Broj 49
Početna > Prica > PORODIČNI HOD KA VRHU

Dijana Đoković

PORODIČNI HOD KA VRHU

Novak je već stekao planetarnu slavu a i njegova dva brata hrabro idu u osvajanje teniskih vrhova. Za Dijanu, majku ovakva tri sina, sreću donosi svaki novi dan

Da li ste ikada mogli da pretpostavite da će vaša porodična priča izgledati baš ovako?
  Postojali su teški trenuci, ali smo uvek težili da iz lošeg izvučemo ono dobro. Živeli smo za to da pomognemo našem detetu, a to nije bilo nimalo lako. Bilo je velikih odricanja i s naše i sa njegove strane.
  U kom smislu?
  U svakom smislu! Pre svega zato što porodica nije bila zajedno. Novak je morao da ode van zemlje. Odlučili smo da radimo na njemu. Veoma dugo živimo kao podstanari, što u Beogradu, što na Kopaoniku. Odrekli smo se stana, ali smo zato ulagali u naše dete. Njegovo odricanje je bilo to što nije imao detinjstvo. Žarko je želeo da sa svojim drugarima ide na ekskurziju, ali mu se to nije ostvarilo jer su ga čekali Vimbldon, Pariz ili neko drugo putovanje.
  Kakav ste imali zadatak kao majka tri sina?
  To nije nimalo lak posao. Deca treba da izrastu u normalne, pametne ljude, da ne krenu stranputicom, a i sami znate kroz šta smo prošli u ovih 10, 15 godina, ko su nam bili idoli i zbog čega. Cilj nam je bio da nam deca izrastu u kompletne ličnosti, a to su mogla kroz školu, učenje i sport. Sport je jedino kroz šta deca mogu da ostanu čista. Tu neko ne može da bude kvaran, i da nameće neke druge stvari. Zato smo želeli da se sva trojica bave sportom pa dokle ko dogura. Izuzetno nam je drago što su naša deca postala uzor mladima, ali oni pravi, a ne kao uzori kako doći do para. Oni pokazuju da se velikim trudom, naporom i odricanjem može postići željeni cilj.
  Da li je Novak sam izabrao tenis ili ste mu sugerisali?
  Niko od nas nije igrao tenis, to je bila njegova želja. Naša cela familija skija. Srđan to radi profesionalno, a ja sam na nešto nižem nivou. Nole skija fantastično, ali se plašimo da se ne povredi pa to radi ređe nego što bi želeo. Godinama smo živeli na Kopaoniku jer tamo od 1990. godine imamo restoran - piceriju. Vrlo blizu nas pravljeni su teniski tereni i Nole je kao dete non-stop gledao šta se tu radi. Onda je došla Jelena Genčić sa svojim kampom i odmah u Novaku prepoznala nešto. Nole je oduvek bio zreliji od vršnjaka i mi smo mu kao roditelji izašli u susret. U to vreme su veliki šampioni bili Sampras i Agasi, a Nole je želeo isto. Svojim stavom i ponašanjem dokazao je da to i može.
  Da li je Nole rođenjem bio ozbiljniji ili su ga okolnosti navele da bude odgovoran i ozbiljan?
  On ima prirodnu inteligenciju i upornost kao što je ima i njegov tata Srđan, koji uz to ima i takmičarski duh. Naravno da je i prerana odvojenost od porodice dovela do toga da Novak ranije sazri. Uvek je drugačije razmišljao nego njegovi vršnjaci. Dok su njegovi drugari pokušavali da prikažu da su bili na treningu, Nole to nikada nije radio. Znao je da je ako sve odradi, za njegovu korist, a ne da bi nekog prevario.
  Ako na tatu Srđana ima upornost, na koga je onda darovit imitator?
  E, to već ne znam. Niko od nas nije glumac niti imamo u familiji neke glumačke duše. Takav je Novak odmalena. Uvek je voleo da peva, igra i imitira. I mlađi Đole voli da šarmira i zasmejava. I on ima tu žicu.
  Gde su sada Đorđe i Marko?
  Oni su sada u Minhenu kod Nikole Pilića. On i njegova žena našu decu gledaju kao da su njihova. Obojica ostvaruju visoke rezultate u tenisu. Možda su pod malo većim pritiskom jer nije lako biti brat Novaka Đokovića. Kada izađu na teren, svi od njih očekuju da budu najbolji.
