Broj 58
Početna > Intervju > ŽELIM BEBU

SLOBODA MIĆALOVIĆ

ŽELIM BEBU

Ovih dana Slobodu Mićalović gledamo u popularnoj seriji „Ne daj se, Nina" gde igra zavodnicu Vanesu. Iako za sebe ne misli da je vanserijska lepotica, u mnogim internet anketama proglašavana je za našu najlepšu glumicu

Poslednjih godina je u harmoničnoj vezi sa glumcem Vojinom Ćetkovićem, a iako o privatnom životu ne priča mnogo, Sloboda nam je otkrila da između njih ne postoji ljubomora i da su tolerancija i poverenje temelj jedne veze. Iako ne mašta o braku i toj vrsti formalnosti, Sloboda sanja da jednog dana ima svoju porodicu, a na pitanje kako vidi sebe za pet godina, između ostalog, odgovorila je: sa bebom.
 
  Po čemu ćeš pamtiti 2007. godinu i šta si sebi i svojim najmilijima poželela u 2008. godini?
  Pamtim ja i bolje godine od prošle. Dve hiljade sedma će mi ostati u sećanju po nekim neprijatnim stvarima i jedva sam čekala da ona prođe, a u 2008. godini poželela sam sebi i svojim najbližima da nova godina bude mnogo zdravija, srećnija i veselija od prethodne.


  Lepim ženama su mnoga vrata otvorena. Koliko je fizički izgled bitan za tvoju profesiju?

  Kažu da je lako napraviti od lepe osobe ružnu, ali je teško napraviti od ružne lepu osobu. Ne verujem da je presudan, ali jeste bitan jer imaš širi repertoar. Ipak, lepota zna i da odmogne, duplo više moraš da se dokazuješ i da pokažeš da ti nisi samo jedna slatka i zgodna devojčica već i da poseduješ i druge kvalitete, da ne bi ostala samo na tome da si mlada i lepa glumica. Ne mislim za sebe da sam neka vanserijska lepotica, već da sam jedna prosečna devojka.

  Nije tajna da si imala višak kilograma. Kako danas održavaš vitku liniju?
  Kad imam vremena, treniram u teretani, obično samo na traci, a kod kuće imam steper i neke tegove. U principu se ne opterećujem puno, bitnija mi je fizička kondicija, koja mi je potrebna za pozorište, nego da brinem i brojim svaku kaloriju. Volim lepo da izgledam, ali se ne opterećujem preterano, jer sam imala velikih problema sa imunitetom zbog svih tih dijeta i toplo preporučujem svim devojkama zdravu ishranu.

  Kako opisuješ sebe?
  Veoma sam impulsivna, a najveća mana mi je to što sam nestrpljiva.

  Koja je najveća zamka javnog posla?
  Definitivno ta neka prividna popularnost koja zna čoveka da ulenji i natera da zaboravi zašto je zapravo počeo da se bavi ovim poslom. Postoje glumci i glumice kojima je cilj da postanu popularni i to je nešto što zaista ume da ti pomeri tlo pod nogama, da posmisliš da si toliko poseban i specifičan. Onda postaneš kao i svaki drugi glumac i prestaneš da radiš na sebi i polako propadaš. To je stvar koju svaki mladi glumac mora da prođe i iz koje mora da zna da se vrati nazad. To je kao neki nivo u igrici gde moraš da otvoriš neka vrata da bi nastavio dalje ili će te nešto pojesti. Ono što čovek ne može da izbegne je to što te stalno posmatra neko oko, nemaš intimu kad god hoćeš, a kompletno slobodno se osećaš samo kod kuće.


  Šta najviše voliš u tvom poslu, a šta ti najteže pada?

  Najteže mi pada pauza, kada ništa ne radim ili igram samo stare predstave. Takođe i ta neka neizvesnost, šta dalje, nešto je što užasno teško pada. Ima toliko lepih stvari u glumačkom poslu, meni konkretno to je proces stvaranja predstave i uloge. Volim da radim predstave koje se tiču ovog vremena, društva, a ne stvari koje daju odgovor. Ne mislim da je pozorište nešto što treba da daje odgovor na pitanja, već da treba da postavlja pitanja i da opominje.

  Koja ti je omiljena uloga, a o kojoj ulozi sanjaš?
  Ima ih više. Što se filma tiče, to je definitivno uloga Vaske u „Zoni Zamfirovoj", a što se tiče pozorišta, to je uloga Roksi Hart u „Čikagu", Lucija u „Don Krstu", „Sorele”... Sad radim „Tartifa" gde igram Elmiru, pa ćemo videti da li mi je draga kad završim. Volela bih da odigram mjuzikl „Mulen ruž", ako bi se to radilo. Što se tiče dramskih uloga, volela bih u pozorištu da odigram ulogu Katarine u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu".

