Broj 45
Početna > Intervju > PRINCA VIŠE NEMA

Milica Zarić

PRINCA VIŠE NEMA

Glumačku karijeru započela si u pozorištu, šta te opredelilo da glumiš i u serijama?
  Još na studijama sam počela da igram u pozorištu i ono je bilo moja prva ljubav. Mislim da jedan glumac mora da prođe pozorišne daske, jer se rad na daskama razlikuje od rada ispred kamera. Sa devet godina sam bila član dramske grupe Radio-televizije Beograd. Upisala sam Akademiju u Novom Sadu, a prvi put sam igrala u Srpskom narodnom pozorištu na daskama koje život znače. Meni je veoma drago što sam imala priliku da na samom početku sarađujem sa dobrim rediteljima kao što su Egon Savin i Dejan Mijač. Posle sam došla u Beograd i dobila ulogu u Beogradskom dramskom pozorištu, te se tako nastavio moj rad u pozorištu. Onda sam igrala malo po televiziji, ali i snimila jednu seriju za RTS, „Soba 405” koju je režirao Mika Aleksić. Da su mi po završenoj akademiji odmah ponudili neku ovako veliku seriju, mislim da ne bih prihvatila. Bilo mi je bitno da se izgradim kao glumica i da me publika poznaje kao Milicu Zarić, a ne da me prepoznaju samo kao Ljubicu Lazarević iz serije.
  Misliš li da ti je lik Rajke iz serije „M(j)ešoviti brak” otvorio vrata televizije?
  Milan Karadžić me je pozvao za „M(j)ešoviti brak" te godine kada sam dobila „Caricu Teodoru". Iste godine sam snimila dva filma, pa mislim da me je publika već upamtila. Pre serije, sa Milanom sam sarađivala i u pozorištu. Ta uloga mi je bila interesantna jer mi je Milan ponudio nešto potpuno drugačije od mene. To je bila jedna slatka epizoda. S druge strane, „Ljubav i mržnja" je serija za koju se planira sto epizoda, nemamo scenario unapred već se radi epizoda po epizoda. Mi smo napravili neki kostur, odnosno dogovorili smo se sa rediteljima i piscima oko likova.
  Da li je naporno snimati seriju svakodnevno? Ostaje li ti dovoljno vremena za privatni život?
  U početku je bilo vrlo naporno. Poklopilo se da u avgustu snimam i film i seriju, tako da celo leto nisam imala nijedan dan odmora. Sada, posle puna četiri meseca snimanja, navikla sam se. Za privatan život uvek možeš da nađeš slobodnog vremena ako se dobro organizuješ i ako napraviš dobre izbore. Ja ne gubim vreme sedeći po kafićima sa novom ekipom, već se viđam sa starim prijateljima, sa porodicom, radim samo ono što volim. Prosto mi ne ostaje vremena za stvari kojima nisam posvećena.
  Imaš li sličnosti sa likom Ljubice iz serije?
  Nemam apsolutno nikakve! Nisam udata, a ona je udata i ima dvoje dece, uspešna je poslovna žena, a ja sam umetnica, ekstremno je bogata a ja nisam, muž je besomučno vara, mislim da kod mene to ne bi moglo da prođe! Verovatno mi je zato ta uloga i izazov. Ali, videćete od 40. epizode šta će se dešavati u seriji, Ljubica počinje da otkriva neke stvari...
  Kada si odlučila da će gluma biti tvoj poziv?
  Nekako sam to oduvek znala, duboko u sebi sam uvek to i želela. Tata mi je bio glumac, a mama arhitekta. Postojala je oduvek i ljubav prema arhitekturi, to je zanimanje koje pratim kao hobi. Gluma je nešto što volim i kao akter i kao umetnik. Volim da odem u pozorište i u bioskop i da uživam. Oduvek sam to želela, a kad sam upisala akademiju, želje su se pretvorile u stvarnost.
  Da li te je otac savetovao kada si uplovila u glumačke vode?
  Tata je bio uplašen za Ivana i mene jer je glumački poziv zaista vrlo težak. Gluma traži celog čoveka, i ako nisi pri vrhu, među najboljima, onda možeš zaista sebi da uništiš život i da budeš nesrećan.
  Koliko ti je značilo priznanje „Carica Teodora" za prvu glavnu ulogu na filmu? Da li je to pomoglo tvom samopouzdanju?
  Značila mi je ta nagrada za samopotvrđivanje i za samouverenost. Svi umetnici su mahom dosta nesigurni, nemaju odnos prema sebi jer se stalno upoznaju kroz nove uloge. Nagrada je došla u pravo vreme kao potvrda da vredi to što sam uradila. Nisam je zaboravila, ali ostavila sam je iza sebe i radujem se novim izazovima, novim ulogama i novim nagradama.
  Izjavila si da si odrasla u porodici koja ti je pružila veliku ljubav i veliku sigurnost. Koliko je to bitno za jednu glumicu?
  Veoma mnogo. Baš zbog toga što nisam imala dodira sa nekom surovijom stvarnošću, dramatičnije sam shvatala neke stvari. Okruženje u kojem odrastamo i količina ljubavi koju primamo dok smo deca, dobra je osnova za dalji život. To ne znači da ljudi koji nisu osetili tu ljubav ne mogu da rade na sebi i da u svom životu pronalaze neke druge načine da se ispune.
  Koliko često uspevaš da se vidiš sa bratanicom Katarinom i kako se slažete?
  Ona je predivno dete, ima božanstven karakter, stalno je nasmejana i ne zatvara usta otkad je progovorila. Pozitivno je, radoznalo dete i mnogo mi je lepo s njom. Ne mogu da kažem da je ja čuvam pet puta nedeljno, ali provedem jednom nedeljno neko kvalitetno vreme sa njom.
  Da li te je Katarina podstakla na razmišljanja o materinstvu?
  Volela bih da imam decu jednog dana, naravno. Ali, prosto, sebe ne vidim kao samohranu majku. Odrasla sam u porodici koja je meni pružila puno ljubavi, pa to želim i za svoje dete jednoga dana.
  Kako treba da izgleda „princ" koji bi tebe osvojio?
  Mislim da više nema prinčeva, ili sam ih ja prerasla. Muškarac sa kojim bih pravila porodicu mora da bude duhovit, da ume da voli i da ume da se posveti jer ja to sve umem, prema tome zašto bih za sebe tražila manje.
  Šta je tvoj neostvareni san?
  Da oformim mirno, porodično gnezdo.