Broj 45
Početna > Intervju > USKORO BEBA

Katarina Sotirović

USKORO BEBA

Prošlo leto je bilo jedno od najlepših u životu za pevačicu Katarinu Sotirović i košarkaša Aleksandra Rašića. Oni su odlučili da svoju ljubav krunišu brakom. Sudbonosno „da" su rekli u crkvi Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi

I pored brojnih obaveza koje imaju ne dozvoljavaju da išta naruši njihovu bračnu idilu. Kaća je pred polazak za Moskvu, gde sad živi zajedno sa suprugom, za Stil ispričala kako se upoznala sa Aleksandrom, kako ju je zaprosio, ali i da planiraju bebu.
Kako si upoznala svog supruga? Da li se sećaš kako je izgledao vaš prvi susret?
Iako sam sklona zaboravljanju, susret sa Sašom neću zaboraviti do kraja života. U to vreme nisam imala dečka, taman sam izašla iz jedne duge veze i nisam žurila u novu. Postavila sam visoke kriterijume za potencijalnog budućeg dečka. Sa drugaricom sam sedela na jednom splavu, gde godinama pijemo kafu. Svako veče je tamo dolazila i jedna ekipica momaka, među kojima je bio i Saša. Komentarisala sam sa drugaricom kako Aleksandar lepo izgleda, ne znajući tada ni ko je on niti čime se bavi. Sretali smo se tako danima na tom splavu i počeli da razmenjujemo poglede, ponašali smo se kao da imamo 12 godina! Posle određenog vremena smo počeli da se raspitujemo jedno za drugo. Drugar, inače menadžer splava, rekao mi je da se jedan dečko raspituje za mene, doneo mi je Žurnal na sto i pokazao o kome se radi. Kada sam videla da se radi o Aleksandru, nisam mogla da verujem. Posle desetak dana smo skupili hrabrost da se upoznamo. Pozvala sam njega i njegovo društvo da dođu da sednu sa nama. Ispričali smo se to veče kao da se znamo sto godina. Počeli smo da idemo u bioskop, da se šetamo po gradu, da se upoznajemo i posle određenog vremena i da se zabavljamo. Nije prošlo puno kada smo se odlučili na zajednički život.
Na koji način te je zaprosio? Kako si se tada osećala?
Od početka smo znali da je to to i da bismo voleli da ceo život budemo zajedno. Nije postojala nijedna stvar koja je stajala između nas. Prošle godine je njemu bila prelazna godina, znali smo da će otići iz FMP-a i bilo je nezamislivo da živimo odvojeno. U martu, na njegov rođendan, Saša me je pitao da se udam za njega. Kada sam ga nekoliko dana pre rođendana pitala šta želi da mu kupim, rekao mi je da mu ništa ne kupujem jer je on već sve isplanirao i da zna šta će dobiti od mene poklon. Moje „da" je za njega bilo rođendanski poklon. Bilo je potpuno neočekivano, slatko i romantično!
Sve devojke imaju viziju svog venčanja. Da li je tvoje venčanje bilo baš onakvo kakvim si ga zamišljala?
Da, bilo je iznad svih očekivanja i mojih maštanja! S obzirom na to da pevam već deset godina, pevala sam i na mnogo venčanja, tako da sam, gledajući tuđa venčanja, znala tačno šta ne želim na svom.
Oboje ste imali neobičan i interesantan stajling na venčanju, čija je to zasluga?
