Broj 51
Početna > Intervju > MNOGO SAM LENJ

BORIS MILIVOJEVIĆ

MNOGO SAM LENJ

Talentovani glumac Boris Milivojević u šali voli da kaže kako je glumom počeo da se bavi greškom jer je muzika bila njegova najveća ljubav

Ovaj tridesetšestogodišnji umetnik je u brojnim predstavama, ali i filmovima, pokazao izuzetnu moć transformacije, a mnogi kažu da mu sve uloge leže. Kao i mnogi glumci, i Boris je vrlo samokritičan, a sebi najčešće zamera što je lenj i neodlučan.

  Čega se najradije sećaš iz detinjstva?
  Odlazaka kod bake i deke u baranjsko selo Topolje, pored Dunava. Lepi predeli i priroda uvek su me fascinirali. Bio sam mirno dete, stanovali smo u Zemunu, a u mom ulazu bilo je mnogo devojčica, pa sam se sa njima najviše družio. Dečaci su me prozvali Ženski Petko, pa su me roditelji često branili. Sećam se da su me jednom dečaci napali, pa sam munjevito utrčao u kuću, ali tata nije hteo da interveniše. Rekao mi je da izađem napolje i da se sam odbranim. Iako sam izvukao deblji kraj, posle toga svi smo počeli lepo da se družimo.

  Pamtiš li prvu ljubav?
  Prvi put sam se zaljubio u jednu Jasnu. Sećam se da je imala dve crtice na donjoj usni, što se meni mnogo dopalo. Kasnije sam se često zaljubljivao, bio srećan i patio, ali sam s vremenom shvatio da nema smisla da žalim za nečim što je prošlo. Lako sam prebrodio neuzvraćene ljubavi, jer sam na vreme shvatio da one nisu bile realne.

  Šta te je navelo da se baviš glumom?
  Volim da kažem da sam greškom postao glumac, jer sam kao mali želeo da se bavim muzikom. Stalno sam slušao radio i maštao sam da postanem pevač. Sticajem okolnosti, tatin prijatelj bio je zaposlen na Radio Beogradu, gde se održavala audicija za hor. Rekli su mi da se popnem na poslednji sprat, ali me je galama odvukla u drugu sobu. Ušao sam, a Mika Aleksić mi je pružio tekst i rekao da ga pročitam. Počeo sam da se izmotavam čitajući, a onda sam upitao kada ćemo da pevamo. Kada su mi rekli da sam promašio sobu, razočarano sam istrčao napolje. Posle izvesnog vremena sreo sam druga koji mi je rekao da sam primljen u grupu i začudio se zašto se ne pojavljujem na časovima. Tako je sve počelo.

  Pamtiš li prvu veliku ulogu?
  Da, to je bila uloga u filmu „Zaboravljeni", gde sam igrao sa Žikom Todorovićem i Mirom Joković. Za tu ulogu dobio sam nagradu Zlatni tukan u Brazilu 1988. godine. To je bio neverovatan osećaj i to mi je na neki način bila prekretnica jer sam tada odlučio da gluma bude moj poziv.

  Koji lik ti je bilo najteže da dočaraš?
  Iako mi ništa nije teško, svaka uloga zahteva određenu pripremu. Kada sam snimao film „Nataša", u kojem sam tumačio lik transvestita Dženi, tražio sam da upoznam takve ljude kako bih na najbolji način dočarao lik. U predstavi „Plava soba" tumačio sam pet likova, počev od vojnika, pesnika, političara, grofa i mladog ljubavnika. Bilo je zahtevno i malo naporno, ali sam se osećao prijatno, jer volim da se igram dok glumim.


  U karijeri si često igrao zaostale likove. Da li je to bio tvoj izbor?

  Prvu ulogu tog tipa, lik Blente, tumačio sam u predstavi „Smešna strana muzike". Posle toga, ljudi koji su gledali tu predstavu zvali su me da odigram na tu temu. Kada sam pročitao tekst za predstavu „Šine", sećam se da sam pomislio: „Samo da ne dobijem ulogu Debila.” Nisam mogao da verujem da mi je baš ta uloga ponuđena. Posle kraćeg ubeđivanja, prihvatio sam i to mi je najupečatljivija i najomiljenija uloga. Kada igram takve likove, prepuštam se igri, bitno mi je da se dobro osećam jer tada mogu sve da odigram.


  Kakva je perspektiva mladog glumca u Srbiji?

  Trenutno nije sjajna. Postoji mnogo škola za glumce, a malo posla. S jedne strane, dopada mi se što postoji konkurencija, ali ti mladi ljudi neće tako lako moći da se afirmišu. Godišnje oko stotinu njih završi glumačke škole, a sigurno šezdeset odsto ne uspe da se bavi ovim poslom.

  Može li se živeti od glume?
  Može da se preživi. Od ovog posla čovek ne može da plaća stan i ostale dažbine i da mu ostane za komotniji život. Da bi mogao da živiš od glume, moraš mnogo da radiš, što znači da si angažovan minimum na pet-šest projekata. Kada bih radio samo u pozorištu, ne bih moga da preživim od te plate. Srećom, tu su filmovi, serije i neke druge stvari pa nekako uspevam da se snađem.

  Misliš na snimanje reklama?
  Između ostalog. Kao samostalni umetnik sam treba sebi da uplaćujem socijalno i zdravstveno osiguranje. Ne bih mogao da poplaćam silne račune bez tih dodatnih poslova, zato se danas mladi glumci sve više okreću snimanju reklama. Mislio sam da to nikada neću raditi, ali nikad ne reci nikad. Ako nećeš da kradeš, moraš da zarađuješ na sve načine.

  Koliko si samokritičan?
  Vrlo sam samokritičan, ali cenim tuđe dobronamerne kritike i trudim se da iz svake izvučem pouku. Prihvatam i savete, a ako mi neko kaže da nešto nisam dobro uradio, zahtevam da znam šta je u pitanju.


  Zameraš li nešto sebi?

  Lenj sam i neodlučan, što u mojim godinama i nije za pohvalu. Mogao bih mnogo više da radim neke stvari koje volim. Pravim muziku na kompjuteru, slikam, kuvam i u tome posebno uživam, posebno kada kuvam za drage ljude.

  Imaš li neostvarenih želja?
  Nemam, trudim se da ostvarim sve želje. Naravno, voleo bih da odem u inostranstvo i tamo radim svoj posao, a ako ne uspem u tome, onda bar malo da putujem i vidim ostatak sveta, koji nam je, nažalost, još uvek zabranjen. Ne želim nemoguće, a ako mi se baš prohte da levitiram, probaću, možda mi i uspe.