Broj 54
Početna > Prica > CARSKA POBEDA

IVANA I STEVO ŽIGON

CARSKA POBEDA

Da je u Holivudu, odavno bi imala svoju zvezdu. I Oskara. I milion dolara. I najbolje uloge u najboljim filmovima. Usred Srbije dobija aplauze od onih koji umeju da vide, naklon onih koji ne okreću glavu i osmehe dece sa Kosova

Nežna i prelepa, Ivana Žigon je retka koja je čula patnje i plač onih čiju tugu mnogi ne priznaju javno. Vođena kompasom smeštenim u grudima, vodila je u Rusiju golootočane, 500 dece sa Kosova, recitovala na španskom Prkosnu pesmu Fidelu Kastru... Predsednik je Društva srpsko-ruskog prijateljstva i posle patrijarha Pavla dobila je orden za veru i vernost u Rusiji. Vodi ansambl „Kosovski božuri”, kojima je blagoslov uputio lično patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij Drugi. Nju i „Božure” pozdravljali su najviši zvaničnici Rusije i Belorusije, rasplakali su Nikitu Mihalkova... Uvek sam joj se divila i duboko verovala da je jedini prihvatljiv redosled Ivana Žigon, pa nebo. Jer obrisane suze nemaju meru.

  A onda sam je i upoznala. U kući muzeju. Sa Stevom Žigonom u naručju. Sa Stevom Žigonom svuda oko nas.

  Kažeš da te je Dostojevski učio kako da živiš. Šta bi ti drugima kazala o tom umeću življenja?
  Jedino se pravilno živi kada ne misliš o tome. I najispravnije čini čovek ne razmišljajući. Onda se osvrne iza sebe i vidi da je uradio nešto dobro. To je onda pravo i iskreno do kraja.


  Nema ničeg fantastičnijeg od realnosti života, jednom si rekla. Šta je tu fantastično?

  Teško ću na to pitanje da odgovorim. Više nisam nešto filozofski raspoložena. Posle večere koju sam dala sinu i  hiljadu poslova koje sam u toku dana uradila, više ne mogu da filozofiram o realnosti.


  Kako sada izgleda tvoj dan?

  Dosta dugo je izgledao idilično. Imala sam puno vremena za dete. U poslednje vreme se opet uzburkalo jer sam se opet dohvatila većeg poduhvata. To je bilo pod obavezno, jer kao predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva morala sam da reagujem na snažnu podršku Rusije. Morala sam da reagujem i da se sva ta narodna zahvalnost izlije u jedan koncert. Mislim da narod to želi i žudi, vidim to po tome kako me presreću na ulici i kako me zovu i pišu. Oduvek je tako bilo, ali sada još više jer je ta podrška toliko evidentna da više ni oni najveći protivnici ne mogu da sakriju. Čitav moj rad u vezi sa Rusijom i na Kosovu je poslednjih pet godina bio u ilegali. Probijao je kad baš nije moglo da se sakrije. U januaru će biti organizovan koncert. Doći će hor ruske dece. Njih 40 će se javno pobratimiti sa ansamblom „Kosovski božuri”, koje vodim već tri godine.


  Otkud jedna Beograđanka slovenačke krvi na Kosovu?

  Mene je gluma povela. Gluma je umetnost koja hoda. Ona zaista ima potrebu da stigne tamo gde je najpotrebnija. Uvek sam išla u naše ugrožene krajeve. Nažalost, bilo ih je puno u poslednjih 15 godina. I odjednom sva ta sela koja sam videla, sve to me je ostavilo odgovornom i dužnom da nešto uradim. Valjda ta slovenačka krv ipak ima neke kvalitete, nešto više odgovornosti. Imala sam sreću da su me pozvali da budem na čelu Društva srpsko-ruskog prijateljstva čiji je prvi predsednik bila Desanka Maksimović. I to mi je omogućilo da puno toga uradim. Da nisam dobila to zvanje, možda ne bih bila u prilici. Dešavalo se veoma spontano i prerastalo je iz jednog poduhvata u sve veći. Upoznavala sam sve više dece i shvatala da ne mogu više tamo da se ne vratim i da se pravim da ništa nisam videla. Život mi je otvarao put, postavljao pitanja, dao mi mogućnost. Ja sam mogla da ne odgovorim, ali sam odgovorila.


