Broj 37
Početna > Zanimljivosti > PISCI I ALKOHOL

PISCI I ALKOHOL

Iako niko ne može da ospori dar i talenat svetskih pisaca, mnogi od njih voleli su da popiju. Da li je i koliko alkohol uticao na njihovu kreativnost i stvaralaštvo?

Hemingvej i mohito
Ernest Hemingvej je poznat po tome što je voleo da pije. U dvadesetim godinama prošlog veka izjavio je: „Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, opet, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja.” Uspomene na njegove dogodovštine čuvaju mnogi barovi. U njujorškom baru Kostelo sa društvom je sreo pisca Džona O'Haru koji se hvalio svojim štapom za hodanje, napravljenim od najtvrđeg i najfinijeg drveta. Hemingvej mu je ponudio 50 dolara ako ga prepolovi golim rukama. Uzeo je štap i slomio ga - sopstvenom glavom. Slavni i cenjeni pisac proslavio je koktel mohito, koji je sam smislio u havanskom baru La Bodeguita del Medio. I dan-danas, upravo zbog Hemingveja koji je dugo živeo na Kubi, ovaj bar posećuju milioni turista.

Fokner i viski
„Civilizacija počinje destilacijom”, rečenica je Vilijama Foknera, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, koji je, po mnogima, najveći američki romanopisac. Proslavio se romanima „Vojnikova palata", „Sartoris", „Buka i bes"... Fokner je od samog početka svoje karijere pio dok je pisao. Noći i alkohol davali su mu najbolju inspiraciju: „Obično pišem noću. Svoj viski držim nadohvat ruke”, rekao je. Kada ga je Hauard Hoks pozvao da napiše scenario za film „Put do slave” Fokner je došao na sastanak noseći papirnu kesu iz koje je izvukao viski. Dok ju je otvarao, slučajno se posekao. Ipak, ova nezgoda ga nimalo nije obeshrabrila, već je odmah potegnuo pićence. Fokner je među piscima bio pravi autoritet što se tiče upućenosti u alkohol pa mu je slavni losanđeleski bar Musso & Frank Grill dozvolio da sam osmisli jedan koktel.

Edgar Po i Ficdžerald
Edgar Alan Po bio je prvi pisac u Americi koji je pisao kratke priče i smatra se utemeljivačem detektivskog romana, kriminalističkog žanra i naučne fantastike. Američki pesnik i pisac, poznat je po svojim pričama sa mističnim temama, pesmi „Anabel Li", ali je još poznatija njegova ljubav prema alkoholu. Priča se da je umeo da se napije od samo jedne čašice. Njegov školski prijatelj potvrdio je da je ispijao žestoka pića u jednom dahu, a glasine kažu da je umro upravo od trovanja alkoholom. Slično je okončao i slavni američki pisac F. Skot Ficdžerald. Ostao je zapamćen po stavu da miris džina, koji je preferirao, nije moguće osetiti. Čak i mala količina tog pića obarala ga je s nogu, kao i njegovu vernu pratilju, suprugu Zeldu. Njih dvoje često su šokirali prisutne kada bi obeznanjeni od alkohola izvodili striptiz, a na jednoj zabavi su čak skuvali satove gostiju u supi od paradajza.

Barska mušica Bukovskog
Čarls Bukovski ostao je upamćen po eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Ipak, nemoguće ga je izostaviti iz ove priče. Bukovski je scenarijom za „Barsku mušicu” potvrdio svoju književnu slavu i ostao zapamćen po svom alter egu, liku Henrija Kinaskog, koji živi da bi pio i pije da bi pisao. Bukovski je znao toliko da se napije, pa su se tuče, kojima je bio sklon, obično završavale njegovim padanjem na zemlju, više od alkohola nego od batina. Govorio je: „Alkohol je verovatno jedna od najznačajnijih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji, naravno, pored mene. Alkohol je destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Sve moje stvaralaštvo potiče od pijanstva..."

