispred brigadirske barake. Bili smo solidna grupa i to su primetili ljudi iz “Večernjih novosti”, koji su tada izdavali list za mlade “Gong”. Dve godine smo zahvaljnujući njihovoj proceni bili predstavnici Beograda na susretima mladih u Daruvaru u Hrvatskoj i u Prištini. Organizovana su takmičenja u sportu, znanju, a svako veče je završavano igrankama. U Prištinu smo otišli samo nekoliko dana posle studentskih demostracija. Spavali smo u studentskom domu u kome su demostracije i održane. Družili smo se sa Albancima iz grupe “Bodeksi”, a i danas mi nije jasno da li je to bilo spontano ili je to neko pripremio još pre našeg dolaska.

  Bili ste kapiten ‘Radničkog’ I IMT-a u odbojci. Možete li da napravite paralelu u poimanju sporta nekada I sada?
 Igao sam aktivno odbojku osamanest godina. To što sam povremeno bio kapiten dokaz je da su me igrači cenili, jer oni biraju kapitena. To ne znači da je neko najbolji igrač, već odslikava njegov karakter i odnos prema igri. Suština sporta je uvek ista – trenirati i pobediti. Ali, iza toga se krije nešto mnogo dublje. Ja u svakom poslu mogu da pogodim ko se bavio sportom. Odnos tih ljudi prema poslu je drugačiji, jer su naučili kroz sport da vrednuju zajednički rad i da se neprestano dokazuju, jer se samo tako pobeđuje. Sport  je, ustvari, kao i život – surov. Prolaze samo najbolji. Ali u toj borbi da budeš najbolji ima mnogo lepih trenutaka, događaja koji se nikada ne zaboravljaju. Odbojka je oduvek bila sport u kome su ljudi što ne zaboravljaju na školovanje. Gde god odem, od politike do privrede, srećem na važnim mestima ljude sa kojima sam nekada igrao. Sport im je, uz obrazovanje, pomogao da budu cenjeni i uspešni.

  Nedavno ste proslavili 40 godina mature…
 Moje društvo je neprekidno zajedno još iz gimnazijskih dana. Kumovi smo međusobno i viđamo se preko godine na slavama, rođendanima i žurkama. Tada gitara ide iz ruke u ruku. Ali, matursko veče je nešto drugo. Tada dođu oni koji više ne žive u Beogradu. Ove godine smo bili u “Čuburskoj lipi”, čiji je vlasnik Titov unuk, Joška Broz. Svi smo se slikali pored Titove biste. To je bio najromantičniji deo večeri, jer smo se setili učestvovanja na sletovima, radnih akcija, partijskih sastanaka…

  Da li se trudite da održite navike iz mladosti?
 Jedna od tih lepih navika je igranje preferansa. Nas trojica kumova svakog ponedeljka igramo preferans, smejemo se, sabiramo bodove i na kraju godine dodeljujemo pehar pobedniku na prigodnoj večeri. I dalje dva puta nedeljno igram odbojku na starom DIF-u, a gitara je moj stalni pratilac kroz život. Leti je u gepeku kola, za svaki slučaj.

  Da li posećujete i dalje Durmitor?
 Tamo su mi sahranjeni roditelji. Zato najmanje dva puta godišnje idem na Durmitor. Ove godine sam vodio kumu Ruskinju. Ona je fascinirana lepotom Durmitora. Kaže da nigde nije videla takvo cveće, da nigde nije osetila takav miris. A sve uokruženo prozračnim nebom koje uveče liči na oknu jelke.

  Imate tri sina. Koliko se vaše detinjstvo i period odrastanja u Beogradu razlikuje od njihovog?
 Razlike postoje, ali ne znam kome je lepše, mada svi matorci tvrde kako je nekada bilo lepše i bolje. Jedan sin je novinar i svira gitaru. Znači, lepo mu je kao nekada meni. Blizanci su aktivni odbojkaši u saveznom rangu. Znači, i njima je lepo kao nekada meni.

  Beograd – nekad i sad?
 Beograd je uvek bio najlepši i nagostoprimljiviji grad. Danas je lepši nego ikad. I znam da će sutra biti još lepši, jer jedan grad čine ljudi. A Beograđani su… Beograđanin je stanje duha, koje se manifestuje samo u Beogradu. Verovatno se u ovom trenutku negde u svetu rađa po svim osobinama neki divan Beograđanin, ali to će ostati neprimećeno sve dok ga ne dođe u Beograd.

Autor: Suzana Stanarević