Broj 38
Početna > Intervju > MOJE LUDE GODINE

Momo Kapor

MOJE LUDE GODINE

Momo sebe ubraja u naivne pisce, specijalizovane za knjige koje se čitaju pod haubom u frizerskom salonu.

Često ga nazivaju lakim piscem, njegove knjige su odavno postale nezvanična školska lektira i beststeleri o kojima se priča, a on i dalje tvrdi da piše za sebe. Momo Kapor završio je novi roman, „Anglos" i proslavio sedamdeseti rođendan. Nepopravljivi zaljubljenik u lepo, putuje, slika i živi pun život. Jedino za čim žali je što se nije rodio kao visok i plav.

Dan pre nego što smo se sreli u njegovoj kući na Vračaru, poznati slikar, novinar i pisac Momo Kapor poslao je u štampu svoj najnoviji roman, „Anglos”. Posle godine provedene u intenzivnom pisanju, kaže da se sada oseća depresivno ali da je uspeo da se približi savršenstvu i napiše roman na sto strana. „Anglos”, što na grčkom znači Englez, prilično je čudna priča o čoveku koji plovi Sredozemljem na brodu „El Greko” sa 2000 putnika. Taj brod se na dva sata zadržava u jednoj maloj luci na ostrvu Sveti Gerasim (Agios Gerasimos) preko puta Itake, da bi se putnici okupali i obišli to majušno ostrvo. Čovek se zapije u jednoj taverni i „El Greko” otplovi bez njega. Vičući za njim, on ostade bez glasa i zaneme. Postade Robinson na naseljenom ostrvu, a meštani ga zbog šerlokholmovske kape prozvaše Anglos, jer mislili su da je Englez. Dugo niko nije dolazio po tog čoveka, zbog čega je ovaj roman zapravo priča o preživljavanju. Prošlog leta bio sam na tom ostrvu i pio uzo, kao i moj junak.
Čim je završio pisanje, Momo Kapor je uzeo četkicu i počeo da slika, jer veruje da kad slika ne gubi novac. Iako se čitavog života ne odvaja od pera, pisanje smatra najlošije plaćenim poslom, pa zato uvek piše zbog sebe a ne zbog novca. Nedavno je saznao da se u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu nalaze 52 njegove knjige, od toga 20 romana. To su slikarske monografije, zbirke priča, putopisi i hronike o blokadi Beograda, ali i one poput „Halo Beograd” koja govori o našim naravima.
Trenutno se dešava pravo malo čudo. Moja knjiga „Vodič kroz srpski mentalitet” doživela je već nekoliko izdanja na engleskom i već dugo se nalazi na listama bestselera. Veliki broj stranaca koji dolaze u Beograd je kupuje da bi kroz nju shvatili kakvi smo. Istovremeno, kupuje je i veliki broj keva i šalje svojoj deci u inostranstvo, da bi nas njihove snajke strankinje i zetovi stranci bolje upoznali. To je, inače, jedina moja knjiga koju ne mogu da pročitam, jer ne znam engleski toliko dobro.

Erika Džong me je poljubila
Ta „jezička blokada” mu, međutim, nije bila prepreka da kao novinar uradi intervjue sa mnogim poznatim ličnostima. Artur Miler mu je bio dosadan, jer je tačno znao šta će da ga pita i šta će on da mu odgovori. Sa Erikom Džong nije bila takva situacija, ali ipak nije poželeo da se ponovo sretnu kada je nedavno boravila u Beogradu.
„Posle Erikine knjige „Kako spasiti sopstveni život”, uradio sam sa njom 1977. godine veliki intervju. Sa svojim prevodiocem, gospođom Svetlanom Stoun, otišao sam u neku planinu u Konektikatu, gde je Erika podigla ogromnu kuću želeći da imitira Jasnu poljanu Lava Tolstoja. E tu se zeznula, jer se odvojila od asfalta 6. avenije u Njujorku na kome je odrasla i o kome je znala sve. Ali bila je veoma dobra domaćica. Ispekla je pitu od višanja i terala nas da prenoćimo kod nje. Tada sam bio u nekoj političkoj frci u Jugoslaviji, pa kada me je pitala kako živim u Beogradu rekao sam joj da hoće da me obese. Tada mi je poklonila knjigu svoje poezije „Voće i povrće” i napisala na prvoj strani: „Nisi dobar pisac ako neće da te obese”. Bila mi je veoma draga. Objavio sam i u Dugi veliki intervju pod nazivom „Poljubila me Erika Jong”. Ali ne sa jezikom, već u obraz. Bilo mi je žao da se sretnemo posle toliko godina i da pokvarim tu lepu uspomenu.
Iste godine je za Politiku intervjuisao i nobelovca Sola Beloua. Ali kada su on i njegov prevodilac pokušali da fotografišu ovog velikana on je to odbio, rekavši da ima svog zvaničnog fotografa. Ipak, jedno poznanstvo pomoglo je da se predomisli. Pristao je da bude fotografisan, ali samo pod jednim uslovom. Rekao je: „Odnesite ovu sliku Jari Ribnikar, da vidi šta je preostalo od mene”. Tada sam shvatio da su oni 1958. godine, kada je Sol Belou došao u Beograd, bili u emotivnoj vezi, kao i da je Jara od tada prevela sve njegove romane. Našao sam se sa njom i dao joj fotografiju. Uzevši je, ona je samo rekla: „Oh, jadni Sol”, a zatim ležerno strpala fotku u torbu. Tada sam shvatio koliko traju velike ljubavi i kako se završavaju.

