Broj 56
Početna > Intervju > PISAO SAM ZA SEBE

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

PISAO SAM ZA SEBE

Ljubivoje Ršumović napisao je 68 knjiga, tačno koliko ima i godina života. Ne prestaje da stvara jer kaže da se kroz vreme uvek kretao brzo. U mladosti je postao majstor karatea i kao rođeni pacifista tu ideju danas pretače isključivo u pisane reči

Poput mnogih stvaralaca koji svako svoje delo smatraju neodvojivim delom bića, i Ljubivoje Ršumović pamti sve što je napisao još u mladosti. Ako već treba da se opredeli, kaže da mu je najmilija knjiga Sjaj na pragu koja nije pisana za decu, ali jeste indirektno namenjena njima. U njoj je kroz dva sonetna venca preneo pouke ponete iz roditeljskog doma. Prvi, ispisan ijekavicom, zove se Kuća i posvećen je piščevim roditeljima Milesi i Mihajlu. Savete je transponovao u 15 soneta ali u obliku poslovica.

  Tako i počinje: „Moj si, ali ko zna čiji ćeš biti, ili ljudski il' bježi iz ljudi, lasno steći, lašnje je sagubiti, eno krša ako šta zagudi". Mnoge od ovih poslovica pesnički sam uobličio, ali s rečenicom „Moj si, al' ko zna čiji ćeš biti" otac je mene i brata ispratio u svet. Drugi sonetni venac zove se Braća i posvećen je Branku, Mihajlu i Vuku. On predstavlja moj napor da to što sam dobio od roditelja transponujem u nešto modernije i prenesem ga svojim sinovima.
 
  Junačke pesme za odrastanje
  Prilagođavanje savremenim tokovima ne isključuju uvek stare vrednosti. Naprotiv. Pisac veruje da neke imaju neprolaznu, univerzalnu vrednost.
  - Lično mislim da bi jedan od vaspitnih metoda srpskoj deci moralo da bude svakodnevno čitanje po jedne narodne junačke pesme. Nije važno koje. Može to da bude Početak bune protiv dahija, Banović Strahinja, Bitka na Mišaru. Svejedno. U svakoj od njih ima po nešto što će ostati u deci. Ona ih neće biti svesna, ali će se u njima zadržati kao kodeks, kao neki bonton. Uostalom, odrastanje se odvija kroz prepoznavanje. U životu koji nikad nije lirski, uvek je epski, prepoznaće tu situaciju. Ponašaće se instiktivno onako kako ih je nekad ta pesma podučila. I biće okej.
  Za decu je stvarao empirijski, ali ne na osnovu onoga što je saznao kao roditelj već po onome što je upamtio kao dete, iz odnosa koji su prema njemu imali njegovi roditelji dok je bio u rodnom Ljubišu.
  Ono što je govorio Džon Lok pre blizu trista godina, ono što je govorila, pisala i radila Marija Montesori, ono što su zaključili pedagozi kroz istoriju, sve to je sadržano u našem patrijarhalnom vaspitanju i u našoj narodnoj poeziji. Ja sam od malih nogu slušao dedu Stevana koji je u kući pevao uz gusle. Naša narodna poezija je, u stvari, jedan nepresušan kodeks vaspitnih, obrazovnih normi koje su se na volšeban način učitale u moj mali kompjuter u glavi i ostale tu za sva vremena.
 
