Broj 59
Početna > Prica > CEO ŽIVOT U SLUŽBI VEDRANA

VESNA RADUSINOVIĆ

CEO ŽIVOT U SLUŽBI VEDRANA

Moja i Vedranova priča počinje u mesecu u kome je on začet, a ja rođena.Jedan davni sarajevski maj, zauvek je promenio moj život...

Znam da to možda zvuči smešno, neverovatno i nemoguće, ali sam istog trenutka kada sam pomislila da sam u drugom stanju, odista i bila buduća ponosna majka prelepog dečaka, koji je u mojoj viziji imao svetlu kosu, bezobrazno napućena usta i bademaste oči, koje gledaju mojim pogledom. Kao i svaka Crnogorka koja drži do sebe nisam lekara opterećivala pitanjem kog je pola beba. Ja sam to naprosto - znala. Nijednom, ali baš nijednom za devet meseci trudnoće nisam obukla suknju ili romantičnu košulju ili, ne daj Bože, kakvu trudničku haljinu. Nisam htela da brukam dete sa svim tim perlama, volanima, čipkom i tufnama. Nipošto. Oblačila sam isključivo farmerke, široke košulje i dukseve bivšeg muža, Vedranovog oca, ili se snabdevala u buticima „Kengur" i „Pingvin"...

Hranu sam birala po ličnom afinitetu i dešavalo se da „doručkujem" njeguški pršut, pohovane šnicle, sir u ulju i tučene masline... Bez ikakve griže savesti sam zblanutoj komšinici pojela pola pleha „Boema", a to posle laganog ručka - begove čorbe, celog pileta i šišćevapa... i pre još siromašnije večere u „Raguzi", „Moniku" ili kod nadaleko čuvenog Nurije palate. Jela sam do mile volje sve što sam htela kada sam htela i koliko sam htela, a nagojila sam se svega desetak kilograma - toliko sam bila teža u danu kada sam otišla na porođaj. Taj period pamtim i po Nirvana-fazi, valjda je to jedini u mom životu u kojem nisam ispoljavala svoja burna emocionalna stanja, neslaganja sa okolinom, u kojem me baš uopšte nije zanimalo ko me ogovara, ko me voli, a ko ne voli na Televiziji Sarajevo, na kojoj sam tada radila kao urednik... Nisam bila baksuz trudnica, nisam imala rizičnu trudnoću, nisam (u skladu sa svojom koleričnom prirodom) nalazila manu svemu i svačemu. Samo sam čekala da se sretnemo ON i JA, a i na šta bi ličilo da sam već u stomaku počela da nerviram i stresiram najvažnijeg muškarca mog života...

Odlučila sam da i njegov dolazak na svet bude bezbolan za oboje, uprkos bapskim pričama da će me boleti glava od epiduralne anestezije... Nije nego. Migrene imam i ovako, a moj porođaj je bio prosto čaroban. Priključena na pet-šest aparata, sa venama prepunih igala sedela sam na krevetu. Izbegavši onu klasičnu, a za žene ponižavajuću pozu, mislila sam kako je drugim porodiljama koje su urlale iz boksova ceo repertoar - od psovki i pretnji tipa „E, nećeš me više dotaći..." do čuvenog „Jao, doktore, umreću"! Babice su prekorevale ove mučenice i pokazivale na mene, blaženu od analgetika i sedativa i kompletno našminkanu i sa sve minđušama od štrasa, kao na Majku Hrabrost. A mene nije bolelo ništa. Ludo sam se zabavljala sa anesteziologom kome je, u odsudnom momentu, čuveni sarajevski ginekolog dr Vlada Mehmedpašić rekao: „Hajde je ti sada porodi, vidiš da ne oseća kontrakcije". Naravno da sam ih osećala. Vedran se rodio kada je i naumio, k'o gospodin čovek izleteo je iz mog stomaka bez modroljubičaste boje i smežuranih kapaka, tako karakterističnih za bebe izmučene dugim porođajem...

