Broj 5
Početna > Intervju > ŽELEO SAM DA BUDEM ZORO

Dragoljub Ljubičić Mićko

ŽELEO SAM DA BUDEM ZORO

Dragoljub S. Ljubičić Mićko o svojoj novoj knjizi, ljubavi, bogatstvu, o tome šta je nekada mislio da je sreća, a u šta danas veruje

Kad je 1999. godine objavio knjigu "Nacionalni park Srbija", Dragoljub Ljubičić Mićko je svojim britkim komentarima do suza zasmejavao svakog čitaoca saopštavajući mu "surovu istinu" o našim navikama i ponašanju različitih ljudi koji su živeli u Srbiji tih '90-ih godina. Poznati indeksovac nije odoleo izazovu da napiše novo delo, u kome ponovo prepoznatljivim sarkastičnim humorom daje nove karakterizacije "novoprimećenih vrsta".
  "Nacionalni park SRBIJA 2: POLUSMAK POLUSVETA", takođe se bavi raznim endemskim vrstama i njihovim mutacijama i metamorfozama, ali i još nekim novim, odnosno "novoprimećenim" vrstama, od 5. oktobra naovamo. Eto, dakle, posle punih sedam godina - nastavak je tu. Priznajem, nisam se lako odlučio da pišem drugi deo nečeg što je napravilo takav uspeh kao "Nacionalni park SRBIJA". Ne volim nastavke, ako nemaju jako opravdanje, međutim, ispostavilo se da ga ovaj ima. Kao i u prethodnoj knjizi, ilustracije je uradio Bob Živković.
 
  Šta je za vas nekad bilo "truba" i da li to danas označava isto?
  - U jednoj rečenici, "truba" je sve ono ružno što nam se, kao narodu, već neko vreme događa. I moja pesma "Truba" govori upravo o tome. Svi mi znamo da je život skup lepih, ali i ružnih stvari. Da nije ružnih, ne bismo znali da prepoznamo i cenimo lepe. Priznajem da ovo što nam se dešava danas nije ni izbliza onoliko ružno kao ono što je bilo juče. Ipak, daleko je ovo od lepote. Pre će biti da se to ružnoća malo našminkala, ofarbala, ugradila silikone... Retko ko je zadovoljan, jer su očekivanja bila velika, barem kao i obećanja. Na kraju krajeva, većina razočaranja u životu se i svodi na prevelika očekivanja i lako data, a neispunjena obećanja.
  Šta ste želeli da postanete?
  - Zoro Osvetnik! Ne pitajte me zašto, ali voleo sam ga možda i više nego što su Ilija Čvorović i njegov brat Đuro voleli druga Staljina!
  Pa, da li vam se ta želja ostvarila?
  - Samo donekle. Doživljavao sam sebe u pojedinim momentima kao nekoga ko se bori protiv bogatih zlikovaca, da bi pomogao siromašnim pozitivcima... Naravno, pošto ništa nije baš tako crno-belo, i taj moj doživljaj se vremenom promenio.
  U čemu ste nekad tvrdoglavo istrajavali, a šta je to od čega danas ne odustajete?
  - Nekad sam se uporno trudio da pokažem sebi i građanima naše zemlje kakvi su nam političari, gde nas vode i šta nam sve usput rade, a sad uporno želim da ostanem van tog jednodimenzionalnog, političkog miljea i da se, kad god mogu, izdignem na jedan opštiji društveni nivo. Imam potrebu da šaljem neke univerzalnije poruke onima koji su "opremljeni" da ih prime i u stanju da ih na pravi način protumače. Naravno, iza tih poruka stojim u svakom smislu, i glavom i srcem.
  Šta ste nekad smatrali bogatstvom, a šta pod tim podrazumevate sada?
  - Nekad sam naivno mislio da je bogatstvo kad možeš u svakom trenutku da imaš sve što poželiš, a sad, sa iskustvom, vidim da je to istina! Ne, ozbiljno, zgodno je biti bogat, i to u onoj meri u kojoj to omogućava izvesnu vrstu slobode. Pravo bogatstvo je ona vrsta slobode kad NE MORAŠ da radiš ono što ne voliš, a možeš sebi da dozvoliš da radiš samo ono što voliš i umeš, i zbog čega, u suštini, i postojiš na ovom svetu.
  Kako ste ranije videli sreću i da li su se vaša razmišljanja u tom smislu promenila?
  - Sreća se najčešće nalazi u sitnicama, u malim dozama zadovoljstva. I kao mlađi sam znao da uživam u tome, a umem i sad. To je istovremeno i ona vrsta sreće koju mnogi ne primećuju. Dok ne nestane.
  Čega ste u mladosti imali više, a čega danas imate manje, i obrnuto: elana, snage, volje, razuma, ljubavi?
  - Mislim da sam u mladosti imao gotovo istu količinu svega toga kao i sada u starosti. Ha, ha, ha...
  Da li zavisite od nekoga ili nečega?
  - U egzistencijalnom smislu, ne, ali zato moje raspoloženje zavisi od mnogo toga. Opet, to nije samo moj slučaj, već verovatno i svakog onog ko je probao da ostane normalan i svoj, a živeo je ovde juče, živi danas, a rado bi da tu ostane i sutra.
  Zbog koga ili zbog čega biste pristali na sve?
  - Ni zbog koga i ni zbog čega ne bih pristao na SVE, dok sam pri zdravoj pameti. Uvek sam se trudio da se ne dovedem u situaciju da tako nešto moram da uradim. To je, po pravilu, truli kompromis. Pristajanje na sve je negacija one slobode o kojoj sam pričao maločas i samo je lepši izraz za prodaju duše đavolu.