Broj 34
Početna > Intervju > FOTOGRAF PORODICE BROZ

Ivo Eterović

FOTOGRAF PORODICE BROZ

Ivo Eterović više od pedeset godina svojim objektivom „lovi" neponovljive ličnosti i trenutke. Fotografisao je na svim kontinentima, čitavu deceniju imao ekskluzivno pravo da zaviri u intimu porodice Broz, dobio ponude da fotografiše Slobodana Miloševića i Mihaila Gorbačova, a pre nekoliko meseci slučajno je slikao Borisa Tadića

Posle godina rada nastale su njegove fotomonografije o Kornatima, Splitu, Beogradu, Salašima... Sad uveliko priprema knjige o uličnim sviračima, Dunavu i svetskim umetničkim čudima. Radi i na jednom velikom projektu, ali o njemu zasad ćuti. Otkriva samo da je reč o krupnom zalogaju zbog koga se svako jutro uštine da bi se uverio da ne sanja.
  - Jedino sam ćerki rekao o čemu se radi. Ona je filmski i TV montažer i živi u Rimu. Rekla mi je: „Tata, pa ti si lud čovek!” Zato ovo sada krijem kao što sam svojevremeno krio šta radim za Broza. Mogu samo da kažem da je to takav zalogaj da bi Bog bio previše dobar da me tako dariva. Sve će se znati vrlo brzo, ali ni tada neću udarati na velika zvona jer bi bilo previše opasno, tajnovit je Ivo Eterović.
 
  Voli „zabranjeno voće"
  Opasnosti je već bilo dovoljno u životu ovog vrsnog fotografa. Kao specijalni vojni fotoreporter proveo je skoro godinu dana u ratu na Bliskom istoku, obišao sve od Turske do Sudana. Mina je eksplodirala u neposrednoj blizini i od tada na desno uvo čuje svega 30 posto, ali u šali kaže da su mu potrebniji oko i desni kažiprst, jer njime okida po fotoaparatu. Bilo je puno situacija kada je svojim objektivom zavirivao u „zabranjeno voće", ali se iz takvih situacija uvek izvlačio svojom dovitljivošću.
  - U Beogradu se 60-tih snimao veliki spektakl „Marko Polo - put oko sveta" sa Alenom Delonom u glavnoj ulozi. Snimalo se u najvećoj hali beogradskog Sajma. Video sam da se Alen Delon mazi sa jednom devojkom, a imao sam informaciju da mu je žena oštrokondža i da mu ne da da diše, da je starija od njega i ljubomorna. Zabeležio sam jedan trenutak u pauzi snimanja. On je to primetio i poslao obezbeđenje da me opomene. Tada sam primenio trik i dao sam obezbeđenju film, ali iz drugog fotoaparata. Fotografije su objavljene u „Globusu" koji je bio jedina revija sa kolor fotografijama u Jugoslaviji.
  Samo par godina ranije Ivo Eterović je uradio isto, ali na mnogo opasnijem mestu. U Egiptu je fotografisao kako uplovljava brod „Jugoslavija" sa novim kontingentom naših vojnika, što je bilo strogo zabranjeno. Častio je čamdžiju da ga preveze do broda koji je tek pristajao, film predao poručniku da ga da u Komandu. Obavio je ono što je naumio, ali su ga egipatske vlasti ipak uhapsile. Ponudio im je film, ali je u njihovim rukama završio onaj iz drugog fotoaparata. Odatle je počela „škola" koju je više puta primenio.
 