 
  Sinovi kao inspiracija

  Već antologijska serija „Fazoni i fore" uskoro će dobiti 15 novih epizoda. Njegovi sinovi, koji su pre 20 godina „kumovali" ovom nazivu, smislili su i da Raša Popov bude pripovedač. Posle toliko godina, Ršum kaže da je ovaj projekat napravljen tako da može da traje decenijama. Deca rastu i smenjuju ih neki novi klinci, ali ono što su rado gledali mališani pre, prihvatljivo je i novim generacijama. Cela ideja rodila se, ne slučajno, iz njihove porodične igre.
  - U to vreme „izdavali" smo „Kućne novine", najozbiljnije se bavili novinarskim poslom. Jedan od mojih sinova bio je politički komentator, jedan je bio zadužen za kulturu, treći za zabavu. Imali smo i dopisnike iz komšiluka, iz zavičaja, goste u svakom broju. Ja sam bio supervizor i, recimo, urednik. Iz tog duha rodila se i serija „Fazoni i fore" jer su mi sinovi pomagali sa svojim „provalama," a one su se našle i u velikom delu moje poezije.
  Sinove su smenila njihova deca koja danas dedi „sufliraju" na scenariju. Ršum s ponosom kaže da je objavio knjigu Aleksine poezije. On danas ima 15 godina i već uveliko trenira košarku. Za razliku od svog unuka, Ršum se svojevremeno opredelio za karate.
  - To je tad bilo novo, provokativno, bilo je blisko mom načinu razmišljanja, mom pacifističkom, pomiriteljskom stavu u životu. Karate jeste borilačka veština, ali uglavnom orijentisana na samoodbranu i, što je glavno, na prevenciju konflikata. Nekoliko puta mi se dogodilo da sam ljude koji krenu na mene morao da upozorim da sam majstor karatea. Oni onda stanu.
  Za Bukvar dečjih prava Ršumović je '96. godine primio u Bolonji Unicefovu nagradu. S posebnim ponosom govori o ovom odličju jer je ono potvrdilo da se oduvek bavio onim što je trend u svetu.
 
  Vreme stoji, a mi prolazimo
  Do sada je objavio 68 knjiga, snimio na stotine emisija za decu, 15 godina proveo na čelu pozorišta „Boško Buha". Uz to odgajao tri sina, a vreme je ograničeno i ne ide baš svima na ruku.
  - Vreme, u stvari, stoji, a mi prolazimo. Neki kroz njega prolaze brzo, neki polako, neki idu na četiri točka, neki leže na otomanu pa tako prolaze. Neko čita novine, gubi vreme gledajući televiziju, pa mu vreme stoji. Sve je u organizaciji. Skoro sam renovirao stan i pronašao neke svoje rokovnike od pre trideset godina. Kada sam video sva ta imena, sastanke koje sam imao, stvari koje sam trebao da uradim, shvatio sam šta je vreme. Vremena ima dosta. Moj otac je imao običaj da kaže - Nije posao zec pa da pobjegne u šumu. Hteo je da kaže da ne treba navrat-nanos raditi neki posao. Posao je tu da se uradi.
 
 
  Bogatstvo u biblioteci
  Ršumović je jedan od retkih pisaca čije su knjige štampane u više od milion i tri stotine hiljada primeraka. Reklo bi se da je bogat čovek. Za svoju najveću vrednost ovaj pisac smatra to što mu se dela nalaze u mnogim bibliotekama.
  - Lično, za mene najveća vrednost je svest da to što radim ostaje negde iza mene, kao vlasništvo srpskog naroda. U Čakovcu je 1989. godine izdavačka kuća „Zrinski" štampala sedam mojih knjiga po 20.000 primeraka. Znači, 140.000 mojih knjiga ostalo je u Hrvatskoj. Kada sam poslednji put išao u Rovinj na letovanje, 1991. godine, svratio sam u „Zrinski" da uzmem još neki komplet jer sam ih bio ispoklanjao prijateljima. Direktor mi je rekao - Ršume, nema više nijedne tvoje knjige. Proveravao sam malo, nigde nisu spaljivane iako je na svakoj od njih stajao i faksimil mojih pesama iz detinjstva koje sam kucao na ćaletovoj ćiriličnoj mašini. Pitao sam i aktuelnog hrvatskog ministra kulture, koji je inače moj prijatelj i izdavač jedne moje knjige u Zagrebu, a on mi je odgovorio - Ršume, budi siguran da tvoje knjige nigde nisu spaljivane ili bacane. Ostale su u bibliotekama. Eto, to je za mene bogatstvo.