Broj 42
Početna > Prica > UVEK GLASAM ZA LJUBAV

Merima Njegomir

UVEK GLASAM ZA LJUBAV

Merima Njegomir se prepuna utisaka vratila sa gostovanja po Australiji gde je provela tri nezaboravne nedelje. Dok su joj deca bila mala, izbegavala je daleka putovanja, a ovoga puta je bila potpuno rasterećena jer su joj sve tri ćerke završile fakultete, dok je sin student treće godine prava

Imate stručnjake za različite oblasti. Šta su vam deca završila?
Najstarija ćerka Ljubica je završila trgovinu i bankarstvo, Milica je završila radio i TV produkciju, a Jelena je ove godine diplomirala na Akademiji za primenjenu umetnost, odsek enterijer. Izabrale su različite oblasti. Marko još studira.
Malo je ljudi iz javnog života koji imaju tako veliku porodicu kao što je vaša. Kako je izgledalo dok su vam deca bila mala?
Ne bih ja to vezala za profesiju. Treba insistirati da svaka porodica u našoj zemlji ima bar troje dece. Imati četvoro dece je veliko bogatstvo, ali pre svega duhovno. Možete da budete materijalno na dnu, ali to je manje bitno. Uvek sam mislila da, ako imaš da odgajiš jedno dete, imaš i za dvoje, ako imaš za dvoje imaš i za troje, a onda i za četvrto dete. Bog i sudbina su mi dali da imam četvoro dece, ali mi je žao što nisam rodila i peto. Samo oni koji imaju puno dece će me shvatiti. Verujem da će oni drugi reći - „E, sad priča”!
Jeste li imali različit pristup u gajenju dece?
Među njima nije velika razlika u godinama pa utoliko nije bilo onog da je Marko najmlađi. Ali, o tome bi više mogla da kažu moja deca. Kada je najstarija ćerka Ljubica imala pet godina, Milica je imala tri, Jelena godinu, a Marko se tek rodio.
Stvarno ste imali malo obdanište u kući. Kako ste se organizovali?
To je bila velika obaveza. Izračunala sam da sam osam godina kupovala pelene. To istovremeno podrazumeva i da tih osam godina nisam zaspala u ponoć, a da se probudim u šest sati ujutru. To jednostavno nije moglo da se desi. Uvek bi se neko od dece probudilo, uvek bi nekom od njih trebalo nešto da se doda, promeni. U jednom momentu sam imala tri noše. Ali to je život.
Ko vam je pomagao?
Imala sam ženu koja je kod nas stanovala pa mi je pomagala a uskakale su i moja majka i Milanova sestra. Ali, bez obzira na sve, bilo je veoma teško. Možete imati pomoć svih ovog sveta, ali je u meni postojala neka čudna energija pomoću koje i dan-danas radim sa žarom. Meni je potpuno prirodno da žena, naročito kad voli, želi da rađa. Takođe, smatram da nije tačno da moderne žene treba da se odreknu karijere ili bilo kojeg posla zbog dece. To je samo vađenje. Naravno, postoje neke više stvari, ali ako se nijedan muškarac nikada nije odrekao karijere, fakulteta ili posla zbog dece, ne znam zašto bi to radile žene.
Šta vas je brinulo dok su vam deca odrastala?
Mnogo sam strepela u vreme njihovog puberteta, pre svega od droge. Strepela sam možda i više nego neki drugi roditelji jer su deca poznatih roditelja ciljna grupa za sve te ljude koji se bave prodajom droge. Onda sam im, kao svaka majka, govorila toliko da su me usta zabolela, ali znam da priča ne vredi ako oni nisu zreli da to shvate. Na svu sreću, prošli smo dobro. Bilo je raznih situacija koje nisu bile ni tako lepe ni tako dobre. Dete voli da se socijalizuje, da bude deo grupe, da se ne izdvaja. Deca poznatih roditelja, pa i moja deca, žele da pokažu da oni nisu prepotentni, da su oni isto što i ostali i da vole da se druže sa svima. Mislim da mojoj deci nije bilo nimalo jednostavno.
Jeste li bili otvoreni sa njima?
Trudila sam se da sa njima budem otvorena, ne da im budem drug. Prošla sam kroz razvod kada su oni bili u najgorim godinama, ali su znali na čemu su. Nisam tražila da se opredele ni za jednu stranu, ali sam insistirala da budu zajedno, bez obzira na to da li će biti kod tate ili kod mene. Na sreću, oni su svi doskoro bili sa mnom. Zatim je sin svojom voljom prešao kod tate. On sada živi sa njim jer studira prava, a i tata mu je pravnik pa se zajednički pomažu. Nas četiri polako se odvajamo jer se moje ćerke osamostaljuju.
