Broj 54
Početna > Poznati > HVALITE ME POSLE SMRTI

ISIDORA SEKULIĆ

HVALITE ME POSLE SMRTI

Usamljena, neshvaćena i odbačena, Isidora Sekulić, prva žena akademik u Srbiji, ostavila je za sobom neizbrisiv trag

„Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje - to je kultura, a škola - njen začetak. Putovanje - eto vam kulture!", govorila je Isidora Sekulić, jedna od bez sumnje najvećih ličnosti srpske književnosti i kulture. Ostavila je za sobom, sabrano u dvanaest tomova, obimno književno i jedinstveno enciklopedijsko delo, koje je našu literaturu učinilo stilski lepšom, tematski raznovrsnijom i misaono bogatijom.
 
  Isidora Sekulić je rođena 16. februara 1877. godine u bačkom selu Mošorinu. Po završetku srednje škole odlazi na studije matematike i fizike u Budimpeštu. Kao poznavalac više stranih jezika i književnosti, uz velika lična odricanja i gotovo asketski način života, nastavlja da studira uporednu književnost u više gradova Evrope. Dugo godina radila je kao nastavnik u školama u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Poslednje dve decenije života provela je u Beogradu, baveći se intenzivno književnim radom.
  U svet književnog stvaralaštva Isidora Sekulić je kročila 1909. godine posle dugogodišnjeg školovanja i obrazovanja. Doktorirala je filozofiju u Berlinu. Njen pripovedački talenat zbunio je tada najeminentnijeg književnog kritičara Jovana Skerlića. Prva knjiga Saputnici izlazi 1913. godine, a zatim slede Pisma iz Norveške, putopis koji predstavlja svojevrsno uobličenje njene čežnje za lepotama Skandinavije. Slede Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Analitički trenuci i teme, eseji u tri knjige, Zapisi iz mog života, Njegošu, knjiga duboke odanosti, monografija, Jezik, duhovna smotra naroda, eseji, kao i knjiga izabranih eseja Mir i nemir.
 
  Skromna, siva figura
  Vredna književna riznica najznamenitije srpske književnice sadrži i nekoliko stotina eseja, ogleda, studija i članaka objavljenih po različitim knjigama, dnevnim listovima i književnim časopisima. Prevela je brojna dela engleskih, skandinavskih, nemačkih i ruskih autora. Postala je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao prva žena kojoj je pripala ta čast. U Akademiju je primljena 1939. godine, pošto je bila kandidovana više puta. Veoma stroga prema sebi, smatrala je da to priznanje ne zaslužuje i lično je molila da se njena kandidatura odbaci. Kada je ipak postala akademik, prijatelj i poštovalac Vasa Stajić joj čestita na izboru, a ona, celog života u borbi protiv taštine, ispraznosti i slave, ovako mu odgovara: „Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih, ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku, ja prosto radim ono što umem i mogu, i jedan sam od mnogih kulturnih pregalaca za dobro današnjice."
  Isidora je govorila svojim prijateljima da je tajna njenog opstanka u radu i samoodricanju, skromnosti i sirotovanju. Ipak, oni su znali da ostaje neodgonetnut izvor njene duhovne i intelektualne energije koja je nepresušno hranila njenu prirodu.
 
  Saosećajna duša
  Živela je skromno da bi putovala. Videla je ljude i zemlje i gradove, iščitala knjige i ideje, te ih pretočila u dela. Bogatstvo sveta i prirode upijala je celim bićem, iskreno verujući da ljudskom saznavanju nema kraja i da su ljudske vrednosti najplemenitije kada suptilno primaju svako iskustvo, da bi ga potom predale drugom. Nepoštednom kritičkom analizom razmatrajući ono što je prepreka umetnosti ili pak njena suprotnost, otkrivala je Isidora Sekulić velike darove u slikarstvu, muzici i književnosti, s podjednakom merom intelektualne žeđi i iskrenog poštovanja i divljenja prema delima velike snage. Između dva rata, Isidora je najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetila pripovetkama i esejima. Najinspirativnije teme su joj bile lepota postojanja, prolaznost, porodica, osvrtala se na sudbine porodice i pojedinaca i njena dela su uvek bila prepoznavana kao ona napisana rukom tople, ljudske, saosećajne duše. Ivo Andrić bio je jedan od njenih retkih prijatelja i veliki poštovalac njenog rada. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, ideja sveta i širine, nikako upakovana u jednu sredinu i jedan narod.

  Volim tišinu, buka me pogađa
  Rečenica koju je izgovorila ova velika Srpkinja najbolje je opisuje: „Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole."
  Umrla je 1958. godine u Beogradu u 81. godini.