Broj 45
Početna > Poznati > ENDI VORHOL

Osobenjak

ENDI VORHOL

Američki slikar, fotograf, filmski autor i rodonačelnik pop-arta verovao je da svako ima svojih petnaest minuta slave

Endi Vorhol ili pravim imenom Endru Varhola rođen je 6. avgusta 1927. godine u Pitsburgu. Njegovi roditelji su bili slovački emigranti. Otac Andrej i majka Julija Zavacki venčali su se 1909. godine, a oko 1913. otac je otputovao u Ameriku. Julija mu se pridružila tek 1921. godine, a zatim su dobili decu Pola, Džona i Endrua. Ova porodica živi veoma skromno. Otac radi teške fizičke poslove u čeličani, a majka se bavi ručnim radom. Sa šest godina Vorhol počinje da se zanima za svet drugačiji od onoga koji je video u kući u siromašnoj gradskoj četvrti. Njega zanimaju filmske zvezde i skuplja njihove fotografije.

Put ka uspehu
Sa samo osam godina ima prvi slom živaca. Dok se oporavlja, pravi lutke, a porodica mu čita stripove. Ljubav prema Diku Trejsiju datira upravo iz tog perioda. S četrnaest godina Vorhol oseća i zna da je umetnost njegov život. Pohađa časove na Carnegie Institute of Technology u Pitsburgu. Godine 1949. odlazi u Njujork. Na početku radi na oglasima, reklamama u novinama i uređenju izloga. U to doba menja svoje prezime - iz Vorhola postaje Vorhol. Stepenicu po stepenicu, manijakalnom upornošću gradi karijeru. Dugo i strpljivo. Dekoraterski rad dopunjuje pomalo apsurdnim stvarima: izrađuje neobične modele cipela koje ukrašava zlatnim listićima u obliku cveća. Izlaže i na kolektivnim izložbama pedesetih godina, ali veliki uspeh će doći kasnije. U Njujorku je radio i kao ilustrator u nekoliko novina (Vog, Harpers bazar, Njujorker, Glamur). Prvi članak koji je napisao za list Glamur imao je proročki naslov: Uspeh je posao u Njujorku!

Otac pop-arta
Endi će uskoro njujoršku scenu obogatiti novim pojmom - pop-art. 1962. on otkriva da je limenka sa supom Kembel zadivljujuća u svojoj banalnosti. Zato je crta i slika, a zatim štampa uz pomoć sito štampe u puno primeraka. Vodio se principom - mnogo je lepo, jako mnogo je jako lepo. Ideju neselektivnosti nije primenjivao samo kada je bila reč o sadržaju njegovih dela. Tvrdio je da ne postoji jedan medij kojim se može izraziti. Sve, baš sve je dopušteno i to treba iskoristiti - u to je čvrsto verovao. Vorhol postaje, na neki način, vinovnik jedne senzibilne, neurotične, urbane i kosmopolitske generacije koja smatra da je sve, baš sve dopušteno.

Realni likovi i vreme
Vorhol 1963. nabavlja 16-milimetarsku kameru. Tako su nastali čuveni filmovi („Chelsea Girls”, „Empire and Blow Job”) koji su trajali satima. On je želeo da realno vreme priče i ličnosti prenese na medij. Transvestiti i manekenke, pesnici i potpuni otkačenjaci nalazili su ravnopravno svoje mesto u tim neobičnim filmovima koji su se prikazivali u uskim krugovima, ali su sticali slavu zbog medijske eksponiranosti protagonista. Neselektivnost je vrhunska norma Vorholove filozofije života, kao i njegove umetnosti. Ne budi selektivan, jer sve može biti lepo - postaje jedno od njegovih osnovnih načela. Kreirao je i dva TV šoua, jedan na kablovskoj televiziji - „Vorholova TV” 1982. godine i „Vorholovih petnaest minuta” za MTV 1986. godine. Naslov ovog drugog nastao je prema njegovoj izjavi iz 1967. godine - U budućnosti svako će biti slavan 15 minuta. Njegov rad je ocenjen kao „dosadno neoriginalan", „komercijalno vulgaran" ili kao „banalnost obavijena daškom misterije". Na sve ovo, Vorhol odgovara da on nije „kreator" već „rekreator".

Običnost na tronu
Valeri Solanas, redovan posetilac studija „Fabrika”, 3. juna 1968. je ušla u Vorholov studio i ispalila tri hica u njega skoro ga ubivši. Iako su prva dva metka promašila, treći je prošao kroz Vorholovo levo plućno krilo, slezinu, stomak, jetru i jednjak. Solanas je potom uperila pištolj ka Vorholovom sagovorniku Mariju Amaji, ranivši ga u nogu. Iako je Vorhol preživeo ove povrede, nikada se nije u potpunosti oporavio. Solanas je kasnije objasnila: „Previše je kontrolisao moj život.” Na osnovu priče o Valeri Solanas, 1996. godine snimljen je film „Ja sam pucala na Endija Vorhola” sa Liz Tejlor u glavnoj ulozi. Vorholov prijatelj Lu Rid nikada nije Solanasovoj oprostio ovaj napad. On je 1990. godine sa svojim prijateljem Džonom Kejlom iz Velvet Underground-a snimio album „Songs for Drella”, na kojem se nalazila i pesma „I Believe”. U toj pesmi Rid je pevao - Verujem da bih i ja sam povukao obarač na nju? U drugim pesmama na istom albumu, Rid žali što nije obraćao dovoljno pažnje na Vorhola u vreme pre njegove smrti.

Ono po čemu je Vorhol bio jedinstven jeste da je običnost uzdizao na tron vrhunske vrednosti. Otkrivši tu moć, ceo život je podredio tome. Uzimao je ne samo one slike koji su se oštro usekle u pamćenje ljudi - zaštitne znakove jedne civilizacije - nego je isto tako i anonimne pojedince pretvarao u prave zvezde. Umro je 22. februara 1987. u Njujorku u bolnici, ali ne pod svojim imenom jer nije želeo da se zna da je bolestan.
Endi je jednom rekao da je suština njegovog rada to da mu nije stalo ni do čega. Najviše je voleo da odlazi u bioskop i jede slatkiše. Maštao je da će jednog dana postati slavan, da će imati „sobu za slatkiše" i da će mu život ličiti na filmove koje je toliko voleo. Sebe i svoj rad opisao je jednom rečenicom - Ako želite da znate sve o Endiju Vorholu, samo pogledajte površinu mojih slika i filmova i mene, tu sam. Nema ništa iza toga.

Vorholove poznate izreke
- Poslovna umetnost je korak koji sledi posle umetnosti. Ja sam započeo kao komercijalni umetnik, a želim da završim kao poslovni umetnik.
- Zarađivanje novca je umetnost i rad je umetnost, a dobro poslovanje je najbolja umetnost.
- Roditi se, isto je kao i biti kidnapovan. I onda prodat u ropstvo.
- Draga, smrt znači dosta novca. Smrt te zaista može učiniti zvezdom.
- Zašto ljudi misle da su umetnici posebni? To je samo još jedan posao.
- Ne obraćaj pažnju na to što pišu o tebi. Samo to izmeri u inčima.
- Ja zaista živim za budućnost, jer kad jedem bombonjeru ne mogu dočekati da probam zadnji komadić čokoladice.
- Moj instikt o slikarstvu govori - Ako ne razmišljaš o tome, to je prava stvar. Čim moraš da odlučuješ i biraš, to je pogrešno. I što više odlučuješ o tome, to postaje još više pogrešno.
- Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Oni su divni. Svi su plastični, a ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.