  Otkud to da oni nisu poželeli da budu skijaši?
  Oni sjajno skijaju, ali su ipak hteli da igraju tenis. Nije ni čudo kad im je prva igračka u kolicima bila teniska loptica. Ranijih godina smo razgovarali da li bi želeli da se prebace na neki drugi sport, ali su oni uvek želeli samo tenis i ništa drugo.
  Da li su u školi imali razumevanja za to čime se bave?
  U početku smo u školi imali malih problema jer oni to nisu shvatali. Na prvo mesto su stavljali školu, a ona i tenis nikada ne mogu da idu paralelno. Mlađi sin ide u šesti razred osnovne škole i ne može da je pohađa vanredno. Bio je sjajan učenik, ali je teško mogao da uklopi tenis i školu. Trčeći posle nastave na trening, jeo bi u kolima, a onda slede veliki napori tako da kad dođe kući bude veoma iscrpljen. Nije pružio maksimum ni u školi ni na terenu. To vidim i po mlađem sinu. Nečeg moraš da se odrekneš. Tenis je primarna stvar kojom žele da se bave, a škola ide uz to. Njima su malo više izašli u susret nego kada je Nole trebalo da polaže razredni ispit. Rekla sam im da treba da budu srećni što u svom odeljenju imaju dete koje ima cilj. Govorila sam - Pomozite mu jer on svakako neće ostati nepismen. To se, uostalom, vidi po Noletu. Novinari ga obožavaju jer kad progovori, on govori i o onome što novinari tek planiraju da ga pitaju. Srednji sin Đorđe ide u srednju saobraćajnu školu, a kad to završi videćemo da upiše fakultet. Novak studira menadžment u sportu.
  Kako Nole rešava problem manjka vremena? Već je svoj čovek i može da kaže da će sam da donosi odluke.
  On je svoj čovek i razmišlja svojom glavom. Ima mnogo stvari o kojima razgovaramo, ali zajednički donosimo odluke jer je ovo pre svega naš zajednički porodični biznis, a on je tu neposredan izvršilac. Mi smo toliko ulagali u njega, žrtvovali se da bismo mu pomogli, a on to vraća jako dobro. Ceni to što smo uz njega. Uvek smo tu da ga smirimo, utešimo kad mu je to potrebno.
  Da li očekujete da Nole uskoro preuzme stvar u svoje ruke?
  Naravno da on najbolje zna, ali shvata i da smo mi stariji i da mnogo više znamo od njega.
  Kako se osećate kad se vašem Novaku divi jedan Robert de Niro, i kada ga juri Šarapova?
  Kako naš narod kaže - Poznati uvek idu uz poznate. A Novak je još dete. On se oduševi kad upozna Banderasa, Alberta Tombu koji mu je idol, Samprasa... Oduševljen je i fudbalerima i kad god nekog vidi, traži autogram. Postoje sitnice koje ga oduševljavaju. Nije uobražen niti je u oblacima. Prizeman je i realan. On sam kaže: „Moj zadatak još nije završen. Želim da budem prvi na svetu.” Njegov je cilj da se popne na krov sveta.
  Šta vi želite?
  Naša, a i Novakova, velika želja je da otvorimo tenisku akademiju gde će se skupljati deca iz Srbije i regiona. Da deca više ne moraju da idu u Švajcarsku ili Ameriku da bi se usavršavala, već da su tu, blizu mame i tate, da imaju sve uslove za napredak. Naša deca su izuzetno talentovana, ali za dalji napredak treba puno novca. Svaki kamp mnogo košta i koliko god da vam je dete talentovano, ako nemate sponzora, ništa ne možete da uradite. Ostaćete tu gde ste.
  Stalno putujete, pratite sinove. Gde vam je dom?
  Tamo gde smo svi zajedno. Beograd i našu zemlju smatram kao dom, ali kada vam se ukaže prilika, vi idete za vašom decom. Šta da radimo? Da sedimo i čekamo da nam ona dođu? Zato smo ili kod Novaka na nekom turniru ili kod druge dvojice u Minhenu. Uskoro se vraćaju pa ćemo najzad biti zajedno u našem domu. Najmlađi sin već precrtava datume u kalendaru i broji dane do povratka kući.