Broj 52
Početna > Intervju > REČI ZA DUŠU

LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ

REČI ZA DUŠU

Knjiga ne može da promeni svet, ali može pojedince. Naša najčitanija književnica, pišući je dobijala odgovore na pitanja koja je sebi godinama postavljala. Ubrzo se ispostavilo da ima puno onih koji su utehu, spasenje i lekovitost pronašli upravo na stranicama koje je ispisala Ljiljana Habjanović-Đurović

Razgovarale smo o novom romanu Zapisi duše, uticaju kulinarstva na srpsku književnost, i o tome zašto ona najčešće pred spavanje čita Habjanovićku.


Vapaj za smislom je večita tema filozofije, religije, umetnosti. Kako vi razrešavate traganje za smislom?

Ja sam kroz sve svoje knjige tragala za smislom. Ljudi su često usmereni ka cilju, a, u stvari, mnogo je važnije pronaći smisao nego ostvariti cilj. Jer cilj može da bude i besmislen i da shvatimo na kraju da smo sebi postavljali ciljeve samo da bismo zapušili rupu u duši. Ja sam smisao pronašla u veri. I mislim da smisao čovekovog postojanja jeste da očisti dušu i, kako se to kaže u liturgijskoj pesmi, da se jednog dana ne postidi na Hristovom sudu. I upravo to što čeka dušu na ishodu iz tela u jednom svom segmentu, govori roman Zapisi duše.


Šta je zapisano u vašoj duši?

U duši svakog čoveka je zapisano sve ono što mu se događa, sve ono što ga boli, sve ono što ga voli, čemu se nada, čega se plaši, čemu se raduje. Neki od tih zapisa je lepši i blistaviji, neki nije tako lep, ponekad je to zapis o besmislu, ali sve je to ljudski život.


Karakter je čovekova sudbina, kažu. Šta je odredilo vaš život?

Gledano na svetovnom nivou moj život je odredilo detinjstvo, činjenica što sam rasla pored babe koja mi je pričala o svojim pretkinjama i ja sam te priče unela u Ženski rodoslov. Da su te priče bile drugačije, i ja bih bila drugačija jer je ona mene tim pričama vaspitavala. Ona je htela da mi objasni šta žena ne sme da uradi, šta ne bi trebalo, a šta nikako ne sme da se usudi da uradi. To je u meni izazvalo silnu potrebu da ne ponovim sudbinu svojih pretkinja, da steknem ne samo nezavisnost nego i slobodu. Pošto se u životu sve dešava po Božjoj promisli, i ja u to čvrsto verujem, moj život je odredila Božja volja. Ispunila mi se želja da budem pisac i da čitaoci vole moje knjige. To je moje bogatstvo, radost, to me uzdiže i ograničava. Moj život odredila je i činjenica da imam dete.


Od Sajma knjiga u oktobru do sada štampano je pet izdanja vaše knjige Zapisi duše, a prodato je oko 20.000. Kako vi objašnjavate toliku popularnost vaših romana?

Uvek sam pisala onako kako se osećam, kako je zapisano u mojoj duši. To što osećam moram da ispričam, a trudila sam se da ispričam najbolje što umem. Različiti kritičari, analitičari, dobronamerni i zlonamerni pokušavaju da daju odgovore na pitanje zašto su moje knjige tako popularne. Kako je vreme prolazilo, odgovori su se menjali, upravo zato što nijedno nije bilo pravo. Podstaknuta time i ja sam razmišljala zašto ljudi vole moje knjige. I posle devet romana, ne znam. Kažu da se ljudi vraćaju veri i zato vole moje duhovne knjige. Ali, šta ćemo sa ostalim knjigama koje su potpuno različite? Ljubav je, da bi bila prava, uvek neobjašnjiva.

