Broj 54
Početna > Intervju > DECA SU ČAROLIJA

LEONTINA VUKOMANOVIĆ

DECA SU ČAROLIJA

Pratili smo njen razvoj kroz sve faze, od dečijih sa početka karijere do ovih sada, kada je njeno interesovanje za muziku poprimilo daleko ozbiljniju notu.

Nerviraju je nesposobni ljudi, sporost i nenadahnutost onim što se radi, a sarađuje isključivo sa perfekcionistima. Leontina Vukomanović je dama koja zna šta hoće, koja svojim sagovornicima odgovara bez dlake na jeziku. U razgovoru nam otkriva svoje planove, da ju je rad sa decom iz hora pripremio za roditeljstvo, i da će se udati čim pronađe odgovarajuću venčanicu i slobodan vikend.
 
  Stičem utisak da ste stalno u nekim obavezama. Kako izgleda vaš radni dan?
  Ujutru skuvam sebi čaj, odgledam reprizu omiljene serije (ukoliko je nisam gledala prethodnu noć), onda krenu da zvone telefoni - u vezi s mojim dečjim festivalom Dida Čarolija. Potom zbog novogodišnjeg šou-programa koji hor Čarolija priprema. Naravno, javi se i poneki novinar sa ovim ili onim pitanjem, par drugarica koje su ranoranioci, poslovni partneri u vezi s uređivanjem moje muzičke strane u časopisu Dečje carstvo, kolege kompozitori i aranžeri sa stručnim pitanjima vezanim za SOKOJ i tome slično. Ovi telefonski pozivi u stvari traju čitav dan, pa sestričina Lea, koja od septembra živi sa mnom, često iznervirana pita - „Pa je li moguće da tebi baš svaki minut zvone telefoni?" Kad konačno nađem vremena da izađem iz stana, imam obavezu da odem i do raznih studija, gde se snimaju moje pesme, ponekad i da otpevam par pratećih vokala svojim kolegama tamo, bar dva puta nedeljno idem na sastanke Upravnog odbora SOKOJ-a, bar četiri puta nedeljno održavam probe mog dečjeg hora Čarolija, uveče pregledavam mejlove i odgovaram na poslovnu poštu. Tokom dana održavaju se nastupi mog hora, često i putujemo, imam sastanke sa ljudima koji su prijatelji dece, sve u cilju kvalitetnijeg i bržeg napretka dečje muzike i nas samih. Komponujem i pišem tekstove - hm, pa uglavnom u kolima dok se vozim sa jedne obaveze na drugu...

  A kako izgleda kada ste ljuti? Važite za „opasnu" damu, sklanjaju li vam se ljudi sa puta kada vam dođe žuta minuta?
  Imam kratak fitilj i veoma sam direktna. Nerviraju me nesposobni ljudi, sporost, ne-predanost i ne-nadahnutost onim što se radi. Za saradnike biram isključivo one koji gaje iste sklonosti, koji su perfekcionisti i među nama nema ljutnje. Što se tiče ljudi koje ne mogu da biram, kao što su na primer novinari, naučila sam da se distanciram od tuđih gluposti i reči, jer kako je neko pametno rekao - te reči su ogledalo ljudi koji ih izgovaraju, oni se sami ogledaju u sopstvenoj gluposti.

  Šta vas najčešće nasmeje?
  Dečji biseri! Sada imam mnogo male dece u horu, od tri godine već, i ta deca imaju najčistije i najiskrenije rečenice na svetu, koje su često veoma duhovite.

  Čelična ledi, gazdarica, kuma... samo su neki od nadimaka koje ste dobijali. Da li su vam i koliko smetali?
  Za ostvarivanje poslovnih i životnih ciljeva ne mogu da mi smetaju tuđe gluposti, kao što rekoh. Obavljam određenu vrstu posla koji je transparentan, koliko radim toliko i vredim, koliko sam angažovana toliko sam jedinstvena. Svi mi znamo da se neuspešni boje uspešnih, netalentovani zavide na talentu drugima, siromašni i nesposobni zavide sposobnima. Ti epiteti mogu se shvatiti i kao uzdizanje na neki pijedestal nedodirljivih, ali i kao nedostatak mašte ili vokabulara onih koji su pisali novinske članke o meni. Ipak, mislim da su uglavnom ogledalo kompleksa onih koji ništa nisu postigli u životu.

