Broj 36
Početna > Intervju > BORAC PROTIV NAMETNUTOG TRENDA

Predrag Vukašinović

BORAC PROTIV NAMETNUTOG TRENDA

Modni kreator koji već godinama neguje prepoznatljivi andergraund stil

Nekadašnji sportista, student prava i večiti Petar Pan, kome je slikanje nekada bio samo hobi, postao je prepoznatljivo ime u modnom svetu.
  Kada i zbog čega si počeo da se baviš modom?
  Studirao sam prava, a u slobodno vreme sam slikao. Hteo sam da uradim nešto što je primenjeno, pa sam prešao na kape i lampe. Kreativnost je celog život izlazila iz mene i kada se ispostavilo da to može da bude nešto što je moja celodnevna preokupacija i da mi to predstavlja budućnost i život, zvučalo mi je primamljivo. Radim nešto što volim i nikada nemam utisak da sam izgubio. Modu više gledam kao umetnost, a ne kao potrebu za oblačenjem. Na kraju dana sednem i gledam ono što sam uradio. Tada se osećam zadovoljno i ispunjeno, jer mi kreacija vraća ono što sam u nju uložio.
  Studirao si prava, a onda postao modni kreator?
  Prvi kontakt sa modom bio je u Irskoj 1992. godine. Kada sam se vratio u Beograd, ušao sam u manekenske krugove i otišao u Njujork 1993. godine, gde sam radio kao maneken i u butiku. Kada je došlo da moram da biram da li ću time početi ozbiljno da se bavim u Njujorku, vratio sam se u Beograd i studirao prava. Ovde sam otvorio firmu „Getto" i počeo da se bavim dizajnom. Od tada svaku godinu-dve odlazim u Njujork, družim se sa ljudima iz tog sveta, skupljam inspiraciju i kontakte.
  I pored ponuda u inostranstvu, svoje kreacije stvaraš i dalje u Beogradu.
  U Njujorku su mi nuđeni dobri poslovi, koji su podrazumevali da tamo ostanem, ali patriotski momenat je proradio u meni. Nisam nalazio emotivno zadovoljenje u dalekom gradu i mislim da je moja prava sreća na ovim prostorima.
  Interesantno je da si profesionalno trenirao skokove u vodu.
  Aktivno sam se bavio ovim sportom deset godina. Bio sam čak i u reprezentaciji. Onda mi se trener razboleo, a ja sam postao tinejdžer koji je hteo da izlazi, a ne toliko da trenira. Prestao sam aktivno da se bavim, ali sam ostao u tom sportu jedno vreme kao sudija i pomoćni trener. Život mi je krenuo drugim tokom, tako da sada nisam ni sudija.
  Da li bi za nekoga u Srbiji mogao reći da je oličenje stila?
  Svako ima svoj stil ili bi trebalo da ga ima. Bitno je da ljudi ne jure za tuđim stilom i imidžom nego da to što nose i kako izgledaju bude u skladu sa profesijom kojom se bave, sa kime se viđaju, gde izlaze, koliko zarađuju. Pogrešno je potencirati stil koji je nametnut kroz medije ili šablone i trendove, jer ljudi uglavnom izgledaju smešno u tome i šalju pogrešnu poruku. Ako mislite da nešto postignete sa svojim stilom i imidžom, postići ćete samo ako ste ono što jeste, jer ćete takve ljude i privlačiti, ali i osećati se najbolje u tome.
  Kako tvoje dizajnersko oko procenjuje oblačenje u Srbiji i van nje?
  U Beogradu postoje ljudi koji su se otrgnuli medijima i trendovima, i onda možeš da vidiš i lepe i manje lepe stvari. Ali, kada je nešto dobro, onda je to ekstremno osmišljeno i stilizovano. Međutim, primećujem da je u Beogradu postalo popularno biti uniformisan, što ranije nije bio slučaj. Na zapadu se mogu videti različiti stilovi, a u Beogradu možeš da pretpostaviš kako će ko biti obučen. Muškarci će izaći uveče u košuljama i farmerkama, a devojke će biti verovatno polugole. To je već predvidivo i ne smatram stilom, već trendom koji je nametnut. Ako odskačeš, onda si neprihvaćen. Otuda ljudi pokušavaju da ne skreću pažnju na sebe, već da se uklope, što je u suprotnosti sa kreativnošću, modom i estetikom. Čekajući da se to promeni i sam radim na tome.
  Misliš li da garderoba šalje određene signale?
  Mislim da je to i svrha oblačenja. Svako želi da pošalje neki signal i isprovocira na nešto pozitivno ili negativno. Neko iz revolta hoće da ne izgleda dobro, da pretera u nečemu i to je u redu ako znate zbog čega to radite. Ako oblačenje nema poruku, gubi smisao.
  Šta za tebe znači imati stila?
  Kada osoba uspeva da svojom vizuelnom pojavom bude u skladu sa načinom na koji živi.