Broj 40
Početna > Prica > MAMA ZA OSKARA

Nataša Ninković

MAMA ZA OSKARA

Njen producentski prvenac, film „Klopka" joj se posrećio jer je, posle brojnih nagrada, postao naš kandidat za Oskara koji se dodeljuje ostvarenjima van engleskog govornog područja. Nataši Ninković je i na nedavno održanom niškom filmskom festivalu treći put dodeljeno odličje, ovoga puta „Carica Teodora" za ulogu Milice

Dok započinjemo razgovor, Natašini sinovi Matija i Luka trčkaraju, s vremena na vreme se pokoškaju, onda zaigraju ili pritrče da je nešto pitaju.
 
  Neminovno se nameće pitanje kako si uspela da uskladiš majčinstvo sa brojnim poslovnim obavezama i uspesima?
  Ponekad veoma teško, jer evo i sad dok pričam s tobom moram da radim više stvari u isto vreme. Naravno, ja sam dobar organizator, ali ponekad prosto omanem. Često se preforsiram, pomislim da mogu više od onog što zaista mogu, ali na kraju ipak nekako nađem vremena i da se odmorim. Dobra organizacija je ključ svega. Naravno, tu je podjednako važan i motiv. Prosto, postoje periodi kada nemam želju da radim nešto drugo sem da se posvetim porodici. Takođe, postoji i period kada osetim potrebu da radim. Taj osećaj pratim i za sada mi dobro ide. Shvatam da moram malo da sagnem leđa i guram sa svakodnevnim obavezama. To mi je nekako normalno. U stvari, kada radiš stvari koje voliš i koje te ispunjavaju, onda sve to mnogo lakše nosiš.
  Kakvi su Matija i Luka? Jesu li različiti?
  Imaju potpuno različite karaktere. Istovremeno su mnogo vezani, vole se, ali se i mnogo tuku. Postoji rivalitet među njima koji je neminovan baš u ovom uzrastu, a na koji još nisam navikla. To je za mene potpuno nova situacija. Iako su istog uzrasta, prema njima moraš da imaš potpuno dva različita pristupa, ali mi se nekad čini i da mi je mnogo lakše što su blizanci, jer mogu lakše da funkcionišem nego da su različito godište.
  Šta radiš kada se vratiš sa probe, a oni te dočekaju orni za igru?
  Uvek je tako. Ako se igraju, mogu samo odmah da spustim torbu u hodniku i da im se priključim. Retko kad imam vremena za odmor koji mi je ponekad neophodan. U stvari, ja bih ga imala jer imam sve uslove za to, ali ne mogu jer jer me grize savest, pa onda, kada uđem u kuću, samo što se ne izvinim što sam radila. Nisam na to navikla svoje ukućane, niti sam tip koji uđe u kuću i kaže: „Ja sam umorna jer sam radila". Prosto, ne stavljam to na taj nivo. Naprotiv, uvek posao postavljam kao da ga radim usput.
  Da li si stroga ili popustljiva mama?
  Postoje stvari koje ne volim i koje im ne dozvoljavam, ali sam u većini stvari dosta popustljiva. Mislim da je svaka majka, dok nije imala svoju i dok je posmatrala tuđu decu šta rade, govorila da to i to nikada ne bi dozvolila kao roditelj. E, baš sve to posle radiš! To čujem i od svojih drugarica koje imaju sinove. Vidim da smo sve tu iste. Nisam u tome nikakav izuzetak. Slaba sam na svoje sinove.
  Rekla si da postoje stvari koje im ne dozvoljavaš. Šta na primer?
  Pa, recimo, ne dozvoljavam im histeriju. Na to sam alergična i zato je već u nagoveštaju sasečem.
  Koje su to situacije kada deci kažeš: „To ćete morati da pitate tatu"?