  „Kosovski božuri” postoje već tri godine, imate koncerte, putujete. Kako izgledaju vaša druženja?

  To je ansambl dece koja žive u enklavama Kosova. Imali smo više od 100 koncerata za tri godine. Mi smo prava porodica, često smo zajedno, pripremamo se, putujemo, bliski smo. Ima ih 15 i ja bih volele da ih je više. Teško ih je okupiti, dolaze iz raznih delova Kosova. Kada se okupimo, peva se, smeje. Prave predstave, razgovaramo, ko se uvredio, ko je koga povredio. Onda se zagrlimo i oprostimo jedni drugima. Oni su me puno toga naučili, i ja njih, verovatno. Kada se dugo ne vidimo, oni se okupe u Gračanici i zovu me da me pitaju kada će koncert.


  Kada pričaš o svom odrastanju, kažeš da su te roditelji pustili da živiš onako kako ti prija, davali ti slobodu da osvajaš svoje prostore. Ima li još uvek neki neosvojen prostor?

  Bilo je dok nisam dobila Stevu. Sad je to jedini prostor, čini mi se. Zanimljiva je ta reč prostor. Moj tata je znao da kaže - Ruski jezik je prostor u kojem se živi. Ili - Evropa je duhovno uništena prostorija. Za njega je sve bilo smešteno u prostor.

  A šta je za tebe bio tvoj otac?
  Pitaju me zašto sam sve činila što sam činila. Mislim da je inspiracija bila u njegovim snažnim i principijelnim idejama i idealima na kojima me je, hteo ne hteo, vaspitao. Bila sam srećna što sam ostvarivala nešto što su bili njegovi snovi. Uvek sam se pitala šta bi njega još obradovalo. Ono što mislim da bi ga najviše obradovalo jeste da zna da unuk nosi njegovo ime. Mislim da bi on to jako voleo. Strašno je voleo da pobeđuje i bio je pobednik. Mislim da bi mu ovo bila carska pobeda. Da je znao, mislim da bi mu ovo bila najveća pobeda u životu. Smrt je zaista nepobediva. Grigorije i ja smo sve vreme trudnoće pravili jedan arhiv, muzej u kojem je sabrano sve što je moj tata radio. Mali Steva živi u muzeju svoga dede. Vrlo često je u tom muzeju haos pun igračaka, ali kada se razgrnu sve te igračke, vidi se da je njegov deda ostavio trag.

  Koliko sada u sebi prepoznaješ svoje roditelje?
  Moja mama je nedostižna, ona je toliko maštovita za igru i nikada neću uspeti da je sustignem. Vidim kako Stevi sada priča priče, a kroz maglu vidim da je tako bilo i sa mnom. Sećam se kako je umela da zaustavlja policajce, da pravi predstave na ulici, i sva neša deca u familiji su zaljubljena u nju. Ponekad vidim da je imitiram, ali nije to to.


  A oca?

  Moj tata je bio potpuno predan umetnosti. On nije znao ni koji sam razred. On je mene više prihvatio kao glumicu, kada smo mogli da podelimo ideale. Kada sam bila mala, mislim da ga uopšte nisam interesovala. On je jednom otišao na roditeljski i zaspao. Onda je učiteljica šapućući držala roditeljski da ne bi probudila Krigera. Svi su ga se plašili, i moje drugarice nisu dolazile kod mene zbog Krigera. Dirljivo je čega se sećam. Ujutru kada mi se spavalo, govorio je - Nemoj zlato da ideš u školu, spavaj. Još kao mala sam shvatila da ako budem slušala tatu, neću daleko dogurati. Ja sam postala đak koji nikada nije imao nijednu četvorku, zahvaljujući tome što sam videla da neću ništa uraditi ako budem slušala oca. Na sceni je najinteresantnije kada se radi iz kontre, a mislim da je tako i u životu.


