Broj 49
Početna > Intervju > CILETOVE ŽENE BUDUĆNOSTI

Milan - Cile Marinković

CILETOVE ŽENE BUDUĆNOSTI

Crteži, zabeleške i kolaži čuvenog umetnika ponovo su izloženi u Beogradu. Pariske inspiracije pretočio je u dela snažnog kolorita prenoseći na papir svoje duboke emocije. Milan - Cile Marinković još jednom je pokazao da kod njega između slikarstva i života oduvek postoji znak jednakosti

Deceniju nije izlagao u Srbiji pa je zbog toga ova godina po mnogo čemu jedinstvena. Obeležile su je četiri velike retrospektivne izložbe, a onda i ova najnovija u Biblioteci grada Beograda. Prikazana su dela čuvenog umetnika koja do sada nisu izlagana. Sva su nastajala gotovo u jednom dahu i sa prepoznatljivom umetnikovom energijom. - Ova izložba nastala je iz želje naše ćerke Danice da se pokažu neke stvari koje se ne izlažu uobičajeno. Najčešće su to bili veliki formati, ulja na platnu, dok je ova bila okrenuta suptilnijim vidovima Ciletovog rada, objašnjava Zorica - Beba, žena koja je umetnikova najbliža saradnica i životna saputnica.
 
  Savršenstvo razumevanja
  Dvadeset godina prožima se njihova supružnička i poslovna priča u kojoj je sve pronašlo svoje pravo mesto. Za Cileta svaki trenutak je inspiracija, a stvaralaštvo njegova i Bebina potreba.
  - Dok sam sa našom ćerkom Danom u kupovini, Cile nas čeka u kafeu. Malo čita novine, malo pravi svoje zabeleške. Kod nas svako gleda svoja posla. Zato tako dobro funkcionišemo jer se niko nikome ne meša, a svako svakog poštuje. Da li mi verujete da u Ciletov atelje ne ulazim? Taman posla!
  Cile kaže da je Beba svoj rad razvila do perfekcije i da joj se nikada ne meša u posao. Ipak, ona tvrdi da joj Cile mnogo pomaže svojom intuicijom i komentarima izrečenim onako usput, ali koji je uvek odvedu u pravom smeru.
 
  Godine odluka
  - Do četrdesete godine, kada sam ušao u brak, već sam bio afirmisan i poznat. A onda je usledio naš prvi zajednički odlazak u Njujork. Amerika nije želela umetnika, već osobu koja to sprovodi i kanališe, kaže Cile.
  Prisećaju se trenutka kada je trebalo da odluče kako dalje. Beba je radila kao ekonomista u Privrednoj komori Srbije, ali je 1993. godine dala otkaz jer je teško mogla da uskladi putovanja.
  - Nisam bila sigurna jer je za mene tada postojao rizik. Zemlja je bila u raspadu, ali je zato tu bio Cile koji je bio siguran u sebe. Oduvek je bio profesionalno određen. On nikada nije lutao, da li bi mogao da bude profesor ili neko ko radi u nekoj kulturnoj ustanovi. To ga apsolutno nije interesovalo. Znao je da to što radi, radi perfektno.
 
  Odlazak u Njujork
  Usledio je zajednički odlazak u Njujork gde su ostali pola godine. Našli su se u gradu u kome je Cile oduvek želeo da živi, ali u kome funkcioniše viši nivo ekonomije, gde je marketing vezan za umetnost bio sasvim drugačiji od onog na koji su navikli. Cile je iza sebe već imao izložbe u mnogim zemljama, ali mu je bio potreban neko da kontaktira, telefonira, pravi kataloge, sajt, radi PR.
  - Mislim da je za svakog velikog umetnika potrebna ekipa ljudi. Kada u Srbiji organizujemo izložbu, uvek najveći teret padne na mene. Uvek su tu drugi ljudi, uključene su i institucije, ali one još uvek rade tradicionalno, drugačije. Ja sam brža, precizna, perfekcionista sam. Zato više ponesem sama jer ne mogu da čekam da drugi nešto završe, objašnjava Beba.
  Cile dodaje da je oduvek priželjkivao da ovaj deo posla radi neko drugi i da su, otkad je to preuzela njegova supruga, nastupile druge priče, drugačiji kontakti, došlo je do promena nabolje.
 
