Broj 50
Početna > Intervju > STEFAN ARBUTINA

SRPSKI HARI POTER

STEFAN ARBUTINA

Ima tek 14 godina i piše epsku fantastiku. Iako mu drugari još uvek ne veruju da mu mama nije napisala knjigu, nadenuli su mu ime pisac

Da li te je literatura zanimala od ranog detinjstva ili si bio tipičan primer dečaka koji se igrao sa loptom i autićima?
  Nikada se nisam igrao autićima, valjda me nisu zanimali. Knjige me zanimaju, kako kaže moja mama, još od druge godine. Stalno mi priča kako sam, kada smo šetali gradom, ulazio u svaku knjižaru i gledao knjige. Ja se toga ne sećam, naravno. S godinama, moja ljubav prema knjigama je rasla, i sada sam postao pisac!

  Sećaš li se prve knjige koju si pročitao i kakav je utisak ostavila na tebe?
  Baš prve knjige se ne sećam, ali se sećam da mi je mama čitala Grčke mitove Roberta Grevsa, koje i sada rado čitam. Oni su u meni probudili ljubav prema mitologiji, koju koristim kao materijal za knjigu.

  Kako si došao na ideju da napišeš knjigu?
  Upravo ti mitovi i knjige Muni Vičer, autorke serijala Devojčica sa šestog meseca, i Brajana Peroa, autora serijala o Amosu Daragonu podstakli su me da napišem knjigu.

  Kaži nam kako su tekle pripreme, kako izgleda rad na knjizi?
  Rad na knjizi nije nimalo lak. Prvo je trebalo osmisliti savršen početak, a onda usput i ostatak knjige. Nekad sam imao i previše inspiracije, pa sam zaboravljao da napišem ono što je trebalo. A, nekad nisam imao inspiracije, pa sam pravio kratke, a ponekad i malo duže pauze. Ali, posle tačno devet meseci i četiri dana, knjiga je napisana.

  Da li je možda Hari Poter bio jedan od tvojih nadahnuća?
  Hari Poter se pojavio kada sam imao osam godina. Dobio sam knjigu na poklon, ali nisam mogao da je pročitam. Bio sam isuviše mali, i bilo mi je teško da je pročitam. Ni danas nisam nijedan deo pročitao, jer su se pojavile neke druge knjige, a Harija Potera sam gledao u filmovima.

  Neki kažu da ličiš na Harija Potera.
  To mi govore još od prvog razreda. Neki mi i danas kažu: „Zdravo, Hari”. A to da li je slučajno ili namerno, stvarno ne znam, ali mogu da nagađam.


  O čemu se radi u knjizi U potrazi za ukradenim kamenjem?

  Moja knjiga je po žanru epska fantastika. Dvoje tinejdžera kreću iz magičnog sela Parkan kako bi povratili ukradeno kamenje i vratili selu mir. Usput sreću vilenjake, džina, patuljke... Namenjena je, pre svega, tinejdžerima. Pisao sam je upravo zbog njih, jer sam i sam u tom uzrastu i znam šta deca mojih godina vole da čitaju. Mogu i odrasli da je čitaju jer ima dosta humora.


  Da li ti je neko pomagao svojim sugestijama kada si pisao svoju knjigu?

  Niko mi nije davao sugestije, jer nikome nisam dao da pogleda ono što pišem. Za drugu knjigu mi mama stalno daje sugestije, ali ja ih nikada ne prihvatam. Želim sam da knjigu napišem.


  Kako su tvoji drugovi reagovali kada si im saopštio da si napisao knjigu?

  Neki su se začudili, neki mi nisu verovali, a neki i danas govore da mi je mama napisala knjigu. Krivo mi je to što mi ne veruju, ali takođe mislim i da su pomalo ljubomorni. Zbog knjige sam dobio i novi nadimak - Pisac.

Da li te profesori u školi sada drugačije tretiraju i da li ti progledaju kroz prste ukoliko ne naučiš nešto?
  Svim profesorima je drago zbog mog uspeha, naravno. Dosad mi nisu gledali kroz prste, jer nisu imali potrebe. Mada, moji profesori su veoma dobri i znam da hoće, kada bude trebalo!

  Kakvi su ti dalji planovi, pišeš li novu knjigu?
  Pripremam novu knjigu, koja još uvek nema naziv. Kako u poslednje vreme čitam mnogo romana Agate Kristi, upravo su me njene knjige inspirisale. Naravno, pišem detektivski roman u kome su glavni junaci petnaestogodišnjaci. Radnja se prvobitno odvija u Londonu, a kasnije... To je sve što ću vam sada otkriti.

  Kako vidiš sebe za 10 godina?
  To je zaista teško pitanje. Ne znam, zasada bih voleo da upišem Filološku gimnaziju, i to zaista jako želim. A onda bih voleo da završim Filološki fakultet, po mogućnosti i Akademiju, jer me i gluma privlači. Takođe bih želeo da napišem i dosta knjiga za to vreme, a možda i da dobijem koju nagradu.