  Postoji dosta takvih situacija. Ako Nenad nije tu, kažem im da ćemo sačekati tatu da ga pitamo, ili ga pozovem telefonom ili sačekam da dođe kući. Postoje situacije u kojima odluku ne može da donese samo jedno. Naravno, ako za sve to nema realne potrebe, onda odluku donesem sama. Ipak, nekako volim kada je to naša zajednička odluka. Postoje stvari koje im, ako sam ubeđena da su dobre, dozvolim da urade bez saglasnosti, ali ću Nenada obavestiti o tome. Vrlo dobro znam koje su to stvari kojima ne bih narušila njegov integritet.
  Da li primenjuješ princip nagrade i kazne?
   To je onaj princip štapa i šargarepe. Primenjujem ga i bukvalno se snalazim na sve moguće načine. Ali, praksa je potpuno drugačija od teorije. Bukvalno sve primenjujem, posebno princip nagrade jer nekako verujem u njih. Ja sam ih volela dok sam bila dete. Trudim se da kazne budu blaže nego što sam ih ja imala, ali se ipak trudim da ih ne primenjujem. Baš, baš, ako pređu svaku meru, onda dobiju batine. Ali, to je sve u nekoj manjoj meri jer znam da postoji drugi način. Na primer, znam njihove slabosti pa ih onda tu „gađam". Ali, nagrade, pohvale i živi kontakt - to apsolutno da! Mislim da je dodir veoma bitan. I ovako usput ih pomazim, a da ne govorimo o posebnim trenucima, najviše ujutro i uveče, koje je vreme rezervisano za maženje. Kad god prođem pored njih, imam potrebu da ih dodirnem, da li kroz poljubac, da li samo kroz dodir ili kroz zagrljaj. Ne pitam se da li je to dobro, da li ću ih time razmaziti. Ne razmišljam o tome.
  Kako reaguju kada te vide na televiziji, u pozorištu ili na naslovnoj strani novina?
  Sad malo bolje. Oni su već navikli, tako da kada me vide u novinama, ništa ne komentarišu. Samo kažu: „A, to je moja mama” ili „opet naša mama". Pre su imali otpor i uopšte nisu hteli da me vide na televiziji. Sada, kao da im je malo neprijatno. Malo se zadrže kraj TV-a, ali brzo odu. Imam utisak da su sami, da bi možda i pogledali. Ovako, gledaju moju reakciju ili već ko je u kući, ali nisu baš nešto preterano ludi za tim.
  Da li su, kad spremaš ulogu, oni tvoja prva publika?
  Ne, nikada, niti ih ja vodim u pozorište. Vodim ih kod Branka Kockice i u „Boška Buhu". Jedanput su me samo čuli kada sam spremala „Lažu i paralažu" jer sam vežbala onaj vojvođanski naglasak. To im je bilo mnogo smešno. Onda sam im ja pričala tako pa su se oni kidali od smeha. Poželeli su da je gledaju i mnogo im se dopalo. Ali, kada sam ih pitala da li hoće ponovo da ih vodim da gledaju, rekli su: „A ne, mnogo nam je dugačko". Eto, to su rekli za ono što im se mnogo dopalo. Kada su me gledali, imala sam toliku tremu, bila sam toliko uzbuđena da ne mogu da opišem. Mislim da su još mali i da imaju druge pozorišne predstave koje su adekvatne njihovom uzrastu tako da ne vidim zašto bi mene gledali.
  Šta misliš da je najvažnije da pružiš svojoj deci?
  Veoma bih volela da im pružim sigurnost i samopouzdanje. Sa tim mogu da rade šta hoće.
  Da li im je važnije da u budućem životu raspolažu sa dovoljno emocija ili dovoljno razuma?
  Idealno za uspeh je da postoji ravnoteža između te dve stvari. Ali, emocionalna inteligencija je veoma bitna. To je definitivno tako. Matija i Luka su puni emocija i temperamenta. Tu su na mene. Mislim da im ne bi falilo da imaju malo više racija, jer je to uvek dobro. Za njihove emocije se ne brinem.