Broj 58
Početna > Putovanja > BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

AMIŠI IZ PENSILVANIJE

BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

Dok neki oduševljeno istražuju tajne sajber seksa, dok se beogradska sponzoruša lomi da li da obuče zmijicu ili krokodila za noćni lov, dotle negde u Pensilvaniji Amiši žive potpuno očišćeni od svega što se zove savremeni način života. Ne voze preskupe automobile, već kočijama lagano kaskaju za brzom planetom. Kod njih sam videla jednostavnost na koju bi retko ko bio spreman. A nalaze se samo nekoliko sati od Njujorka koji nudi sve. Otuda i fascinacija Amišima

Posle šarenila Njujorka, reklama na Tajms skveru, noćnog života, najnovijih modela „Manolo Blanik” cipela, svih boja, ukusa iz tajlandskih, meksičkih, japanskih restorana, kada uđete u Pensilvaniju, desi vam se potpuno smirenje u glavi. Dok prosečnom turisti trešti Eminem u najnovijem „dodžu”, dok zaliva koka-kolom i slika ih najnovijim modelom digitalnog aparata, oni lagano u kočijama prolaze pored. Spuštene glave jer im religija ne dozvoljava da se slikaju. Ali turisti im remete mir samo da bi uhvatili njihova lica. I, kao da je vreme stalo, odjednom prestane ono zujanje i čujete samo lagani kas. Nikome se ovde ne žuri osim vama, jer ste tu samo u prolazu, a želite što više da vidite. A oni su tu i ne mrdaju nigde, jer ne žele da se menjaju. Oni su zapravo religiozne grupe koje žive u naseljima u 22 države i Kanadi. Najstariji predstavnici Amiša, njih 16-18.000, živi u Lankasteru u Pensilvaniji. Naglašavaju skromnost, porodicu i zajednicu, odvojenost od modernog sveta. Pensilvanijski Holanđani su starosedeoci centralne Pensilvanije, ali nisu svi Amiši, nemaju svi istu religiju. Umesto toga, njihova zajednička veza je uglavnom nemačko poreklo. Oni, takođe, imaju velško, englesko, škotsko, švajcarsko i francusko poreklo. Što je sve veoma komplikovano i isprepletano.
 
  DRUGAČIJI U SVEMU
  I među Amišima postoje razlike. Neki su modernizovani, čak i voze automobile, reklamiraju se, nude svoje farme kao turističke atrakcije... I sve svoje posebnosti pokušavaju da unovče. Drugi pak žele da ostanu potpuno nedirnuti novim tokovima života. Oni jašu konje i voze se kočijama radije nego kolima, ne koriste struju u kućama, i deca im idu u privatne škole. Deca završavaju samo osam razreda nakon čega rade na porodičnoj farmi sve do venčanja. Amiši smatraju da je to sasvim dovoljan nivo obrazovanja. Ipak, mnogi Menoniti i napredni Amiši šalju svoju decu u srednju školu, čak i na koledž. Većina Amiša govori tri jezika. Kod kuće najčešće govore dijalekat holandskog (pensilvanijski holandski), koriste nemački pri molitvama, i uče engleski u školi. Engleskim se služe kada rade sa drugim ljudima koji nisu Amiši.
 
  NE KORISTE OGLEDALA
  Devojke i žene oblače se u skromne dugačke haljine dugačkih rukava. Preko haljina nose ogrtače i kecelje. Nikada ne seku kosu, koju vezuju uvek u punđu. Na glavama imaju belu kapicu ako su udate i crnu ako nisu. Ne nose nikakav nakit. I, što je veoma interesantno, ne koriste velika ogledala. Muškarci nose tamna odela, ravno sečene kaputiće bez revera, crne čarape, cipele i crni ili slamnati šešir sa obodom. Nemaju brkove, ali puštaju bradu nakon venčanja. Amiši svojom karakterističnom odećom podržavaju skromnost i odvojenost od sveta. Njihova odeća nije kostim, već ekspresija njihovog verovanja, objasnila mi je jedna Amiš dama.
 