  Kako reagujete kada gledate spotove sa početka karijere?
  Shvatam koliko je sazrevanje kompleksna stvar, kako svako životno doba ima svoju lepotu. Najlepše je kad vidite nečiji razvoj i sposobnost da se menja, jer to je jedini način da mu bude zanimljivo u životu. Ja volim sve svoje faze, i te dečje, sa početka karijere, i ove sada, kada je moje interesovanje za muziku krenulo u sasvim drukčijem pravcu.

  Uz koju muziku ste odrasli? Šta ste vaše društvo i vi slušali na žurkama u srednjoj školi?
  U srednjoj školi smo uglavnom slušali klasiku jer smo imali mnogo zadataka iz istorije muzike! Interesantno je da sam nakon završene osmogodišnje škole započela svoje obrazovanje u Beogradu i da sam za četiri godine srednje škole samo jednom otišla sa drugaricama u KST i nigde više. Bili smo jako posvećeni školi i međusobnom druženju kod kuće. Jedino sam išla na koncerte, bila je tu Suzan Vega, Džon Meklaflin, Majls Dejvis, Tina Tarner, a od domaćih ne mogu da ne spomenem koncert u Sarajevu grupe EKV (škola „Slavenski” je imala takmičenje horova tamo) i nezaboravnu Josipu Lisac, koju sam sa zadovoljstvom gledala na Mesamu, '86!


  Možemo li u skorijoj budućnosti da očekujemo novi album? Šta vas sprečava da ga izdate?

  Ima tu od svega po malo. Nemam dovoljno vremena jer se ipak bavim odgovornijim poslom, cela jedna nova generacija dece stasava uz muziku koju uspevam da im pružim. Sarađujem sa najeminentnijim pop-rok kompozitorima. Oni od prošle godine rade na novim pesmama za decu, iako se mnogi od njih nikada nisu bavili dečjom muzikom. S druge strane, postalo je veoma teško snimiti album samo za svoje zadovoljstvo, jer su finansijska ulaganja ogromna, pa onda morate imati i veliki broj nastupa da biste nadoknadili uložen novac. Dok sam bila mlađa, ti nastupi, iako nisu zadovoljavali moje umetničke kriterijume, nisu mi bili naporni. Sada ne vidim njihovu svrhu, a od nečeg ipak mora da se živi.


  Jednom prilikom ste izjavili da vam je jedna od neostvarenih želja da kreirate balske haljine za devojčice. Planirate li da se u budućnosti upustite u modne vode?

  I tu su potrebna ulaganja, ali to jeste nešto što jako želim. Doći ću i do toga, kad-tad.

  Klinci iz Čarolije vas jako vole, da li su možda oni podstakli vaš materinski instikt?
  Kako u horu imam decu uzrasta od 3 do 13 godina, zadovoljila sam sve majčinske instinkte! Obožavam tu razmenu ljubavi i energije koja vlada među nama, i pretpostavljam da će me brojna iskustva za ovih godinu dana, koliko postojimo, bolje pripremiti za roditeljstvo.


  Pitanje koje vi verovatno mrzite, a mnoge interesuje je, razmišljate li o braku?

  Nema tu razmišljanja, to je stvar odluke i jednog trena u vremenu. Za mene - ljubav je brak, a institucija ima opravdanje jedino pred vrednostima crkve i porodice. Josipa Lisac (često je pominjem jer mi je dugo godina bila idol), nije bila u braku, već verna u ljubavi jedinom čoveku u svom životu Karlu Metikosu, čitavih 50 godina. Ipak, pošto sam tradicionalista, čim pronađem odgovarajuću venčanicu i nađem jedan slobodan vikend - eto me u braku!

  Imate li neostvaren san, ako imate, otkrijte nam o kojem snu je reč?
  Imam san da me ostave na miru dosadni i dokoni klinci koji misle da su novinari ako napišu kako sam se ugojila, pa smršala, pa opet ugojila, pa zapravo trudna, pa zapravo nisam, pa posećujem klinike za veštačku oplodnju. Inače, raspitala sam se prošle nedelje, tako nešto i ne postoji u Beogradu. Često sanjam o tome da neko odozgo osvesti te ljude i da im bar malo pameti u životu, planeta će odmah postati bolje mesto za život.