Sve se dešavalo vrlo brzo. Bili smo u Istanbulu kada smo isplanirali i zakazali venčanje. Problem je bio u datumu venčanja koje je zakazano za 28. jul jer smo znali da nas očekuje pakao napolju. Drugi problem je taj što Saša provodi 24 sata dnevno u trenerci. On, jednostavno, ne nosi elegantnu garderobu. Razmišljali smo šta bi trebalo da obuče na venčanju da bi se osećao udobno i komotno. U nekom tržnom centru u Istanbulu smo na lutki u jednom izlogu videli sve ono što je on imao na sebi. Ja sam prema njegovoj odevnoj kombinaciji, posle u Beogradu, sebi odabrala venčanicu. Htela sam da moja venčanica bude malo drugačija. Ne volim kitnjast fazon i nisam sebe videla u tome. Na mojoj venčanici se skidao donji deo, tako da sam, kada sam došla u restoran, ostala u lepoj beloj letnjoj haljinici.
Na medeni mesec ste otišli pre venčanja. Zašto ne posle?
Jedino pre svadbe smo mogli da uklopimo 15 slobodnih dana. Otišli smo na Hvar, a posle Hvara smo produžili u Herceg Novi gde sam nastupala na Sunčanim skalama. Ubrzo posle svadbe, on je otišao na pripreme sa reprezentacijom, kasnije je potpisao ugovor sa Dinamom i otišao u Moskvu tako da još uvek nismo uspeli da odemo negde makar na dva dana.
Koliko ti je bilo teško da se iz Beograda preseliš u Istanbul, a posle i u Moskvu?
Teško je zato što tamo nemam nikoga osim Saše. Ovde ustanem ujutro i odem sa drugaricama na kafu, u šetnju... Tamo to ne mogu. Upoznala sam dosta ljudi, ali to nije to. Međutim, ja sam kao saksija, gde me postaviš ja tamo puštam korene i nije mi problem da se prilagodim. U Istanbulu je bilo veoma lepo, živeli smo uz more, klima mi je odgovarala, a i grad je interesantan. Taman kad sam navikla na novu sredinu, Saša je promenio tim i otišli smo u Moskvu. Opet sam morala da se privikavam na novu sredinu i da se sporazumevam rukama i nogama!
Da li teško usklađuješ ljubav i posao?
U mom slučaju je to nespojivo. Ne mogu istim intenzitetom da nastavim da se bavim ovim poslom jer bi brak trpeo. Morala bih najveći deo vremena da provodim u Beogradu, a onda od braka nema ništa. Samo mi znamo koliko nam je teško kada se ne vidimo po mesec dana, svaki dan je kao godina.
Najluđa stvar koju si ti uradila zbog ljubavi je...?
Povratak u anonimni život, jer ja u Moskvi nisam ništa od onoga što sam ovde. Tamo sam samo supruga Aleksandra Rašića, ali nije mi ni najmanje žao. Jedva sam čekala da dođem u tu fazu koja mi sada neizmerno prija.
Na koji način te je Aleksandar poslednji put obradovao, šta je uradio što te je potpuno oborilo s nogu?
Poslednjih godinu dana, šta god on kaže ili uradi mene oduševi. Skromna sam i zadovoljavam se malim stvarima. Najsrećnija sam na svetu kada me on na aerodromu dočeka sa plišanim igračkama. Najvažnije mi je da je on srećan, nisu mi potrebne velike stvari da bih bila oborena s nogu. Svaki put kada ga vidim, ja se ponovo zaljubim u njega.
Planirate li trećeg člana porodice uskoro?
Planiramo, ali nikako da se to desi jer se ne viđamo! Nismo fizički u stanju da poradimo na tome, ali nadam se da će i to da se desi. Sve je išlo nekim svojim redosledom, upoznavanje, zabavljanje, veridba i venčanje, pa se nadam da je prinova sledeće što možemo da očekujemo.
Šta je, po tvom mišljenju, osnovni preduslov za zajedničku sreću?
Mislim da ne postoji univerzalni recept za sreću. U mom slučaju je osnovni preduslov za sreću strpljenje. Poštovanje svega onoga što njega čini srećnim i, sa njegove strane, svega onoga što mene čini srećnom. Zajedničko koračanje ruku pod ruku kroz život, stepenik po stepenik. Gajenje ljubavi, osmeh, a ne histerija, jer kada si stalno nasmejan, pun ljubavi i razumevanja, sve nekako dođe na svoje.