Broj 58
Početna > Lepi i zdravi > ŽIVANA - ŽANKA STOKIĆ

POSLEDNJI ČIN GOSPOĐE MINISTARKE

ŽIVANA - ŽANKA STOKIĆ

Nušić je samo za nju napisao po kojoj je ostala zapamćena. Najčuvenija Gospođa ministarka nakon gromoglasnih aplauza i obožavanja doživela je da joj zabrane da glumi

Živana - Žanka Stokić rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu.
  Devojčica je bezbrižno rasla u okrilju porodice prvih pet godina života, kad joj je iznenada umro otac. To je označilo početak kraja bajke brzo izgubljenog detinjstva i u neku ruku tragičnog životnog puta. Udajom njene majke za popa Sanda iz sela Rabrova kod Kučeva otpočela je prava tragična priča. Posle završena četiri razreda škole, majka i očuh su odlučili da Žanku udaju. Imala je samo četrnaest godina kada su je 1901. godine odveli krišom u Zaječar i na silu udali za čoveka mnogo starijeg od nje. U svet pozorišta Žanka Stokić zakoračila je igrom sudbine, prvi put kao slučajno odabran statista u predstavi putujućeg pozorišta Ljubomira Rajačića Čvrge. Bilo je to dovoljno da je svetlosti pozornice opčine za čitav život. Dovoljno da smogne hrabrost da napusti muža i podeli sudbinu sa putujućom pozorišnom družinom.
 
  Kraljica komedije
  U prvo vreme radila je kao garderoberka, prala, krpila, statirala, da bi ubrzo dobila svoju prvu ulogu. Bila je to uloga Tereze u pozorišnom komadu „Bračna noć". Njeno prijateljstvo sa glumcem iz pozorišne družine Aleksandrom Gavrilovićem ubrzo je preraslo u ljubav. Napustili su putujuću družinu i uputili se u Kragujevac, pristupivši pozorišnoj grupi Dimitrija Nišlića, koji je Živanu uputio u osnovne tajne glumačkog umeća. Posle njegove smrti, mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića koja se uputila prema Bosni i Dalmaciji, odakle ih je proterala austrougarska vlast. Tako su došli u Beograd kao već uigrano pozorište. Žanka je uveliko nastupala, briljirajući u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale. Krajem 1908. godine Žanka Stokić odlazi sa Aleksandrom Gavrilovićem u Osijek, gde se upravo formira Hrvatsko narodno kazalište. Tu je odigrala prvu dramsku ulogu u komadu „Nada". Usledile su i druge značajne uloge u predstavama „Moral gospođe Dulske", Gundulićevoj „Dubravki", Šekspirovoj „Ukroćenoj goropadi". Pokazala je veliki uspeh kako u komedijama tako i u operetama i dramama.
 
  Veliki uspesi
  Sudbonosni trenutak u njenoj karijeri bio je susret sa Milanom Grolom, tadašnjim upravnikom Narodnog pozorišta u Beogradu, za vreme gostovanja osiječke pozorišne trupe u Beogradu. Uvidevši raskošan talenat mlade glumice, Grol je 1911. godine postavlja za privremenog člana Narodnog pozorišta. Smatrao je Žanku „samorodnom, izuzetnom i impresivnom mladom umetnicom čudnog i privlačnog realizma". Ubrzo, januara meseca 1912. godine postaje redovni član ansambla uz Iliju Stanojevića, Savu Todorovića, Dobricu Milutinovića i ostale glumačke veličine tadašnje srpske pozorišne scene.
  Talenat Žanke Stokić uočio je i novopostavljeni direktor i reditelj pozornice Aleksandar Ivanovič Andrejev koji joj dodeljuje ulogu Varvare u „Buri" A. N. Ostrovskog. Premijera „Bure" i salve aplauza kojima je ispraćen završetak komada označile su za mladu beogradsku glumicu istinski početak uspona glumačke karijere. Uspeh je doživela i u predstavi „Đido" Janka Veselinovića, komadu „Zulumćar" Svetozara Ćorovića, koji je premijerno izveden 9. februara 1912. godine, zatim komediji „Buridanov magarac" Roberta od Flera i Gastona od Kajove, komadu „Gospođa Iks" koji je priredio Ilija Stanojević sa Dobricom Milutinovićem.
 
