Broj 39
Početna > Prica > VOLELA BIH TROJE DECE

Ivana Zarić

VOLELA BIH TROJE DECE

Ivana nam je u razgovoru otkrila da se kao žena osetila kompletnom tek kada je rodila Katarinu i da bez obzira na priče i iskustva drugih ljudi, ne možemo da shvatimo kako majčinstvo izgleda dok ga i sami ne iskusimo.
Omiljeno pitanje koje ti postavljaš svojim gostima je „Da li ste zadovoljni?" A, da li si ti zadovoljna?
Jesam, mislim da je ovo najsrećniji period mog života i volela bih da se uvek ovako osećam. Naravno da imam tegobe i probleme, kao i većina žena. Najveći problem je kako sve postići za 24 sata, kako se organizovati, kako naći više vremena za sebe... Ali, valjda sam došla u fazu života gde sam realizovala još nešto, što prvi put u životu nije vezano za mene samu, nego moram da vodim računa o nekom novom malom biću.
Koliko je teško uklopiti dvogodišnju devojčicu sa poslovnim obavezama?
Ivanu i meni jeste malo teže jer Katarina ne ide u obdanište i nemamo ženu da je čuva. Profesije su nam takve da ne radimo od devet do pet, i skoro uvek je jedno od nas dvoje sa njom. Upravo je to razlog zbog kojeg se nismo odlučili da tražimo pomoć od nekoga, da nam podiže i vaspitava dete kada smo mi tu. Smatram da je za Katarinu bolje ako neko od roditelja uvek može da joj se posveti. To je teže jer smo umorniji i imamo manje vremena za sebe, ali meni nije žao, naprotiv, drago mi je da možemo sami da brinemo o njoj. Planiramo uskoro da je damo u obdanište, jer je ta vrsta socijalizacije neophodna detetu.
Ljuti li se ukoliko vas ne vidi ceo dan?
Ne, ali postavlja milion pitanja. Sada je već naučila da telefonira pa kada joj nedostajemo traži da se pozove mama ili tata da bi ona popričala sa nama. Nije mrgud, naprotiv, vedre je prirode.
Bila si član Kolibrija kao devojčica, planiraš li možda i nju da učlaniš?
Veoma bih volela. Izuzetno je ekstrovertna, voli da igra, peva, da se druži. Verovatno će, ako sama bude birala prema svojim afinitetima neke svoje aktivnosti, želeti da peva i da glumi, kao uostalom i većina devojčica. Pokušaću da oslušnem šta nju najviše interesuje jer mislim da je pogrešno forsirati dete ka sopstvenim ambicijama.
Da li si puno radila do porođaja?
Sticajem okolnosti, u proleće sam ostala u drugom stanju pa sam u septembru, kada nama kreće televizijska sezona, već imala veliki stomak i nije bilo smisla da tu sezonu počinjem. Noć pred porođaj sam uradila premijeru filma „Mi nismo anđeli 2". To je bilo simpatično jer sve ljude koji su radili na filmu poznajem 15-20 godina. Znam da sam tada razmišljala ako me Srđan Dragojević za film sa ovakvom tematikom ne pozove da radim premijeru, smrtno ću se uvrediti! Tada nisam slutila da će se Katarina roditi sutradan, jer je poranila dve nedelje.
Kako se snalaziš u kuhinji, jesi li kuvala u trudnoći?
Kada me je muž video kako eksperimentišem po kući, govorio je „Bože, i kuhinja je se plaši". Ranije sam mislila da nikada neću savladati kuhinju jer sam netalentovana za nju. Mislim da se čovek rađa sa talentom i sa željom, voljom i ljubavlju a ja to nemam. Ali, kada se nešto mora, više ne razmišljaš o tome, jednostavno uđeš u tematiku.
Koliko si se ugojila u trudnoći?
Mnogo! Između 20 i 25 kilograma. Razlog tolike kilaže nije bio u neumerenom i nekontrolisanom jelu, imala sam objektivni problem koji sam loše rešavala. Radi se o tome da sam u prvom periodu trudnoće stalno imala mučnine koje sam pokušavala da rešim bademima, hlebom, kolačima, namirnicama koje goje. Iako sam vrlo brzo videla da mi ništa ne pomaže, stalno sam imala utisak da će mi pomoći. Jela sam gomilu potpuno nepotrebnih namirnica pokušavajući da rešim probleme koji se ne mogu rešiti drugačije, i to mi je nauk za ubuduće.
Kako ti je prošao porođaj?
Do zadnjeg trenutka nisam znala kako ću da se porodim. Bila sam rešila da hoću epidural, ali doktor je smatrao da treba da idem na carski rez i onda sam celu noć provela u bolnici, bez epidurala, naravno. Na kraju su mi ujutro uradili carski rez. Žao mi je samo što je postporođajni tok tekao malo sporije, jer je carski rez ipak operacija i nekoliko dana posle porođaja ne možeš da se brineš o detetu onako kako bi volela i kako bi trebalo.
Jesi li znala da nosiš devojčicu?
Jesam, ali dok nisam saznala da je devojčica, bila sam sigurna da je dečak. Sada sam presrećna što sam rodila devojčicu, jer Katarina je već moja drugarica.
Da li ti je prijala pauza posle porođaja i nakon 18 godina rada?
Mnogo više mi je prijao period trudnoće. To je bilo najlepše razdoblje u mom životu jer sam se potpuno posvetila sebi. Odmarala sam se, šetala, išla gde sam htela, radila šta sam htela, sve sam dobro podnosila. Imala sam sve vreme ovog sveta! Posle, kada se Katarina rodila, i odmor se završio.
Postoji istraživanje koje kaže da se kod žena ne javlja odmah posle porođaja materinski instikt. Kako je bilo s tobom?
Slažem se s tim. Naravno da te obuzme neopisiva sreća kada ugledaš svoje dete prvi put, ali potreban ti je period prilagođavanja. Prvih nekoliko noći posle porođaja sam se budila i gledala u bebu, ne shvatavši tačno o čemu se radi. Instikt postoji, ali mnogo je teško na početku jer se susrećeš sa novim situacijama, učiš neke nove stvari, i nemaš vremena samo da uživaš i da se diviš svojoj bebi. Mnogo više si u panici i mučiš se da shvatiš kako pravilno da radiš i dan ti ode u svemu tome. Tek se posle vremenom opustiš, kada shvatiš da je tvoje, kada spavaš i znaš da je to dete tu.
Planiraš li još dece?
Planiram, volela bih još dvoje, ali kasno sam počela pa ne verujem da će ih biti dvoje. Ja sam jedinica i oduvek sam razmišljala u pravcu da moje dete neće biti samo, da mora da ima još jednog batu ili seku i nadam se da će mi se ta želja ispuniti.

Autor: Suzana Stanarević