  Porodica je jezgro Amiša, i izbor partnera je najvažnija odluka u njihovom životu, po čemu se ne razlikuju baš mnogo od drugog sveta. Ali, njihova pravila su striktna i život im je isplaniran do detalja. Dečaci i devojčice počinju da traže svoje supružnike posle 16. godine. Kada napune 20 godina, bliži se njihov dan venčanja. Ali, da bi se mladi par venčao, neophodno je uraditi nekoliko stvari. Oboje moraju biti iz crkve Amiša, jer ih crkva priprema za zajednički život. Mladić pita devojku da li će se udati za njega dajući joj porcelan ili sat. Mladi čuvaju svoju tajnu do jula ili avgusta i tek tada mlada kaže roditeljima za svoje planove. Užurbana priprema započinje 11. oktobra.
 
  HALJINA ZA SVADBU I SAHRANU
  Nedeljom se svi okupljaju u crkvi. I baš na taj dan se obelodanjuje da par želi da se venča. Nakon službe, mladin otac kaže kada je datum venčanja i poziva sve prisutne da dođu. Par tada nije prisutan u crkvi, već za to vreme devojka sprema večeru i zajedno provode veče sve dok ne dođu roditelji. I tada se svi zvanično upoznaju.
  Nakon što je obelodanjena njihova veridba, mladi imaju samo nekoliko dana da pripreme venčanje. Dozvoljeno im je da idu na poslednje veče sa prijateljima. Mlada pomaže u pripremi venčanja koje se obavlja u njenoj kući. Ali i mladoženja je i te kako zauzet pripremom i pozivanjem članova iz njegovog distrikta.
  Venčanica mlade nije bela, već plava. Sve na njoj mora biti novo i ona obično sama pravi svoju haljinu koja nije nimalo raskošna. Stroge linije, ravno sečena, nema čipke, nema detalja, vela niti cveća. Amiška je veoma praktična pa svoju venčanicu kasnije koristi za svaku svečanu priliku, i na kraju je običaj da je sahrane u toj haljini.
  Mladoženja nosi crno odelo, belu košulju. Obično ne nose kravate, ali ih za venčanje imaju. Obavezan detalj je šešir sa obodom. Učesnici venčanja imaju aktivnu ulogu u slavlju. Venčanje kod Amiša se obavlja u novembru i delu decembra, kada je žetva gotova i kada zima još nije stigla. Najčešći dani svadbe su utorak i četvrtak.
  Dan venčanja kod Amiša započinje u četiri ujutru. Iako je venčanje, krave se moraju pomusti, a i svi ostali poslovi moraju biti završeni. Takođe, treba imati vremena za poslednje pripreme pre nego što gosti dođu. Pomagači dolaze oko pola sedam. U sedam doručkuju, presvlače se i dočekuju goste. Na ceremoniju se poziva od 200 do 400 prijatelja i rodbine, a sve se odvija u mladinoj kući.
 
  ŽIVOT PO RASPOREDU
  U pola devet počinje ceremonija koja traje tačno tri sata.
  Propoved je obično duga, pa onda idu molitve u nekoliko navrata i zakletva. I ručak je za naše pojmove veoma skroman. Na stolu se nađu piletina, pire od krompira, sos od jabuke, pita od višanja, krofne, voćna salata, puding, puter i džem. Mlada sedi sa leve strane mladoženji, a isto tako sede i u kočijama. Neudate devojke sede na strani mlade, a muškarci koji se još nisu oženili sede sa mladoženjine strane. Kasnije je vreme zaduženo za igru i upoznavanje onih koji još nisu venčani. Večera se u pet sati. Bračni par svoju prvu noć provodi u mladinoj kući jer ujutru moraju da pomažu pri sređivanju. Medeni mesec Amiši provode u poseti i upoznavanju sa rođacima. I tada skupljaju poklone, koji su obično korisne stvari, tipa šerpi i lonaca. Postoji raspored kada se koji rođak posećuje i koliko se ostaje kod njega. Kasnije se vraćaju u mladinu porodičnu kuću. I tu žive sve do proleća, dok ne naprave svoju kuću.
 
  Nakon ovog iskustva vraćam se u Njujork. Gužva. Jurnjava. Već nove kolekcije u izlozima skupih radnji. Trčanje za dolarima. Depresije i histerija za moć, slavu i glamur. Sjaj i beda. Ako Amerika zbog nečega opija i uzbuđuje, to su kontrasti koje nudi ova velika zemlja, od grada do grada, od obale do obale.