Broj 57
Početna > Poznati > VEČNI OSMEH

LIZA DEL ĐOKONDO

VEČNI OSMEH

Najmisterioznija žena sveta nastavila je da se smeška i posle skidanja vela tajne koji je decenijama obavijao njen identitet. Portret najpoznatije Firentinke pripada Lizi del Đokondo, ženi koju je ceo svet upoznao kao Mona Lizu

Bogati firentinski trgovac svilom Frančesko del Đokondo, srećan zbog kupovine kuće i dobijanja zdravog potomstva, naručio je 1503. godine da mu čuveni Leonardo da Vinči svojim slikarskim kistom ovekoveči lik treće žene Lize.

  Šturi biografski podaci govore da je portretisana žena čudesnog osmeha rođena 1479. godine kao ćerka Antonija Marije di Noldo Đerardini. Na svečanosti priređenoj 5. marta, šesnaestogodišnja Liza zavetovala se na večnu ljubav svom izabraniku, uglednom Firentincu Frančesku. Nekoliko godina kasnije, dvadesetčetvorogodišnju suprugu imućnog Italijana Leonardo je prikazao sasvim neobično jer, mimo pravila tog vremena, model nije imao kitnjast nakit kao svedočanstvo bogatstva i moći. Slavni renesansni slikar odvažio se da Lizu prikaže u sasvim opuštenom položaju, a ne u tradicionalnoj ukočenoj pozi i smesti u predeo obavijen sfumatom, odnosno izmaglicom. Ali, to su samo neke od neobičnosti koje su pratile nastajanje ovog dela. Iako je stvarao nekoliko godina, umesto u rukama naručioca, Mona Liza je ostala kod svog stvaraoca Leonarda. Od nje se nije nikada odvajao i tek pred kraj života pristao je da je proda francuskom kralju Fransoi za četiri hiljade dukata.
 
  Slikana kao ikona
  Mona Liza je naslikana uljanim bojama na drvetu, što je gotovo zanemaren podatak vezan za ovo delo. Na drvetu, temperama i uljem, slikaju se ikone uz prethodnu primenu posebne tehnologije. Leonardo je svoje remek-delo stvorio primenjujući tehniku starih majstora, a sam postupak slikanja na drvetu opisao je u svom radu „Rasprava o slikanju": „Drvo će biti pokriveno dvostrukim ili trostrukim rastvorom arsena, onda kuvanim lanenim uljem i pre nego što se ohladi, ponovo se istrlja tkaninom da se osuši. Posle toga dodaje se tečna glazura i olovna bela boja." Portret Lize del Đokondo naslikan je na drvenoj podlozi čije su dimenzije nekad bile veće od današnjih 77 x 53 cm. Naime, original je imao još dve kolone sa leve i desne strane na kojima su bila naslikana dva stuba, ali su oni kasnije odsečeni. To je jedan od razloga što se sada teško sagledava da Liza del Đokondo zapravo sedi na terasi.
 
  Osmeh za analizu
  Pokazalo se da Lizin osmeh zapravo predstavlja najveću zagonetku pa su mnogi sebi dali za pravo da analiziraju šta se iza takvog izraza lica krije. Jedan italijanski lekar izneo je pretpostavku da je portretisana žena zapravo patila od bruksizma, bolesti koja se manifestuje škrgutanjem zuba u snu ili kada je pacijent pod stresom. Prema zabeleškama, Leonardo se veoma trudio da zabavi Lizu i smanji joj napetost zbog poziranja. Ako je verovati, u tu svrhu su se po ateljeu šetkali hrt i persijska mačka, a angažovani su i muzičari. Sačuvane beleške kažu da je Leonardo proveo čitavu deceniju slikajući Mona Lizine usne, ali je ta slikarska intervencija nastala kao plod umetnikove mašte, a ne stvarnog modela.
 
  Mamac za mnoge
  Najpoznatije Leonardovo delo delilo je sudbinu svog tvorca i postalo neka vrsta njegove amajlije od koje se nikada nije odvajao. Od trenutka kada ju je prodao, Mona Lizu prati burna sudbina. Najpre se čuvala u dvorcu Amboaz, zatim dospeva u Fontenblo, Pariz, Versaj da bi završila u kolekciji Luja XIV. Posle Francuske revolucije slika je smeštena u Luvr, ali je tada zapala za oko Napoleonu. Ovaj osvajač je svojevoljno uzima i iz muzeja nosi pravo na zid svoje spavaće sobe! Tek kada je sišao s vlasti, Mona Liza je vraćena u zbirku Luvra. Sem vladarskih opsesija, Leonardovo remek-delo bilo je mamac i mnogim lopovima. Još davne 1911. godine Vinćenco Peruđa ukrao ju je iz Luvra želeći da je „konačno vrati kući", u Italiju. Ovaj kradljivac radio je u Luvru kao zastakljivač slika tako da je veoma dobro znao raspored muzeja. Da bi u delo sproveo to što je naumio, sačekao je u jednoj maloj sobi da se zatvori Luvr. Onda se ušunjao u prostoriju gde je bila izložena Mona Liza, skinuo je sa zida i isekao iz rama. Da bi pobegao iz muzeja, morao je da odvrne ručku sa brave vrata koja je trebalo da budu zaključana. Dve godine je trajala potraga za nestalim delom, sve dok je lopov nije izneo na aukciju u galeriji Ufići i ponudio po ceni od sto hiljada dolara. Mona Liza je pronađena i vraćena u Pariz.
 
  Italijanka postala zauvek Parižanka
  Pre više od pedeset godina remek-delo slikano uljem na drvetu pretrpelo je ozbiljno oštećenje. Jedan posetilac je na nju bacio kamen, a drugi, mentalno poremećen čovek, 1956. godine je na njen donji deo prosuo kiselinu zbog čega je restauracija trajala nekoliko godina. Mona Liza je poslednji put napustila Luvr 1974. godine i bila je izložena u Japanu. Kao znak zahvalnosti, Japanci su pariskom muzeju poklonili debelo tripleks staklo koje pokriva neprobojnu kutiju u kojoj se danas čuva Mona Liza. Odlučeno je da se ona više nikada ne iznese iz Luvra. Čuva se na temperaturi od 18 stepeni i vlažnosti vazduha od 55 procenata. Ima ugrađen erkondišn i četiri kilograma silikonskog gela koji garantuje da neće doći do promena u vrednostima vazduha. Mona Lizina kutija otvara se samo jednom godišnje da bi se proverilo u kakvom je stanju i da bi se servisirao erkondišn. Niko se nije usuđivao da očisti ovu sliku, strahujući da je ne ošteti. Lice Lize del Đokondo slikano je sjajnijim bojama od onih koje mi danas imamo prilike da vidimo.