  Decenija sa Brozovima
  Ivo Eterović je bio srednjoškolac kada je prvi put u splitskom brodogradilištu fotografisao najslavniji bračni par sa ovih prostora. Bilo je to 1956. godine. Fotograf se razboleo i igrom slučaja on ga je menjao. Nije ni slutio da će pet godina kasnije dobiti ekskluzivnu ponudu da za porodicu Broz uradi seriju fotografija. Još manje da će čitavih deset godina fotografijama beležiti njihove intimne trenutke. Odazivao se kad god su ga zvali, a sa njima je ponekad provodio i po nekoliko meseci. Uvek mu je zato bio spremljen kofer sa košuljama, kravatama i odelima. Sve vreme je radio za redakciju, ali niko od kolega nije znao šta on radi sa Titom. O tome ništa nije znala ni njegova žena. Kao mladić Ivo je živeo na Zelenom vencu i kolona sa Titom bi samo prošla i pokupila ga. On nije znao kuda idu, pa je zato uvek u torbi morao da ima odelo i za lov i za prijeme.
  - Bili smo na Brionima. Tito i Jovanka su se kupali u bazenu. Slikao sam ih kako se brčkaju, Tita sam slikao u gaćama pod tušem, što niko do tada nije uradio. Jovanka mi je rekla da ih nikada niko nije slikao dok su u bazenu, a Tito da je to pokušao Koča Popović, ali da mu nisu uspele fotografije. Rekao sam da se nad bazenom nalazi fluorescentno svetlo i da zato na snimku nije ostalo ništa. Tito mi je bio zahvalan na tome.
  Deset godina Ivo Eterović ni Jovanki ni Titu nije pokazao nijednu fotografiju koju je uradio. Mislio je ispočetka da će ih slikati godinu-dve, ali se to produžilo. Odlučio je da im posle jednog prijema na Belom dvoru pokaže maketu knjige koja je bila o njima.
  - Spustio sam knjigu na sto, ali Jovanka nije ni zavirila u nju. Čekala je Tita da je zajedno pogledaju. On se presvukao u kućnu haljinu, sedoše i krenuše da listaju. Jovanka mi je rekla: „Eteroviću, hvala što me niste napravili debelom.” Odgovorio sam: „Ko kaže da ste debeli, taj je državni neprijatelj.” Oboje su se smejali. Mogli su da kažu da nije trenutak da se knjiga „Njihovi dani” objavi pa da propadne mojih deset godina krvavog rada. Tako nešto danas ne bih ponovio ni za milijardu!
  Ali, u znak sećanja, na tom primerku ostala je Titovom rukom ispisana posveta da te „fotografije Eterović može koristiti po svojoj želji". Ono što je znao o najmoćnijoj porodici u Jugoslaviji nikada nije zloupotrebio. Sa Titom je voleo da priča na nemačkom, posebno onda kada „dolazi lepa žena", ali je između njih uvek postojalo dužno poštovanje. Sa Jovankom je prijatelj već 40 godina. Čak je nekoliko puta i progovorio u njeno ime.
  - Bio sam kod Jovanke posle incidenta u Kumrovcu kada su srušili Titov spomenik. Ona mi reče da je to nedolično, da je to varvarski čin. Drugari iz „Globusa" su me molili da uzmem njen komentar. Kazao sam joj da mi to napiše, ali ona reče da ne bi. Dobro, rekoh, to je vaše pravo, ali je i moje pravo da to što ste rekli prepričam. „Dobro, Eteroviću, šta ja tu mogu?”, reče Jovanka. „Pa, ne možete ništa”, odgovorih joj.
 
  Ponuda od Miloševića i Gorbačova
  Iz inostranstva su mu stizale brojne ponude, ali nikada nije imao dilemu da li da ode iz zemlje. Bilo je i sjajnih novčanih prilika, neke se ne mogu zaboraviti. Za jednu fotografiju sa Brozovima „Pari mač” mu je dao honorar kojim je mogao da kupi nov „alfa romeo” i da mu ostane novca za krpice za suprugu i ćerku. Ponude su stizale i iz državničkih kabineta.
  - Zvali su me iz Miloševićevog kabineta da ga fotografišem, ali kada sam im rekao za koju svotu, više mi se nisu javili. Miloševića sam upoznao na Braču. Poslednji trajekt vozio je vikendaše u Split. U salonu je bilo slobodno jedno mesto pored njega. Počesmo priču. Reče mi da je iz Beograda. Bio je tad bankar. Kasnije je kao gradski šef partije bio na promociji moje knjige u Skupštini grada. Pre par godina mi je ponuđeno i da fotografišem Gorbačova i Raisu. Jedan ambasador im je poklonio moju knjigu o Brozovima i njima se to mnogo dopalo. Sklopili smo i ugovor da mi avansno za taj posao uplate 100.000 maraka. U to je bio uključen i međunarodni konzorcijum izdavača jer je ta knjiga trebalo da se prodaje u celom svetu. Tražio sam godinu dana, ali su rekli da mogu da odvoje šest meseci da budem uz njih stalno. Već sam imao kupljenu kartu u jednom pravcu kad razbucaše komunizam. Zavrnuli su me za 100.000 maraka!
 
  Predsednik sa kesama
  Slučajnost ili ne, tek pre par meseci se desilo da oko kamere Ive Eterovića zabeleži jedan nesvakidašnji trenutak. Sedeo je sa prijateljem u bistrou marketa na Novom Beogradu kad se napravila gužva na samom ulazu.
  - Shvatih da je to Boris Tadić. Čovek uđe, oko njega obezbeđenje i ode da pazari. Uze šta je hteo i dođe na kasu. Ljudi stali, gledaju, predsednik republike kupuje sa kesama, a to ipak nije svakodnevna slika. Napravio sam tri koraka ka njemu kada je on izašao iz reda jer me je video. Hteo sam da mu se predstavim, ali mi on reče da kod kuće ima pet-šest mojih knjiga. Bio sam počastvovan. Rukovali smo se. Saznali su iz nekih agencija i tražili da im prodam te fotografije. Nisam pristao. Treba mi novac, ali ne po tu cenu. Prodam slike agenciji, a oni posle dole nešto napišu. Onda me on pita: „Pa, zar i vi kao ostali?” E pa, nisam ja kao ostali! Mirno spavam. Mogao sam dobiti šta hoću, možda sam budala što to nisam iskoristio, ali danas mirno spavam, a to nema cenu.