Lepotice čeznu za visokim i plavim muškarcima
Momo Kapor može da piše i da slika bez naočara ali, čudno, ne može da čita jer ne vidi slova, pa mu zato drugi često čitaju naglas.
„Zbog toga imam asistenta, uostalom već sam u godinama kada to i zaslužujem. Napunio sam 70. Samo da prođem te lude sedamdesete, pa da se smirim! Budući da sam ćorav, pre neko veče sam šetao kera oko hrama Svetog Save i prošao pored jedne lepotice sa dugom, kovrdžavom kosom koja me upita: „Kako si ljubavi?” Zastao sam i rekao joj da sam dobro, na šta se ona šokirala kao da je ugledala parkovskog manijaka. Nisam primetio da je razgovarala mobilnim telefonom. Kada sam bio mlad tačno smo znali sve ludake u gradu koji su na ulici razgovarali sami sa sobom. Danas je to postala masovna pojava.
Mnogo je sličnosti i razlika između onog nekad i sad. Poznate kafane zamenili su kafići, picerije i stambene zgrade, umesto turske kafe pije se espreso u jednom gutljaju, a tišinu i razgovor zamenila je nesnosna buka.
Nemam za čim da čeznem, sem što nikada nisam postao visok i plav, ali to već nema veze sa vremenima već sa mentalnim sklopom. Evo zašto. Najlepši muškarci su uglavnom dovoljni sami sebi. Oni pri jutarnjem brijanju uživaju u svom liku i veoma teško pristaju da ga podele sa nekim drugim. Za razliku od njih, mi ružni se ubijamo od napora da se nekom svidimo. Pišemo, slikamo, pevamo, glumimo, idemo u ratove, ponižavamo se, preklinjemo... samo da bismo se dočepali malo ljubavi. U srećnim slučajevima to ima uspeha, ali lepotice i dalje potajno čeznu za onim visokim i plavim.

Tajna slikarske dugovečnosti
Momo kaže da je lepota ta koja uznemirava i zbog koje čovek isključuje svoje godine. Ljudi koji se bave slikarstvom su u prednosti, jer su neprestano u kontaktu sa lepim i harmoničnim, ali nisu potpuno imuni na provokaciju.
„Ticijan je najbolje slikao posle osamdesete, Stojan Aralica takođe. Imao je 94 godine kada ga je njegova mlada studentkinja koja je radila magistarski rad o njemu pitala da li zaista ima te godine. On joj je odgovorio da ima. Na to će studentkinja: „Ja vam nikad ne bih dala”. Aralica joj odgovori: „A i da mi daš kćerko, šta bih ja tu mogao”. Pitao sam ga jednom šta misli o tome zašto slikari žive veoma dugo, za razliku od pisaca. Odgovorio mi je da je to zato što slikari za slikanje koriste terpentin, a to je borova smola, pa su tako po ceo dan u borovoj šumi.
Bez vidljive putničke groznice, Momo Kapor se već nekoliko sati posle našeg razgovora spremao da sa suprugom Ljiljanom otputuje na Azurnu obalu. U Nici će biti u stanu njegovog rođaka, zbog čega je spakovao samo nekoliko stvari i farmerke. A kada se vraća? Već kroz par dana, jer ne može dugo bez Beograda.