Nije bilo pucanja i ušivanja, a i nikog na svetu ko bi me mogao sprečiti da ga odmah uzmem „samo malo" i tu mi je srce tako lupalo da se aparat konačno oglasio. Sećam se, pominjali su tahikardiju, ne shvatajući da naša srca zapravo lupaju zajedno povezana snagom i silinom majke i sina, te da ne postoji planina koju u tom trenu nisam mogla da pomerim, ili more koje nisam mogla da preplivam. Mogla sam čak i da letim! Našu veliku i nepojamnu radost nije poremetilo odsustvo mleka u mojim grudima (ni kap, kao za inat!), pa su ga u porodilištu hranile sestra mog druga bubnjara Bijelog dugmeta i njene koleginice. Kod kuće je pokušao da ga nahrani iskusni tata sve sa rupicom na cucli za bebe od dva-tri meseca, tako da se Vedran gušio i gubio vazduh sve dok nije došla patronažna sestra. Bili smo smrtno uplašeni. On gladan, ja nahranjena šnenoklama koje baš mrzim, a da dobijem mleko... Nekako sam i pojela par šnenokli, ali kada su počeli da me nalivaju pivom, a sve u cilju „stići će mleko" - ustala sam i odlučno rasterala sve iz kuće i od tada do danas pratim i osluškujem samo sebe i svoju intuiciju i, naravno, Vedranove potrebe i hirove.

Inače, Vedran je imao vrlo turbulentno detinjstvo. Napunio je tek petnaest meseci kada je u Bosni buknuo rat, kada su na sve strane pljuštali snajperski meci, gorela Gradska vijećnica, i Pošta preko puta naše kuće. Godinama sam posle sve te slike potiskivala u sebi. Vedran se, naravno, ničega ne seća. Prvih godina rata smo živeli u Nemačkoj i Švajcarskoj, radila sam mukotrpno, ali sam stizala da zajedno obilazimo zoološke vrtove, Severno more, raskošne dvorce i zanimljive gradove, odlazili u pozorište, u parkiće, poslastičarnice i restorane. Bili smo dva ratna druga, upućeni jedno na drugo. U Beograd smo došli 1994. godine i tu počinju naši prilično bezbrižni dani, sa muškim bebisiterkama, sega-mega drajvovima, školicom, učenjem jezika, letovanjima, te biserima raznih kućnih pomoćnica, čast izuzetku Ankici.

I kao što su se menjali motivi na njegovim rođendanskim tortama (imali smo u ponudi tokom godina ježa, fudbalsku loptu, pa celo igralište, kompjuter...), menjala su se i njegova interesovanja, ali ne i bliskost koja je valjda preduslov svake ljubavi...

Vedran je sada već tinejdžer, napunio je 17 godina. Svašta bih mogla da ispišem (par romana, minimum) o njegovom pubertetu i tinejdžerskim danima. Ali, ja poštujem svog sina i njegovu privatnost, tako da naše tajne ostaju strogo za kućnu upotrebu. Volim naše burne rasprave i strogo poverljive tajne, volim duga leta na predivnim plažama na kojima se sada obavezno kupamo odvojeno. Svako sa svojim društvom. Vedran ne podnosi (baš kao ja nekada) nikakve savete i pridike, ti monolozi su mu najobičnije smaranje, a i kako ja njemu, neodoljivoj Vodoliji koji će, po sopstvenom priznanju, uskoro po zanimanju biti isključivo plejboj milioner da dajem bilo kakve savete!? Blam, je l' da? Vedran ne pije, ne puši, narkotike i narkomane duboko prezire, pasionirani je ljubitelj noćnih izlazaka, kralj splavova, dobre muzike i provoda, omiljen u svom društvu. Godi mi što je džentlmen koji o svojim osvajačkim pohodima nikada nikome ništa ne priča. Ima vrlo rafinirani stil kada je u pitanju garderoba, puna zvučnih etiketa, i voli samo zdravu hranu. Pršut, pečenja, sarme i ostale delikatese srpske kuhinje ne bi probao ni za dobru novčanu nadoknadu. Učenik je trećeg razreda Šeste beogradske gimnazije i trenutno, dok ne zaradi svoj prvi milion, svesrdno radi na mom, donekle zapuštenom, vaspitanju i obrazovanju, koje njemu izgleda pomalo prevaziđeno i starinsko.