  Glumački trijumf
  Vreme uspona nacionalnog teatra i Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da deo dekora, arhive i garderobe evakuiše ka Nišu i Skoplju, gde se tada nalazio i sam Nušić. Međutim, posle odluke da se evakuiše u Skoplje, glumci su krenuli da se povlače zajedno s vojskom ka Kosovu. Žanka je odlučila da ostane u Kruševcu, gde se pridružila pozorišnoj trupi „Joakim Vujić", gde je ostala do 1916. godine kada se ponovo vratila u Beograd. Prve nastupe po povratku na beogradsku scenu imala je u Kasini, a zatim u Manježu, koji je preko noći od Vojne škole jahanja pretvoren u pozorišnu scenu. Scenu je svečano na Božić 1920. godine otvorila predstava „Zulumćar", sa Žankom Stokić i Dobricom Milutinovićem u glavnoj ulozi. Potom joj je dodeljena uloga krčmarice Janje u Nušićevom komadu „Nahod", a zatim i u Tolstojevom „Vaskrsenju" gde je nastupila u ulozi Kaćuše. Ta uloga donela joj je istinski trijumf i kod publike i kod kritike. Januara 1924. dobija uloge u „Narodnom poslaniku" i komadu „Put oko sveta" Branislava Nušića.
 
  Glumila za insulin
  Glumica je uživala izuzetnu popularnost u narodu, javnosti, ali i naklonost svojih kolega. Tako je za dvadeset pet godina rada, uz proslavu njenog jubileja, dobila kuću na Topčiderskom brdu. Uslediće njene bravure u Nušićevim komadima „Narodni poslanik" i ,,Dr", zatim komediji „Noćna smotra" (1940) i „Razbijeni krčag" Hajnriha Klasta (1941). Početkom četrdesetih godina u Beogradu je osnovan humoristički kabare „Kišobranci", kome se Žanka Stokić priključila već na samom početku. Predstave kabarea izvođene u sali bioskopa „Vračar" bile su veoma popularne i posećivane. Pred sam rat trupa prestaje sa radom da bi duh „Kišobranaca" nastavio da živi u okviru novoformirane satirične scene „Bodljikavo prase". Godine 1942. pozvana je na razgovor u Nemačku komandu gde joj je predloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi „zabavile narod". To je bio i jedini Žankin način da preživi jer je njen život, s obzirom na dijabetes koji je imala, zavisio od insulina koji su joj Nemci obećali zauzvrat. Tako počinje poslednje poglavlje Žankine karijere. Igra šumadijsku seljanku Pelu vešerku. Zajedno sa kolegama, vrhunskim komičarima Acom Cvetkovićem i Jocom Tanićem znala je da zaseni pozorišnu publiku.
  Poslednji programi u kojima je nastupala bili su „Razbibriga", „Veseljak", „Centrala za humor".
 
  Gubitak nacionalne časti
  Po završetku Drugog svetskog rata život Žanke Stokić pretvoriće se u istinsku tragediju. Optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju, biva osuđena na kaznu „od osam godina gubitka srpske nacionalne časti", što je heroinu srpskog glumišta dotuklo. Povukla se u samoću i izolaciju čekajući kraj svog života. Ipak, zaslugom njenih prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine, a posećuje je i reditelj Bojan Stupica koji joj obećava angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Lepim vestima radovala se samo tri dana. Bilo je to previše radosti za njeno srce. Umrla je 20. jula 1947. godine. Svojim ulogama i svojim životom  Žanka Stokić je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Njene kreacije Živke u „Gospođi ministarki", Sarke u „Ožalošćenoj porodici", te Juliške u komadu „Put oko sveta" ostale su neprevaziđene.