  Koliko te je majčinstvo promenilo?

  Skroz sam druga! Više se čak ne sećam kakva sam bila. Dešavalo mi se da su me zvali neki golootočani koje sam ranije vodila u Moskvu, ogorčeni što se više ne borim kao ranije. Ljubomorno čuvam Stevinu potrebu da bude sa mnom. Tu imam sada veliki konflikt sa sobom koliko smem da radim. Imam veliku potrebu da se borim, ali ne mogu. Intimno, vremenom u životu svašta čovek doživi. I svašta se sledi u njemu. Osetila sam da čak i ja, koja sam osetljiva, imam dosta leda u grudima. Mali Steva je otopio sve ono što je bilo zaleđeno. U Kremlju, kada sam primala orden, nisam znala da sam u drugom stanju. U šali kažemo da je Steva imao prvi nastup u Kremlju i da će daleko da dogura.

  Kakva si kao mama?
  Razočarala sam sebe totalno. Uvek sam mislila da ću biti mama koja ima neke principe. Cenim principijelne ljude u svakoj oblasti u životu. Ali, za sada sam potpuno besprincipijelna. Moja mama stalno priča o nekoj komšinici koja je skidala lustere kada su joj deca tražila, davala im je da puše. Ponekad pomislim - Neće valjda dotle doći - ali čini mi se da sam blizu.


  Uvek si se u životu borila, da li se sada kada imaš dete, osećaš spremnijom za pobede?

  Osećam se zaštićenom, još je manji strah od poraza. Mada sam uvek ulazila dosta nesvesna svih rizika koje sam uzimala na sebe. Pre par godina sam bila sama u nekim poduhvatima. Dešavalo se da na Kosovu sama čekam 50 ljudi. Precenjivala sam sebe zato što je cilj jače svetleo od svih realnih prepreka. Sada sam zrelija i shvatam prepreke, ali me štiti Steva jer znam da je ono što imam nepobedivo. I sada u mom životu ima nešto gde neću biti poražena i gde ću moći da se sakrijem i da mi daje snagu da se manje plašim svega u šta uđem.


  Kada si saznala da ćeš roditi sina, verujem da nije bilo dileme kako će se on zvati.

  Nažalost, nije. Tata je dugo bio bolestan i mogao je umreti i 15 godina ranije. Snagom volje je živeo. I bilo je neverovatno da je umro kada sam saznala da sam trudna. Još mu nisam rekla da sam trudna. Imala sam sreću da je moj muž dan posle sahrane rekao - Tvoj tata bi sigurno želeo da se on preziva Žigon. I ja sam to prihvatila. Moj tata je poslednju ulogu u pozorištu igrao samog sebe. Frapantno je da je moj tata poslednju ulogu, a da nije sam režirao, dobio od reditelja sedamdesete godine. Mi Žigoni imamo probleme da dobijemo uloge od drugih. Možda bi trebalo da postanem reditelj da bih igrala. I mama je uglavnom igrala na strani u Makedoniji, Australiji, Holivudu. Nekako smo žigom obeleženi, a to me plaši zbog Steve. Preteško je nositi bilo kakav žig, al' opet ja sam ga s ponosom prihvatila. Sada kada gostujem po Srbiji, raduje me kada mi prilaze ljudi i pričaju o mom ocu ne kao glumcu, kao čoveku, nego kao pojavi, o nečemu što nema ime. Neko kaže institucija, neko kaže pojava, ja sam ga zvala dinosaurus.

  Vidim na zidu sliku za koju sam mislila da je Steva, u stvari si to ti. Interesantna je toliko sličnost.
  Desilo se više nekih čudnih stvari. Naša komšinica Mira Bogosavljević nije samo naslikala mene na slici koja više liči na njega. Dok sam bila u drugom stanju, ne znajući da li je muško ili žensko, ona je naslikala njega kakav će biti sa 14 godina. Za sada baš liči. Ima plavo-sive oči, što se nije moglo predvideti.