  Slikarstvo umesto fudbala
  Poput mnogih dečaka i Cile se kao osnovac oprobao u nekoliko sportova, čak je kao fudbalski golman bio veoma talentovan.
  - Bio sam u klubu baš u kraju gde sam živeo, između Zvezdare i Novog groblja. Kraj se zove Bulbulder, tu je danas stadion OFK Beograd. Ali sam uvek i paralelno slikao. U osnovnoj školi sam imao predivnog profesora Momu Mirčića koji je otišao u Pariz. Kasnije sam ga tamo tražio, ali ga nisam našao. Posle zvanične nastave odlazio sam kod njega u atelje na Trgu Republike 5 na časove slikarstva.
  Ciletov brat blizanac Miloš studirao je književnost i tako postao teoretičar koji je rado posećivao izložbe. Zbog sličnosti dok su bili deca, često su pribegavali trikovima da jedan odgovara umesto onog drugog. Onda se Miloš upisao u Petu, a Cile u Šestu beogradsku gimnaziju kod Liona. Cile je 9. decembra 1960. doživeo udes posle koga je nastao preokret u njegovom životu. Usledile su rehabilitacije u Risnu, Lovranu ali i vrlo plodan stvaralački period. Neke od sasvim originalnih Slika iz belih soba do danas su u svojim kolekcijama sačuvali neki lekari koji su tada brinuli o Ciletu.
 
  Žena je centar Vasione
  Još jedan momenat sudbinski se urezao u slikarevo pamćenje. Odrastao je u porodici u kojoj je njegova majka bila najstarija od sedam sestara. U kući je uvek bila neka od tetaka, pristigla kod njih zbog školovanja ili nečeg drugog. Tako su u Ciletovom opusu nastajale univerzalne slike žena predvodnica, žena budućnosti, dama kojima je kroz blagu deformaciju davao snagu.
  - Uvek sam se pitao da li se može slikati sećanje na ženu, ko su te žene, sa kojih su prostora, iz kojih gradova. Tretirao sam ženu kao majku, ljubavnicu, kao stub, predvodnicu, ženu koja se provlačila kroz istoriju, ženu koja je koketa, zvučna, zvonka, žena sa šminkom, ona koja je doživela puno poraza.
  U takvom umetnikovom okruženju oduvek su njegove dve dame - supruga Beba i ćerka Dana, koja je u Parizu na četvrtoj godini Primenjene akademije. Studira grafički dizajn, multimedije i advertajzing, a za dušu svoga tate studira i slavistiku na Sorboni i bavi se slikanjem. Vrlo je vredna i ozbiljna. U Beogradu je bila zbog otvaranja Ciletove izložbe, ali se zbog obaveza brzo vratila u Pariz.
 
  Umetnost do poslednjeg daha
  Cile Marinković je tek prekoračio u sedmu deceniju, ali oseća da mu je stvaralački impuls jači nego ikada. Posebna energija reflektuje se u njegovom senzitivnom biću goneći ga da stvara i više nego obično.
  - U Parizu živimo pored parka Tiso, jednog veoma zanimljivog parka, gde je prvobitno građen Versaj, ali se on nije dopao nekom od Lujeva pa je građenje velelepnog kompleksa nastavljeno na drugom mestu. U ovom fascinantnom parku Beba i ja svakog dana šetamo bar sat vremena. Pariz je do 10 sati uveče pun svetlosti kao da je pet posle podne. Svaki vikend odlazimo u Normandiju koja je veoma blizu. Tamo se nalaze manastiri iz 12. veka, to je područje u kome radi dosta slikara, gde su rođeni velikani francuske umetnosti.
  Bilo da su u Beogradu, u Parizu ili nekom drugom gradu, Beba i Cile uvek su na premijerama, koncertima, u šetnjama i druženjima. U svakom kontaktu, susretu sa čovekom ili prirodom pronalaze novu energiju koja ih stimuliše da iznova stvore nešto novo.