Kako je izgledao proces nastanka romana Zapisi duše?
Različite knjige su nastajale različito. Čim završim jednu, već počinjem da radim na drugoj knjizi. Već imam ideje za pet knjiga. Pomolim se više puta, sanjam san za koju ideju da se opredelim. Zapis duše je nastao drugačije pošto je to priča o poslednjoj srpskoj despotici i svetiteljki Angelini Branković. Ispričana je kroz put njene duše pri ishodu iz tela, njena duša se zaustavlja na mitarstvima, gde se suočava sa svojim eventualnim grehovima, ili situacijama kada je prebrodila iskušenja, ona se kroz taj proces seća čitavog prethodnog života. Ideju da pišem o Angelini dao mi je mitropolit Amfilohije. Dvostruko sam mu zahvalna, zato što mi je dao pravi dar, i što je od svih pisaca izabrao baš mene. Drugi deo knjige, taj duhovni ogled, nastao je na predlog jedne čitateljke. Na književnoj večeri na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2005. pitala me je da li bih bila u stanju da napišem roman o životu duše pri ishodu iz tela, o tih prvih 40 dana. Ja sam rekla da je to strašno teško. Međutim, počelo je da me kopka, počela sam da čitam knjige i videla da bi taj nivo bio sjajan položaj sa koga bi se sagledao život.


Kako svoju strast prema pisanju usklađujete sa onim što čini svakodnevni život?

U Paunovom peru sam opisivala vreme kada sam pisala roman Iva. Moj muž s posla svrati u vrtić po sina Aleksandra. Dođu i pitam ih šta ima novo, oni ispričaju šta im se dešavalo u toku dana. Kada oni mene pitaju, ja kažem - Vitez je jutros je stigao u Dubrovnik. Mi žene smo primile dvostruki teret dvostrukog života. Onog trenutka kad smo odabrale da imamo i profesiju i porodicu i sada se delimo. Kod mene su savršeno usklađeni život, pisanje i okrenutost veri. Imam sreću da pišem o onome što me zanima. I zato se čitav moj emotivni, ženski, intelektualni razvoj može pratiti preko mojih knjiga. Pišući knjige, nalazila sam odgovore na pitanja koja su me okupirala u tom trenutku. Moja velika sreća je što sam shvatila da ti odgovori trebaju još nekome.


Na koji način na vaše pisanje utiče sve što se dešava oko vas?

Trudim se da kada pišem ne čitam beletristiku, ne pratim politička zbivanja, ne gledam televiziju zbog asocijacija. U romanu Javna ptica ima jedna rečenica kada ona njemu maže leđa na plaži, i on kaže da joj je ruka bila toliko mrtva kao da maže uljem koru od gibanice. A ja sam te subote, kao sve lepo vaspitane žene, pravila gibanicu, a onda otišla da pišem. Tu se vidi uticaj kuvanja na srpsku književnost!


U jednom romanu zapisali ste - Dete od žene pravi majku, brak od žene domaćicu.

Brak od mene nije napravio domaćicu. Ta moja rečenica je bila odraz mladalačkog straha kako ću ako se udam i dobijem dete da se zavučem u kujnu i nikada neću biti pisac. Imam muža koji se slaže sa tim da ja ne moram da se ističem u domaćičkim veštinama. Naravno, dete od žene pravi majku. Samo što od tog vremena kada sam mislila da je to nastrašnije, danas mislim da je to nešto divno.

Na vašem sajtu pronašla sam pisma zahvalnosti koja vam šalju čitaoci. Šta vam obično kažu pri susretima?
Meni je neprijatno da citiram pisma koja dobijam. Reći ću nešto što me je obradovalo. Mnogi ljudi su mi pisali da su otišli da se krste kada su pročitali Petkanu. O tome mi pričaju i sveštenici. Jedna devojka mi je rekla da je njen brat odlučio da se leči od heroina kada je pročitao Petkanu. To su najlepši trenuci koje doživljavam pri susretima sa čitaocima.

