Broj 46
Početna > Poznati > IVAN PLAVŠIĆ

Srpski princ humanizma

IVAN PLAVŠIĆ

Nije pevač, ali pesmu „Život je lep" peva sa toliko duše da je svakog ko ga je čuo uverio da je svaki dan nova radost. Novinar i humanista Ivan Plavšić je svojim invalidskim kolicima stigao i tamo gde je bilo skoro nemoguće stići. Živeći život punom snagom vratio je nadu svima koji su je izgubili

Pred njim je klečala princeza od Lihtenštajna koja ga je oduševljeno nazvala princom humanizma, Goranu Paskaljeviću je pomagao na scenariju za film „Anđeo čuvar", sarađivao je sa Darkom Bajićem kad je radio „Zaboravljene". Ivan Plavšić uradio je kroki za Viktorijinu pesmu „Arija" kojom je ušla u legendu rok muzike, otkrio je pevača Željka Šašića, grupu „Kalifornija" koja je prva u Jugoslaviji izvodila tehno dens. Putujući po svetu uradio je intervjue sa velikim muzičkim zvezdama, ali i bio izveštač sa bosanskohercegovačkog ratišta, što je zabeleženo u reportaži CNN-a. Zbog projekta kojim je osobama sa invaliditetom omogućio da žive po švajcarskom modelu, postao je počasni građanin Čačka. Još uvek ispisuje biografiju koja na momente liči na američki san.

Novinarski san
- Mislim da čovek svojim rađanjem dobija misiju koju mora da sprovede do kraja. Postoje dobri i loši ljudi, a ja sam odabrao da budem dobar bez obzira na sve udarce koje sam trpeo.
Sa 15 godina je započeo novinarsku karijeru u rodnom Leskovcu gde je radio za omladinski radio, pisao za omladinske novine, bio dopisnik Radio Niša.
Studije novinarstva dovele su ga u Beograd gde upoznaje popularnog voditelja Gorana Milića.
- Upoznali smo se dok je Milić bio vanredni predavač na Fakultetu političkih nauka i on mi je pomogao da 1988. godine dođem na RTS. Prvi novinarski strah sam doživeo kada mi je tražio da mu napravim najavu neke vesti. Otkucao sam je, ništa mi nije rekao, ali sam uveče u Dnevniku, koji je gledala cela Jugoslavija, čuo kako čita ono što sam napisao. Od treme su mi se „oznojili točkovi" i dlanovi. On je bio čovek visokih kriterijuma i već tad je radio BBC-ovski, CNN-ovski. Bio mi je to izuzetan kompliment.

Snaga koja vodi ka cilju
Veliku podršku dobio je i od tadašnjeg direktora RTS-a Nenada Ristića. Vođen žarkom željom, Ivan je u invalidskim kolicima iz studentskog doma na Voždovcu stigao do RTS-a po kiši. Ristić mu je tada rekao da zna da će postati veliki novinar.
- Već 1990. sam imao priliku da uradim u Budimpešti intervju sa Dejvidom Bouvijem. On je pravi džentlmen koji mi je prišao kada je video da se patim sa onim mikrofončićem i diktafonom u ruci i rekao da se ne sekiram jer će me njegov menadžer dovesti do njega da uradimo intervju.
Već sledeće godine, u Zemunu je napravio intervju sa Tinom Tarner, a posle toga i sa grupom Boni M iz koje ga je simpatična crnkinja primetila u mnoštvu, prišla, poljubila i rekla da će prvo njemu dati intervju.
- Postoji šarm koji zrači iz tebe, koji ljude privlači da ti daju energiju kojom ti dalje upravljaš i ideš da radiš lepe stvari.
U vreme političkih previranja prelazi na TV Politiku u koju su sa RTS-a novinari prelazili samo po kazni.
- Tog dana kad sam vratio radnu knjižicu, demonstranti su bili ispred zgrade RTS-a. Kada sam izašao, masa me je na rukama prenela do platoa ispred Savezne skupštine i odjednom sam se našao na bini. Tada sam održao svoj prvi politički govor.

Borba sa ljudskom glupošću
Kao novinar TV Politike proveo je nekoliko divnih meseci u Engleskoj, u Parizu je sreo Bernarda Bertolučija, a za dve i po godine koliko je živeo u Nemačkoj uspeo je da se dva puta oženi i razvede.
- Jedna supruga je bila od mene starija 15 godina i bila je poznata pevačica zabavne muzike. Moja druga žena bila je 20 godina starija od mene i radila je kao šef opere u Hamburgu. Još uvek nosi moje prezime.
U Nemačkoj je Ivan osnovao Srpsku televiziju, pisao za Večernje novosti, Nedeljni telegraf, Frankfurtske vesti, izveštavao za Info Top na TV Pinku. Svojim radom uspeo je da se izbori protiv mnogih predrasuda i ljudske gluposti sa kojom se sretao.
- Prvi sam novinar u regionu koji je u kolicima postao TV voditelj, što mi je velika čast. Najbliži saradnici Dejan Branković, Vladan Stanojević, Igor Živković, Aleksandra Daničić, ali i sve druge kolege davale su mi nesebičnu pomoć.
Živeo sam u studentskom domu, bio podstanar, četiri godine proveo u jednoj kamp prikolici, ali me sve to nije odvojilo od ljudskog dostojanstva i potrebe da pokažem da sam vredan, ne samo kao radnik već i kao ličnost. To je ono što me vodi da ne posustanem ni onda kad je najteže.