Broj 47
Početna > Intervju > NISAM MATA HARI

Mira Đurđević

NISAM MATA HARI

Za sebe kaže da ne bi volela da bude seks simbol. Ni zavodnica. Ni devojka iz komšiluka. Drugi je opisuju kao devojku koja jednostavno pleni. Osmehom. Pogledom. Talentom

Knjige koje čitate i slike na zidovima nekada više govore o osobi nego ona sama. Na tvojim zidovima su fotografije Džemsa Dina, Nurejeva, Paćina, Brus Lija, portret Pere Kralja, devojčica sa Kosova i Kiplingova pesma Ako. Interesantan izbor „cimera".
  Oni su moj kineski zid. Ništa ne pitaju, samo posmatraju. Dobri sustanari. Dosledni su sebi, a to je vrlo važno u životu. Prevazići iskušenja, i u bolu naći radost. Veliki umetnici su najčešće vrlo skromni ljudi. Recimo, na tim fotografijama Din pozira u iscepanom džemperu. Volim mangupe koji se ne mangupiraju. Al Paćino i ja istog dana slavimo rođendan. Prija mi njegova dramatika na platnu. Pera je bio moj profesor. U šali ga zovem - duhovniče. Kralj, čiji je dvor, po njegovim rečima, kafana. Opet skromnost. A dete na fotografiji je Mina, „moja devojčica" iz Leposavića. Na jednom gostovanju poklonila mi je svoju sliku. Njeno lice je za mene simbol radosti u bolu. Sviđa mi se što svako od njih može, kako kaže Kiplingova pesma, „da veruje sebi, kada svi oko njih sumnjaju, ili da se suoči sa uspehom i neuspehom i da te dve varke smatra kao da su iste".
 
  Da li pišeš nešto na pisaćoj mašini koja je pripadala jednom od bivših predsednika naše zemlje?
  Ona je već napisala velike stvari. Sad malo odmara. Verovatno je napisala i roman njenog bivšeg vlasnika, koji mi ga je poklonio, napisavši - „Sa željom da ti dedino sunce nikada ne bude daleko." To me motiviše jer su, kao i sunce, najsvetlije stvari - najdalje, ali pisaće ona još, samo da promenim traku!
 
  Gledamo te u aktuelnoj seriji „Premijer", Milana Karadžića. Koliko ti prija mesto potpredsednika vlade?
  Naporno je! Sednice, sednice i samo sednice. Šalim se. Prijatelji me, kad im se svidi kako nešto uradim, zadirkuju „Miru za predsednika". Sa Milanom je lako raditi. Pogleda me i i znam šta misli. Stevan Koprivica inspiriše glumca, jer duhovitim tekstom ostavlja prostor da sam protumačiš karakter, u ovom slučaju ljude na vlasti, „spletke na dvoru, pritvorstva..." Licemeri se bore za mesto pod suncem. Izdaja je kategorija stara koliko i čovečanstvo.
 
  Serija pomalo aludira na „Alo, alo", što kod nas još nije viđeno. Ti tu nešto žešće špijuniraš?
  To mi se posebno svidelo jer nisam osoba koja spletkari, tračari, sapliće, zavadi pa vlada, ili koja hvali i kudi u isto vreme. Išlo se na verziju engleskog humora. Reditelj mi je odmah rekao - „Olga kao Helga. Ona je zmija, opasnica, ona je Mata Hari, radi za novac, a ne za ideju." Do te mere je posvećena zadatku jer je konspirativna i tajnovita i kad je niko ne gleda. Zato postaje smešna. Nju motiviše zavera. To je osoba za sve režime.
 
  Da si na vlasti nekoliko dana...
  Počistila bih đubre. Šekspir kaže - „Lukavstvo i politika, mogu dovesti vas cilju, i morate shvatiti, da sve što ne možete postići po želji, postižete kako možete i silom!" Nikada ne bih bila vlast. Ne volim funkcije i demonstriranje moći. Vlast je veliki oganj, koji više spaljuje nego što greje. Otvara apetite. Stvari se izmaknu kontroli, pa ludi počnu da vode slepe. Što kaže moj cimer Brus Li - „Znati nije dovoljno, moramo i delovati. Želeti nije dovoljno, moramo i uraditi." Loš sam političar, jer teško pristajem na kompromis. Jedino čime u životu gospodarim je sopstveno srce, mada i ono onako „ludo i samohrano" često ume da „ne da meni živu razabrati se u pletivu!"
 
  Glumiš i u najskupljem srpskom filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu".
  Srđan Dragojević je tu ulogu dopisao za mene. Uloga je mala, ali mi je drago što me je reditelj video u celoj toj priči. Lik obučen u crne rite, malo priča, mnogo sluti. Prava ptica zloslutnica. Bilo je teško snimati leti usred peščare u kostimu od vune. Međutim, i to je imalo draži jer je za potrebe filma napravljeno pravo selo pa smo mogli da osetimo tadašnje prilike. Film će izaći u maju i jedva čekam da ga vidim.
 
  Mnogi ne znaju da si sa 15 godina glumila u predstavi „Eks kralj" koja je otvorila sadašnju scenu Kult.
  Na to sam ponosna. Razmišljalo se da li da se zove scena Pečat kao tadašnja trupa pokojnog Olivera Viktorovića, u kojoj sam i ja bila. Tu su počela moja prva i suštinska saznanja o glumi i potreba da u životu pokušam da protumačim ljudska osećanja i ljudske sudbine. Ali, gluma ne postoji, postoji samo istina.
 
  Primećujem da se, za razliku od mnogih glumica kojima je uvek važno da budu lepe, često transformišeš. Igrala si kućnu pomoćnicu, muškarca pa sada i potpredsednicu vlade.
  Pa, meni je to smisao glume! Izbor za mis je jedno, a umetnost je drugo. Volim da mi lik bude i ružan, a privatno se trudim da izgledam pristojno. Meni je uloga izazov, a ne oblik u kome će ona izaći pred publiku.
 
  Za jedne novine, umesto da se peglaš u fotošopu i sa timom stilista i šminkera dođeš na intervju, sama si sebi docrtala brkove?
  Volim da se igram. Jer, gluma je igra. Tada sam u pozorištu uzela pušku, nacrtala brkove i napravila od sebe Kalamiti Džejn. Volim da se poigravam situacijama i likovima. Pozorište pruža tu slobodu. Umetnik je kao dete koje idući kroz šumu pevuši da bi pobedilo strah.