Da li vam ćerke rade?
Najstarija je na postdiplomskim studijama na Megatrendu za PR. Milica je umetnički tip. Malo je pevala, a prošlog leta je ručno izrađivala nanule. Imala je nekoliko prodajnih izložbi, svaku nanulu je osmislila, nacrtala, napravila, a odskoro ima partnere pa će za sledeću godinu napraviti mnogo veću količinu. Videla sam na nekoj modnoj reviji u Parizu da su manekenke nosile nanule uz divne svilene haljine, pa eto prilike i da Milica napravi nešto slično. Ona je za to. I Jeleni je umetnost u genima. Upravo je diplomirala i gleda da li će da se zaposli ili će da nastavi školovanje jer voli slikarstvo. Tako zasad Ljubica radi, Milica privređuje i voli da bude slobodni umetnik, a verovatno će i Jelena.
Imaju vas kao primer istrajnosti. Jesu li deca oličenje svojih roditelja?
Mislim da bi svojoj deci trebalo da budemo primer. Najbanalnija stvar je da roditelj puši, a da detetu brani da puši. Mislim da su roditelji primer deci, tako da kad se desi nešto što nije dobro, roditelj treba da se zapita gde je pogrešio. Nikada ne bih rekla da su deca kriva. Ulica, škola i društvo odnose veliki deo, ali je veoma važno ono što dete vidi u kući. Ne kažem da je sve bilo idealno između mene i moje dece. Uvek pomislim da sve polazi od nas. Da ne polazi, mi ne bismo brinuli, nego bismo kao životinje pustili decu da odu na drugu stranu.
Jeste li decu podržavali da se osamostale?
Volim da se moja deca osamostale, stalno im to govorim. S obzirom na to da se Ljubica već osamostalila i Jelena to želi, podržavam je u tome. Milica je više vezana, a ja bih želela da svi oni samostalno krenu dalje. Drugačije je kad sam o sebi odlučuješ, a drugačije kada stalno misliš kako bi to mama ili tata, šta li mama misli o ovome... Dete treba pustiti da samo odlučuje čak i po cenu da pogreši. Pa, i mi smo grešili, i to mnogo. U Americi, Švedskoj, Švajcarskoj decu osamostaljuju već sa 14 godina, ali posle 18 ona nisu više kod kuće. Ja bih našla neku sredinu jer mislim da su u ovom slučaju deca oštećena za roditeljsku ljubav i podršku. Volela bih da su mi deca tu da im se nađem ako sam im potrebna.
Da li je bilo situacija kada su poželele da odu u inostranstvo?
Možda sam bila posesivna, ali nisam želela da odu u inostranstvo, da tamo studiraju i da ih čujem telefonom. Možda sam malo više patriota pa sam želela da budu ovde. Ipak, da su želeli da odu, sigurno bih ih pustila da odu. Postojala je mogućnost da Ljubica ode u Italiju, ali se to nije ostvarilo. Puno sam putovala, upoznala bogate ljude, ali su svi oni u suštini nostalgični. Svi su mislili da će se vratiti sledeće godine, onda je prolazila godina za godinom a kad su im se deca tamo oženila, udala, više nisu mogli da se vrate. Najlepše je kad si svoj na svome.
Da li sugerišete deci kako da se postave u partnerskim odnosima i da li ih podsećate na „pravo vreme za brak"?
Desi mi se pa se posle pokajem što sam rekla: „ Ja sam u tvojim godinama bila udata i rodila tebe”. Naravno, ako mi traže savet, ja im ga dam, ali je ljubav čudna biljka. Kad se čovek zaljubi, onda ne vredi što otac i majka kažu da im izabranik ne vredi ništa. Uvek glasam za ljubav jer volim da oni vole. A ko voli, to i boli, ali bolje i to nego bez ljubavi. Vidim da je trend među mladima da se sve kasnije udaju i žene. Čula sam od svojih vršnjakinja koje imaju decu stasalu za udaju da se žale: „Jaoj, neće da se venčaju". Onda im kažem: „Šta ako se uda, pa ne valja? Tad ćeš da kukaš što se nije dobro udala". Verujem u sudbinu i mislim da će se desiti ono što treba da se desi.