Vruć čaj sa šerijem
Iako se čini da među književnicima odanim alkoholu nije bilo žena, domišljatošću se ističe Amerikanka Karson Mekalers koja je volela da pije vruć čaj sa šerijem. Ovu mešavinu nazvala je Soni boj, a nekoliko puta je govorila da je čaj jedino što pije dok piše. Neretko je večeri dočekivala uz koktele, od kojih joj je omiljeni bio Long Ajlend.
Autor „Slike Dorijana Greja" Oskar Vajld rekao je: „Posle prve čaše vidiš stvari kakve bi želeo da jesu. Posle druge čaše, vidiš stvari kakve nisu. Na kraju vidiš kako zaista jeste i to je najstrašnija stvar na svetu." Da li je čaša pića velikim piscma bila samo pomoćna inspiracija ili stil života, o tome je teško suditi. Činjenica je da su mnoga među najvećim delima svetske književnosti proizašla iz pera dokazanih alkoholičara.

ŠTA KAŽU NAŠI PISCI O ALKOHOLU

Igor Marojević
Hemingvej je značajan pisac dok je Bukovski bez određenog značaja. Verujem da je danas, u 21. veku, proslavljanje pisaca putem pića nešto što se događa u manje razvijenim književnostima, gde ubrajam i srpsku. Mit o pesniku boemu sastavni je deo takozvane poetike ciroze jetre, koja je u neko drugo vreme imala šarma i uticaja. Svi moji zapadni prijatelji pisci, kao i poznanici među književnicima sa anglosaksonskog, hispanskog i drugih područja su ljudi koji nose skupu odeću ili decentnu garderobu i trude se da izgledaju najbolje što mogu. Niko od njih ne beži od pića, ali ne u kreativne svrhe. Što se mene tiče, nisam koristio ni piće ni opijate da bih nešto lakše napisao. Da sam koristio, bilo bi mi samo teže. Tako da, ne hvala, nisam taj tip.

Jasmina Mihajlović
Određena sloboda i nekonvencionalnost su vezane za umetnike. Ne mora to uvek biti piće, noćni život ili nešto slično, dovoljno je biti nemalograđanin. Mislim da je taj boemski život svakako uticao na rad pisaca zato što je to neka vrsta nekonvencionalnosti. Lično, nemam običaj da pijem dok pišem jer mislim da je piće stvar prošlog veka, i da čovek 21. veka ne može izdržati ni hranu ni piće 20. veka.

Goran Petrović
Bukovski je rekao da je odlično radio između treće i pete buteljke vina. Do treće nije imao inspiraciju, a preko pete imao je napretek. Što se mene tiče, popijem neki put čašu vina, možda i dve. Smatram da to može da pokrene neke točkove.

Olivera Ptica
Nekima je neophodna vijagra da bi imali zadovoljavajuć seks, a drugima alkohol da se „otkače". Ne pripadam nijednoj od ove dve kategorije. Kada je u pitanju strast, jedina hemija „na kojoj sam" je ona magična privlačnost koja se javi, često već pri prvom susretu, i koja se ponekad ne da ničim objasniti. Ovaj dar univerzum nam ne šalje da bismo ga analizirali, već da bismo u njemu uživali. A što se tiče „otkačenosti", svi koji me poznaju reći će vam da sam dovoljno „otkačena" i bez alkohola. Mislim da je za uspešno pisanje, kao i za život uopšte, neophodno oslobađanje od sopstvenih blokada. Alkohol možda jeste rešenje, ali samo privremeno. Ipak, ako čovek uspe da sprovede ovaj proces prirodnim putem, upornim radom na sebi, onda on počinje da živi dvadeset četiri časa dnevno sa „spuštenom ručnom", bez straha od suočavanja sa samim sobom. Tada pisanje predstavlja ne samo kreativan proces, već i svojevrstan vid autoterapije kojom se čistimo od viška emocija i oslobađamo zatočeništva potisnute osobine pripisujući ih junacima svojih romana. Najlepše je što koristi od ovog procesa nema samo onaj ko piše, već i onaj ko čita, svaki put kada u nekom liku ili situaciji prepozna sebe i svoj život.

Anabela Basalo
Definitivno nijedan pisac ne može da pobegne od sebe, ne može dobro da piše o onom što nije doživeo. Zato i verujemo piscima poput Bukovskog. Kada čitam njegovu knjigu, vidim njega. Uvek kada pišem knjigu, pored sebe imam čašu vina, ne da bih se napila, već da bih otpustila kočnice. Možda bih se, bez vina koje opušta, ustručavala nešto da napišem.

Autori: Milica Prelević i Suzana Stanarević