Broj 45
Početna > Intervju > NASLOV

Boris Bizetić

NASLOV

Posle duge pauze, Boris Bizetić je napisao 20 pesama za novi album „Rokera s Moravu". Na taj način obeležiće trideset godina od nastanka grupe čiji je rad, uprkos kritici, volela publika od Alpa do Đevđelije. Poznati kantautor govori o svom radu, razlozima zašto danas sve manje komponuje i šta je presudilo da više ne odlazi na stadione.

Šta je sad suštinski drugačije u radu „Rokera s Moravu"?
  Rokeri su i dalje duhoviti, teme koje sam obradio su ilustracija savremenog života i svega što nas okružuje, a podložno je karikaturi. Zvonko Milenković i ja, kao i u prethodnih 200 pesama, ponovo smo pevali kao Sisoje i Stojko, harmoniku je svirao izuzetno talentovani Darko Antić, a violinu Zvonkov i moj drug iz vojske Marko Radosavljević. Sve druge instrumente sam odsvirao sam. Ton-majstor i prateći vokal je bila moja mlađa ćerka Doris, a starija, Anita, snimila je, režirala i montirala spotove za te pesme. Sve će se krajem godine pojaviti i kao DVD izdanje.
  Na koju publiku računate?
  Voleo bih da oni koji su nekada voleli „Rokere s Moravu” slušajući novi album „Projekat" imaju isto ono zadovoljstvo i osmeh na licu kao nekada.
  Rekli ste da biste voleli da sarađujete sa Zdravkom Čolićem. Da li je bilo nekih pregovora o saradnji?
  Pre više od 30 godina, Zdravko Čolić je na festivalu u Splitu pevao pesmu Vojkana Borisavljevića na moj tekst. Od tada do danas, nikada me nije pozvao i pitao da li imam pesmu za njega iako je, uveren sam, svestan da je talenat neprolazan i da je umeće komponovanja hitičnih (i smislenih) pesama meni svojstveno.
  Pisali ste muziku, tekstove, radili aranžmane za 40 pevača pop muzike bivše SFRJ. Kome ste sve uradili pesme?
  Osim Mikija Jevremovića koji je je otpevao najviše mojih pesama, radio sam sa Đorđem Marjanovićem, Draganom Stojnićem, Oliverom Katarinom, Ljiljanom Petrović, Anicom Zubović, Silvanom Armenulić... u to vreme već proslavljenim pevačima. Ali, mojim pesmama su se proslavili i nepoznati pevači: Rade Vučković („Tako je plakala Isidora"), Miša Marković („Ti nisi moje sunce"), Rale Ćajić („Nisi znala da te volim"), ansambl Tamburica 5 („Hajde da pevamo celu noć")...
  Da li ste u skorije vreme radili sa nekim od njih?
  Otkad sam, pre 16 godina, počeo da radim televizijske šou-programe, pevači su pomislili da ja više ne stvaram na polju muzike, pa me i ne zovu. Po jednu moju pesmu, poslednjih godina, snimili su Vera Matović, Boban Zdravković, Halid Muslimović i Acko Nezirović. Interesantno - sve narodnjaci!
  Radite tri TV emisije. Kako to uspevate?
  Već dve godine, na devet lokalnih televizijskih stanica u Srbiji emituje se „Smeh terapija". Od pre mesec dana, „Rokeri s Moravu", uz pomoć mojih ćerki, vode interesantnu emisiju na TV Spektrum - „Želje, čestitke i pozdravi", a na televiziji Košava radim šou pod nazivom „Boris Bizetić u svom stilu". Da mi nije porodične podrške i praktične pomoći, uopšte ne bih mogao sve to da postignem.
  I ovoga puta vam pomažu ćerke Anita i Doris. Kako funkcionišete?
