Broj 5
Početna > Intervju > POZORIŠTE JE PROZOR KROZ KOJI VIRIM

Vanja Ejdus

POZORIŠTE JE PROZOR KROZ KOJI VIRIM

Razotkrivajući svet Vanje Ejdus, otkrivamo zašto je Beograd centar oko kojeg ona najviše kruži, šta su za nju samoća, sreća, tuga i šta misli o likovima iz predstava u kojima igra.

Vanja Ejdus je talentovana glumica koja je imala sreće da već na početku svoje karijere dobije nekoliko zanimljivih uloga u različitim beogradskim pozorištima. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Gordane Marić. Stalni je član je Narodnog pozorišta u Beogradu od 2001. godine. Iako je ćerka poznatih roditelja, doajena našeg glumišta Predraga Ejdusa i Milice, poznatog scenografa i arhitekte, Vanja je uspela samostalno da se izbori za svoje mesto pod bleštavim reflektorima.
  Za nju se smatra da je jedna od talentovanijih glumica mlađe generacije, koja pažljivo bira glumačka sredstva kojima će na maštovit, osoben, inteligentan i kreativan način graditi svoje likove. U matičnom nacionalnom teatru je ostvarila lik Hasanaginice, za čiju je izuzetnu kreaciju naslovne role dobila Sterijinu nagradu. Igrala je Juliju u predstavi "Romeo i Julija", Margaretu u Geteovom "Faustu", rolu u "Fridi Kalo", Homunkulus u Geteovom "Faustu 2", zatim devojku u "Plavoj sobi" Dejvida Hera, Zvončicu u "Petru Panu" i u brojnim drugim predstavama. Osim u pozorištu, ostvarila se i na velikom platnu igrajući u filmovima "Gori vatra", "Krojačeva tajna" i "Balkan ekspres".
  Centar Beograda
  Najviše se krećem u centru Beograda. Prečnik mojih najučestalijih kretnji nije mnogo veliki. Ponekada me uplaši činjenica da se krećem zapravo jako malim prostorom i da je u njemu smešteno uglavnom sve vezano za moj život. Koliko god da mi smeta skučenost prostora, ponekad mi je baš drago što ne moram da prelazim kilometre i da gubim sate da bih negde stigla. Kad počne da mi smeta, otputujem negde. U neki drugi centar. Nije tako loš, taj centar Beograda.
  Pozorište
  Vidim ga kao prozor kroz koji virim u neki drugi mali svet. Ima tamo svašta...
  Film
  Film je još veći prozor, iza kojeg se tek krije ogroman prostor.
  Porodica
  Stub. Inspiracija. Motivacija. Punoća. Kao puni krug. Beskrajni.
  Muškarci
  Dobro je biti okružen muškarcima kad umeju da pridrže. Podrže. Primete. Prećute. To rade bolje od žena. Najgori su iskompleksirani muškarci. A, još gore su žene, jer ne mogu bez muškaraca.
  Samoća
  Samoća nagriza svakoga. Neko je manje, neko više otporan. Ona je korisna i ne treba od nje bežati kad se približi. Treba je iskoristiti. Usamljenost je mnogo gadnija kategorija. O njoj nemam lepo mišljenje.
  Sreća
  Sreća je neki osećaj koji kratko traje kad se pojavi. Kad je konstantno razvučen, onda postaje nešto drugo.
  Tuga
  Ovaj osećaj je konstantniji od prethodnog. Tužne oči umeju da budu lepe ponekad.
  Strast
  Lepa reč. Strast.
  Putovanja
  Ne podnosim da budem turista, a ipak sebe često uhvatim u ulozi turiste. Da bismo putovali, ponekad moramo i da upražnjavamo turizam. Ipak, najsimpatičniji turisti koje sam videla su Japanci tinejdžeri. Putovanja su kao hrana i kao lek.
  Julija
  Ta mala bezobraznica što se zaljubila u koga nije smela. Otkud je ona znala? Ko može da bira u koga će se zaljubiti? Hrabro, drsko i naglo odrastanje, potom... Bunt... Trovanje... Smrt.
  Frida Kalo
  Ah, kakva umetnica. Umetnica življenja.
  Hasanaginica
  To je remek-delo Ljubomira Simovića. Predstava koju igram već pet godina i koja neverovatno narasta i sazreva. Uvek ispočetka, igrajući je klanjam se Ljubomiru Simoviću za veličanstvenost toga dela. Za njegovu duhovnost, misaonost, igrivost i emocionalnost.

Autor: Suzana Stanarević