  Ljudi koji ga ne poznaju šalju mu pesme i igračke. Kako gledaš na potrebu ljudi da ti nešto daruju, da se na taj način zahvale za sve što radiš?

  Ja sve to doživljavam kao dobrodušnost ovog naroda. Shvatam to kao poštovanje prema mom ocu, zahvalnost za ono što je on učinio. Teška su vremena. Ljudi su se prodali, što zbog straha, za sigurnost, uprljali su talente i renomee. Retki su ljudi kao moj otac. Igrao je Robespjera koga su zvali nepodmitljivim. Zapanjena sam koliko narod to ume da otpoštuje i to mi je tužno jer vidim koliko je usamljen. Ljudi na svoj način poštuju to što je Steva, nažalost, bio jedan od retkih.


  Steva ima petnaestoro braće i sestara, a to su „Kosovski božuri”?

  Kada se pripremamo, vodimo ga sa sobom. Njegova prva putovanja su bila u Banju Koviljaču, Vrujce, na Taru. Sa „Božurima” je njemu pravi raj. Tužno je biti jedinac. Najsrećniji je kada je sa braćom i sestrama sa Kosova i sa Vanom, Jovanom, Vjerom i Anjom.


  Čemu ćeš učiti Stevu?

  Ne može svako dete da se vaspitava isto, kao što i svaka uloga ne može isto da se sprema. Učiću ga da bude slobodan, da se kloni malograđanskih normi i da razmišlja svojom glavom. Trudim se da pratim šta on hoće, da mu ništa ne zabranjujem. Želela bih da se Steva ničega ne plaši.
  Snimila si CD sa uspavankama iz celog sveta, tako da će uskoro tvoj glas uspavljivati mnogo dece.
  Snimila sam uspavanke na 15 jezika sveta. Ideja je potekla u porodilištu jer sam stalno pevala Stevi i babica me pitala što ne snimim uspavanke. Od jedne žene sa Kosova sam dobila na poklon Uspavanke sveta. Mene često površni ljudi optužuju za nacionalizam, površno ocene segment rada, vade iz konteksta deo aktivnosti. Naprotiv, sve što radim, radim iz ljubavi prema čitavoj planeti. Shvatila sam radeći bajke, i dok pevaš uspavanke - kinesku, alžirsku, keltsku, sve su zaista veoma slične i da kada je ljubav u pitanju, svi jezici sveta su isti. Osim poruke bebama da što lepše zaspe, poruka odraslima je da ljubav ne poznaje granice.


  Na koju uspavanku je Steva najbolje reagovao?

  Dok sam učila, dešavalo se da vežbam sa njim. Jedna je posvećena njemu i ja je pevam Stefane, moj sine, Stevo, moje zlato. Ona je iz Nikaragve.
  Steva raste u kući okružen slikama svog dede i drugih velikih ljudi. Tako mali ume tačno da pokaže ko je ko.
  Ništa ga nisam pretenciozno učila. Voli fizionomije i pokazuje ih stalno prstićem. Logično je da mu kažem kako se koji lik zove. Kad neko uđe u kuću, on se snuždi kad nije u prilici da pokaže da zna ko je Bogorodica, Betoven, Čajkovski, Nikola Tesla, Če Gevara.

..
  Za Božić ti i tvoj muž Grigorije bićete daleko.
  Mi ćemo za Božić biti na Kamčatki. Snimam dokumentarni film za rusku televiziju. Bićemo na Kamčatki, u Samarkandu, Novgorodu, u beskrajnom prostoru. Preletaćemo 11 dana Rusiju i biti odvojeni od Steve. Nismo imali medeni mesec tako da sada idemo na kraj sveta. Nažalost, bez Steve.

  Svuda te ima?
  Naročito na Istoku gde izlazi Sunce, tamo gde zalazi, tamo me ima manje.