  Doris, koja je inače kantautor, to je „povukla na tatu", od svoje šesnaeste godine radi kao „tonac" muzičkih albuma, radio i TV reklama, špica, džinglova i, naravno, peva mi prateće vokale gde god zaželim. Udala se ovog leta, pa sad imam pomoć i od zeta koji je kompjuterski programer. Starija ćerka Anita, koja je sticajem okolnosti „uvučena" u proces televizijske proizvodnje od svoje trinaeste godine, do sada je montirala više od 50 mojih muzičkih spotova, više od 400 TV emisija i bezbroj reklama. U najnovijoj fazi sam joj prepustio i režiju. Inače, diplomirala je montažu na akademiji, to jest, to je devojka koja ima diplomu (a to napominjem zbog potencijalnog budućeg zeta).
  Kakva je u tom vašem porodičnom poslu uloga vaše supruge?
  Moja bivša, dugogodišnja devojka Magdalena, a sad već dugotrajna supruga, svakako je stub naše porodice. Bez obzira na svoje umetničke afinitete, potpuno je posvećena meni i ćerkama i neprekidno nam je višestruko od pomoći - praktične i savetodavne. Bolju ženu nisam mogao da „navatam". Iduće godine slavimo 30 godina braka!
  Kada vas je isprovocirala amerikanizacija odeće, vi ste aranžirali 12 partizanskih pesama. Zbog čega biste ponovo uradili ovako nešto?
  Za akciju i koncert „Lepo stoji partizanska bluza", 1972. godine, aranžirao sam poznate partizanske pesme u duhu pop muzike. To je tada bio baš „štos"! Bio sam mlad i, kako bi Srbi rekli, indoktriniran! Danas? Posle svih sabranih iskustava i saznanja, ne bih se bavio bilo kakvom ideološkom „materijom" niti bih propagirao bilo šta osim ljubavi i vrednosti porodičnog života.
  Jedino ste Tito i vi imali plava maršalska odela. Kako se to desilo?
  Konfekcijska kuća „Kluz" mi je tada, 1972, napravila kopiju Titovog teget odela sa zlatnim grančicama na rukavima. Naravno, povodom pomenute akcije. Super mi je stajalo, ali tada sam bio 20 kilograma lakši.
  Kako ste se osećali kada ste kao desetogodišnji dečak glumili Broza u foto-stripu i kako su se prema vama ponašali vaši vršnjaci?
  U nekadašnjoj, obaveznoj lektiri za osnovce, bile su i pričice iz Titovog detinjstva. U foto-romanu davne 1960, ja sam igrao malog Tita. Snimali smo u njegovom rodnom Kumrovcu i, kao posebna uspomena, ostalo mi je sećanje na prvo jahanje konja koga, kao beogradsko dete, do tada nisam ni video uživo! Nezavisno od ovoga, uvek sam štrčao u svom okruženju i davao razloga za ljubomoru. Tako je ostalo do danas.
  Kako danas gledate na to vreme i te događaje?
  Sve je prolazno. Imao sam sreću da detinjstvo provedem na različitim geografskim lokacijama, bez straha, sa mogućnošću da budem dete bez velikih briga.
  Vatreni ste fudbalski navijač. Je l' idete na utakmice?
  Od detinjstva navijam za Crvenu zvezdu, a do 1991. sam svakog vikenda išao na četiri utakmice - po dve za dan! Gledao sam Partizan, Rad, Galeniku, Zvezdu, OFK Beograd. Onda je „crkla" država, na stadionima su počeli da skandiraju parole vezane za četnike, partizane, Slobu, ustaše, Tita... navijači su okretali leđa terenu, počelo je bacanje suzavaca i drugih petardi, tako da sam odustao od posećivanja idiotizma. Sada gledam sve moguće fudbalske prenose na TV-u.
  Šta rade vaše dame kada rešite da gledate fudbal na TV-u?
  U našem, relativno malom stanu, svako ima svoje „utočište". Kada ja „zalegnem" u fotelju kako bih psovao uz neki fudbal, niko me ne dira i samo mi ugađaju. A meni onda preostaje samo da ih i dalje volim.