  U seriji „Ne daj se, Nina" imaš ulogu zavodnice Vanese. Imaš li nekih dodirnih tačaka sa njom?
  Rad na toj seriji je jedno zaista beskrajno lepo iskustvo, pogotovo rad sa hrvatskim glumcima koji su potpuno drugačiji od nas. Bilo je zanimljivo videti i tu stranu posla, da govorimo istim jezikom, a opet da smo totalno drugačiji. Veoma lepo su me dočekali i zaista mi je bilo izuzetno prijatno. Što se Vanese tiče, bilo mi je smešno kada su mi rekli da treba da igram zavodnicu, čak sam u prvobitnom sinopsisu trebala da igram jednu pravu opasnicu. Onda sam napravila da ona spoji lepo i korisno. Nemam nikakvih sličnosti sa njom, nikada sebe ne bih mogla da zamislim u takvoj situaciji. Bila bih presrećna kada bi mlade devojke to pogledale i zgrozile se, i tada bih smatrala da sam uspela nešto da promenim u njihovom pogledu na muškarce, na posao, na oblačenje, na svet...


  Čega si se sve odrekla dok si snimala seriju?

  Glumci su čudna stvorenja, mi se snalazimo gde god da nas baciš. Bilo mi je naporno da uskladim predstave ovde u Beogradu i stalna putovanja. Dešavalo se da ovde odigram dve predstave, otputujem za Zagreb, snimam i isti dan se vratim u Beograd da igram predstavu i onda opet za Zagreb posle predstave. Ništa mi nije bilo toliko teško, jedino nisam mogla da se naspavam kao čovek i to mi je najviše nedostajalo.

  Šta misliš, kako bi izgledala tvoja karijera da si rođena negde u Holivudu umesto u Srbiji?
  Više volim evropski nego američki film, to važi i za glumce. Ipak, zavidim im na visokim produkcijama i honorarima, ali mogu da zamislim kako im je i koliko tek oni nemaju privatnost, a to je nešto bez čega ja ne bih mogla da živim. Gde god da su na ovoj zemaljskoj kugli neko će ih maltretirati, a mene čim pređem granicu niko ne prepoznaje i to mi je super. Bilo bi lažno da kažem da ne bih volela da se nađem u njihovoj koži i da osetim kako je to, što kažu - „Baba bi dala dinar da uđe, a dva da izađe iz kola". Volela bih da sarađujem sa njima na nekom projektu i ne mislim da je to nenormalno i nemoguće.


  Uz koju pesmu se najbolje veseliš, a uz koju tuguješ?

  Mogu skoro uvek da zaplačem, obožavam Silvanu Armenulić, „Crne kose" mi je omiljena, a obožavam i „Ja te pesmom zovem", volim i stare vranjanske pesme. Veselim se kad god i uz šta god, ne računajući „Grand parade” i slično, jer to ne može da me pokrene.

  Šta je najbitnije za jednu vezu: poverenje, tolerancija ili srtpljenje?
  Poverenje i ogromna tolerancija za apsolutno sve. Nemam neki recept za uspešnu vezu, ali mislim da ne smeš da budeš sebičan, da misliš samo na sebe i da moraš da budeš otvoren u svakom trenutku. To je zajednica u koju zajedno morate da ulažete i da gradite od najkvalitetnijih materijala tvrđavu koja ne sme da se sruši.

  Kako funkcioniše ljubav između glumaca, da li se Vojin i ti međusobno savetujete i pomažete jedno drugom oko spremanja uloga?
  Naravno. Savetovanje i razgovori su prednost veze ljudi koji se bave istim poslom. Uvek postoji neko ko može da te savetuje, ko te dobro poznaje i može da te otvori ako negde zapneš i ne možeš da se snađeš u procesu. Kada si najranjiviji ili ne možeš da sagledaš stvari, postoji neko ko se razume u posao i kako sve to funkcioniše, kada treba da te podrži, a kada da te spusti na zemlju. Neko ko zna kada da te ostavi na miru jer ti je premijera za dva dana, i to su stvari koje samo neko iz tvog posla može da shvati. Ne znam da li bi bilo ko drugi mogao da shvati da snimam 12 sati dnevno, posle igram predstavu i kada dođem kući, jednostavno mi se ne priča i zaista sam umorna.

  Postoji li poslovna ljubomora između vas?
  Ne, Vojin je čovek koji je toliko toga uradio, koji dosta radi... On je jedan ostvaren glumac, a ja sam za svojih 26 godina dosta uradila i zaista nema mesta ljubomori. Možda bi se stvorila neka sujeta i ljubomora da ja ili on ništa nismo radili, ovako ne.


  Maštaš li o braku?

  Nikada nisam preterano bila zainteresovana za tu formalnost, osoba sam koja voli da nekome pripada, uvek sam upadala iz veze u vezu... Nisam opterećena brakom, ali što da ne...

  O čemu sanja Sloboda Mićalović?
  Užasno sam zahtevna žena, meni stalno nešto mora da se dešava i uvek nešto ja želim... Sanjam o mirnom, srećnom i zdravom životu u jednoj zemlji koja će biti stabilna i u kojoj ćemo svi biti rasterećeniji, gde će ljudi biti pozitivniji. Sanjam o svojoj porodici i da se zdravo bavim ovim poslom za koji sam se školovala i koji najiskrenije volim. To je nešto što bi me potpuno ispunilo.


  Kako vidiš sebe za pet godina?

  Ne mnogo promenjenu. Iako to nisu neke godine, iznenadim sebe kada čujem da imam 26 godina, nekako mi je sve to brzo prošlo... Vidim sebe kao zreliju, manje impulsivniju i strpljiviju... I da imam bebu!