Broj 59
Početna > Intervju > DRAGAN VELIKIĆ

PROVETRAVANJE SEBE

DRAGAN VELIKIĆ

Aktuelni dobitnik Ninove nagrade Dragan Velikić trenutno živi na dva koloseka, kao pisac i kao diplomata, obavljajući dužnost ambasadora Srbije u Austriji

Dragan Velikić je rođen u Beogradu 1953. godine. Odrastao je u Puli gde je završio gimnaziju. Diplomirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas i Reporter. U periodu od 1999. do 2002. godine boravio je u Budimpešti, Beču, Minhenu, Bremenu i Berlinu. Od sredine juna 2005. godine ambasador je Srbije u Austriji.


Pisac ili ambasador

Lakše je biti pisac, budući da sam pisac za ceo život. Dakle, to mi je, naravno, lakše jer literatura je moja egzistencija u najširem značenju. Biti ambasador u Beču svakako nije sinekura. Međutim, pisac se ne postaje ukazom, i u tom smislu ne brinem. U životu umetnika sve je građa.


Diplomatija kao inspiracija

U diplomatiju se ne ulazi zbog inspiracije, tim pre što ne verujem u inspiraciju. To su male boginje koje se preleže u srednjoj školi. Pisanje je fiziologija. Činjenica da je neko pisac sama po sebi ne mora biti preporuka za ambasadora. Tačno je da u tradiciji naše diplomatije pisci nisu retkost. Međutim, zaboravlja se da su Andrić, Dučić, Crnjanski, Rastko Petrović, kao mladi ljudi postali službenici MIP-a, da su bili diplomate od karijere. To nije slučaj sa piscima koji danas idu za ambasadore. Mene za mesto ambasadora u Austriji nije preporučila neka politička stranka, već činjenica da sam deset godina postojao kao književnik u zemlji u kojoj sam ambasador svoje zemlje. Svi moji romani objavljeni su na nemačkom jeziku. U Beču sam živeo, poznajem mnoge ličnosti iz kulturnog i političkog života, godinama sam objavljivao tekstove u njihovim novinama.


Ninova nagrada

Naravno da se radujem. Da sam je dobio pre dvadeset ili petnaest godina, ona bi značila više meni nego ja njoj. Danas smo izjednačeni. Hvala Ninovom žiriju koji je širom otvorio prozor moje literature prema budućim čitaocima. Jer, bez nje bih postojao samo imenom u svesti onih koji će me zahvaljujući ovoj nagradi pročitati. Ninova nagrada je važna za svakog našeg pisca, budući da je ona fenomen. Zato što bitno proširuje čitalačku publiku i, kad se radi o piscu koji iza sebe ima delo, što je moj slučaj, Ninova nagrada, pored nagrađene knjige, stavlja u prvi plan i prethodne knjige autora. Ona prosto apdejtuje čitavo književno delo, ona bitno utiče na prodaju i čitanost knjige Ruski prozor.


Šesto finale

Ovo je šesti put kako sam u užem izboru. Prvi put je to bilo sa romanom Via Pula pre dvadeset godina. Tada je za mene bila velika satisfakcija činjenica da sam se našao u užem izboru. Za tu knjigu sam dobio nagradu „Miloš Crnjanski", a kao mladom autoru značilo mi je mnogo i to što mi je roman doživeo tri izdanja. Da je došla ranije, ne bih bio bolji pisac, ali bih sigurno bio drugačiji. To je knjiga koja me je, osim toga što je bila u najužem izboru za Ninovo priznanje, afirmisala na nemačkom govornom području, objavljena kod austrijskog „Vizera" 1991, a onda je deset godina kasnije objavljeno drugo izdanje. To je važno za pisca. U Španiji mi je objavljen Danteov trg. Roman je zavredio izrazitu medijsku pažnju, bila mi je posvećena cela jedna strana u El Paisu.

Let izvan jata
Nisam pripadao klanovima, i određenim grupacijama. Ja sam ničiji. Za pisca je najzdravije da je ničiji i to je, naravno, najteže. Meni uopšte nije teško. Meni bi bilo teško da se prilagođavam. Ne zato što ne bih umeo, već što je svako prilagođavanje gubljenje supstance. „Mogao si se dopasti svima da nisi težio dopasti se svima", kaže jedna arapska poslovica.

„Umetnost je moćnija od stvarnosti"
To je moja vera u literaturu. To nije neka vera tamo nekog ko romantičarski veruje u literaturu, već je to prosto punoća života. Zamislite na šta liči život čoveka koji nema avanturu čitanja, gledanja filmova, pozorišnih predstava. Ja kažem da je to život u betonskoj garaži. Dakle, samo u umetnosti prebiva neprolazni oblik stvarnosti. Sve je podložno promeni. I grad u kome ste živeli i u koji ste se vratili posle dvadeset godina nije onaj stari, onaj vaš grad, a grad koji diše fiksiran u jednom vremenu uvek je živ. Rekao sam da su književna dela ona jedina sigurna kopna kojima se vraćamo. Vrednost književnog dela meri se potrebom da mu se vraćamo. U međuvremenu i mi se menjamo i samim tim u svakom novom čitanju i vraćanju otvaramo neko novo značenje.

Knjige kojima se vraćam

To je Bulgakovljeva knjiga „Majstor i Margarita", koju na svakih pet-šest godina ponovo pročitam i uvek otkrivam još jedan sloj. Ima mnogo takvih knjiga: „Berlin Aleksanderplac". Zatim Zvevo, Gazdanov.

Ruski prozor
Ruski prozor zapravo je fortočka, kako se na ruskom naziva prozor u prozoru. Najviše mi se dopala rečenica Jovana Ćirilova, kada je u kolumni komentarisao nagrađeno delo, i rekao da će u romanu Ruski prozor svako pronaći svoj roman. Ruski prozor je otvor za ventilaciju, ali je pre svega to prozor u prozoru. To je roman u romanu. To je mogućnost da za trenutak provetrimo sebe. Inače, niko od kritičara to nije konstatovao. Svi su konstatovali da je to moj najautobiografskiji roman. Međutim, niko ne konstatuje da ja prvi put ne pratim glavnog junaka. Moji junaci su uglavnom starili sa mnom. Prvi put moj junak bi maltene mogao da mi bude sin. Dakle, jedno vreme koje sam ja proveo u zrelosti, a to su poslednje godine dvadesetog veka, moj junak je mladić koji tek stupa u život. Dakle, ja sam zaista to jedno burno vreme u našoj zemlji posmatrao kroz objektiv mladića. Ono što je autobiografsko to je svođenje računa.

Svođenje računa
Ono što se mom junaku događa u sadašnjosti, to je moja prošlost. Ja sam njega snabdeo svojim iskustvom. Kako bi drugačije? Pisac je uvek razliven u svojim junacima. Zapravo, junaci su ostvarene mogućnosti jednog pisca, mogući piščevi životi. Pisanje i jeste, između ostalog, ispitivanje raznih mogućnosti.