Čitate svoje stare knjige. Kako ih sagledavate sa vremenske distance?
Kada prođe neko vreme, čitam ih kao nove knjige. Srećna sam što mi nisu dosadne. Kad piscu nisu dosadne sopstvene knjige i ako zna šta će da se desi, to znači ne samo da je zanimljiva nego i dobro napisana knjiga. Ako uveče čitam neku svoju knjigu, moj muž kaže - Opet čitaš Habjanovićku? I ja kažem - Šta da radim kad je žena odličan pisac! Ja neću da se upoređujem sa drugima i da kažem koliko je to dobro u odnosu na druge knjige. U svakom trenutku sam svesna da je to što napišem, najbolje što ja u tom trenutku mogu. Nikad ne bih ispravljala svoje knjige. Logično je da neko sa 30 ne piše kao sa 40 jer nema duhovnu, intelektualnu i socijalnu zrelost. Nikada se ne bih odrekla svojih mladalačkih ideja. Kroz moje knjige se prati moj razvoj.

Muškarci se plaše pametnih žena - to je mišljenje jedne junakinje iz vašeg romana.
To je emancipatorska rečenica, jer je žena dugo pristajala da prihvati krivicu. Ako su ostavljene ili zamenjene, one su uvek smatrale da one ne valjaju. Kada kažem pametna žena, ne podrazumevam samo obrazovanu ženu, već ženu koja je svesna sebe i svoje pameti. Na sreću, ima muškaraca koji se ne plaše pametnih žena. I kad sretneš takvog, ščepaj ga i ne puštaj!

A čega se plaše pametne žene?
Ako su pametne, one sve to što može da ih ugrozi i čega bi možda trebalo da se plaše eliminišu na vreme i kažu da on nije za nju.

Vole me baš onako kako meni treba - pronašla sam rečenicu kojom opisujete ljubav.
Različitim osobama treba različita vrsta ljubavi, sadržaj i način ispoljavanja te ljubavi. A sama ljubav koja je onakva kakva je potrebna onome koji prima jeste davanje, svaka druga ljubav je uzimanje. Ljubav je uzajamno davanje. Ne može jedan da ljubi, a drugi da pruža obraz. Onda to nije ljubav.

Verujete li da jedna knjiga može da promeni svet?
Ne, ali može da menja pojedince. Svako od nas ima neku knjigu koja ga je podstakla da učini ili ne učini nešto što se pokazalo veoma važnim za njegovu budućnost.


Sigurno u svojoj biblioteci imate jednu takvu knjigu?

Posle čitanja Sidarte najozbiljnije sam se zamislila i rezultat je bio da nisam htela da diplomiram dok nisam napisala knjigu. Znala sam da ako se zaposlim kao ekonomista, nikad neću postati pisac.


Koliko ste svesni da vaše knjige menjaju živote ljudi koji vas čitaju?

Srećna sam što moje knjige menjaju živote i ne samo ove iz duhovnog ciklusa nego i one ranije napisane. Nadam se da će Zapisi duše biti od koristi onima koji je čitaju, da će ih učiniti boljima, naučiti da više vole i bolje razumeju druge ljude, ali i da će ih podstaći da shvate i spoznaju pravi smisao ljudskog života i podstaći da očiste svoje duše.

Dobili ste orden Svetog Save, kako ste se osećali u tom trenutku?
Kada su mi javili, bila sam u biblioteci i pisala sam. Ušla sam potom u sobu kod sina i muža, sela na fotelju i počela da plačem. Navala najčistijih emocija, pomešana radost, velika blagodarnost patrijarha Pavla i Svetog sinoda, Presvete Bogorodice,  Svetog Vasilija, Svete Petke i Gospoda Isusa. Sve sam ih imala u glavi u tom času. Prosta zapitanost i silna želja da tu milost opravdam svojim daljim životom. Kada je bila dodela na Božićnoj liturgiji u crkvi Svetog Arhangela Gavrila, hor je pevao "Mnogaja ljeta", sve je bilo svečano i ja sam rekla - Slava Bogu za sve. To su reči Svetog Jovana Zlatoustog, koji je poznat kao zlatna truba pravoslavlja i koji je moj uzor.