Broj 57
Početna > Intervju > SMESTIO SAM SE TAMO GDE MI JE MESTO

JOVAN MEMEDOVIĆ

SMESTIO SAM SE TAMO GDE MI JE MESTO

Jovan Memedović sigurno je jedini novinar koji je svojim komentarima uverio žene da boks i nije tako surov sport i zainteresovao čak i najnezainteresovanije za život Eskima i ljudi u zabitima Kirgistana. U Norveškoj je počeo da lovi kako bi preživeo, a onda iz čiste znatiželje zavijao s vukovima i „vrebao" srpskog vampira iz predanja. Za autora emisije „Sasvim prirodno" čitav svet je izazov...

Šta te mami da ideš tamo gde mnogima ne pada na pamet da krenu?
To je moj stil života. Ne osećam se komotno u gradu, ne uživam u masovnim okupljanjima, ne sedim duže od jednog sata u kafani. Volim grad samo utoliko što tu imam brzu komunikaciju. Potreban mi je grad samo da ostvarim poslovne i prijateljske kontakte. Priroda je moj život a grad sredstvo.

Uglavnom biraš hladne predele. Zašto?
Roditelji su mi iz Crne Gore, sa planina. Otac je sa Durmitora a majka sa Cetinja. Provodio sam raspuste na planini, u hladnoći i surovim uslovima. Vrućinu ne podnosim. Kada krenu letnje žege, ja odlazim u Sibir ili na sever Norveške.

Jednom te je i pojurila mečka sa mečetom. Kako si uspeo da im utekneš?
Nije baš to bilo tako blizu. Ni mečka nije bila čvrsto rešena da me se dokopa. Bila je to više njena taktika da me otera. Nisam ja baš tip koji bi se junačio pred kamerama. Ako ćemo realno, onda je ljudski da bežiš glavom bez obzira. Inače sam vrlo brz.

Puno puta si se žrtvovao jedući štošta ne bi li ispoštovao domaćina. Šta ti je bilo najteže da progutaš?
Najteže je bilo pojesti jetru od bakalara. Ona se jede živa. Izvadi se iz utrobe ribe, potopi se u morsku vodu i odmah pojede. Taj ukus danima nisam mogao da isteram iz usta. Nikada nisam mogao da se setim bilo čega što se jede u ljudskom rodu, a da bar malo podseća na taj ukus. To je ipak vrhunski grozno.

Zar te nije strah od povreda, bolesti?
Od povreda ne. Čuvam se u poslednje vreme i svoje telo ne izlažem velikom smrzavanju. Nosim duboke planinarske cipele i leti i zimi. Preventivno se utopljavam više nego što mi je potrebno, ali pre svega vodim računa da mi je udobno.

Snimao si emisije i o zmijama. Gde ih je najviše?
Najviše zmija na ovom svetu, na ovoj kugli Zemlji ima na ostrvu Golem Grad u Makedoniji. To je usamljeno ostrvo na Prespanskom jezeru. Na hiljade zmija gamiže vam oko nogu, a pošto ljudi retko dolaze na to ostrvo, zmije se i ne plaše čoveka. Ima tamo zmija ribarica koje su neotrovne, ali i poskoka koji su najotrovnije zmije na Balkanu. To je bilo jedno od uspelijih snimanja do sada.


Da li si, posle zavijanja s vukovima, promenio odnos prema tim životinjama?

Da. Počeo sam da pravim svoj čopor. Uzeo sam još jednog psa. Zapravo, to je sin mog nemačkog ovčara Mangeta. Za sada sam ja vođa. Videćemo koliko ću opstati na tom mestu. Moja deca se već malo bune, nerado idu sa mnom u prirodu. Jedini koji tu nema izbora je baš Mange. On je uvek uz mene. Mislim da nema ideju da me svrgne i on postane vođa.

Kad se vratiš, kako ti izgleda civilizacija?
Civilizacija je udobna, nudi mnogo lake zabave, gura vas među ljude, a oni ponekad nisu dobronamerni. Toga nema u prirodi. Tamo si u podređenom položaju. Ne boriš se protiv, nego živiš s njom.

Šta si naučio od opakih životinja?
Svi imamo pravo na život. Svi jedemo i bivamo pojedeni. Niko ne dobija hranu na poklon. Za svaki obrok se boriš. Ko preživi, znači da je sposoban da preživi. Ja nisam baš najsposobniji na ovom svetu, ali sam se smestio tamo gde mi je mesto. Ni gore ni dole, nego tamo gde mogu da preživim.

Da li ženi ispričaš baš sve o opasnostima koje su te pratile?
U kući se više i ne priča o tome gde sam bio i šta sam radio. Već se zna da sam bio negde daleko i da sam se mučio, da je bilo hladno i opasno.

Kako je uveriš da ne brine kada ponovo kreneš?
Ma, u kući i ne primete da sam otišao na put.

Šta ti kažu ćerka i sin kad kreneš u avanturu?
Prvo im predložim da krenu sa mnom. Oni, kao, pitaju a gde ja to idem. Onda uzmem atlas i pronađem to mesto. Posle toga se pozdravimo i javim im se da sam dobro stigao.

Da li se zbog ovog tipa emisije posebno fizički pripremaš?
Godinama sam redovno trčao i to pokušavam da održim i danas. Ali više nisam tako redovan na trim stazi kao nekad. Sad se uzdam u minuli rad. Trenirao sam dvadeset godina što džudo što druge sportove.

Trenirao si i boks. Koga si poslednjeg nokautirao?
Ne stignem ni da se posvađam. Ljudima se sviđaju emisije tako da ma kakav negativac stajao ispred mene, obračun ne dolazi u obzir.

Kada krećeš na novo putovanje?
Možda sutra. Ranac mi je, inače, spakovan. Treba samo da ga ubacim u kola. Vidimo se na severu.