Broj 33
Početna > Prica > MOJI MOMCI I JA

Ljiljana Habjanović-Đurović

MOJI MOMCI I JA

Baveći se ženskim sudbinama u svojim romanima Ljiljana Habjanović je u njima opisivala i svoj život. Posle svih godina i brojnih knjiga, ona kaže - Srećna sam što su u mom životu u skladu moj rad, porodični život i život vernice.

Ljiljana Habjanović-Đurović je od svoje sedme godine želela da bude pisac. Dok su njene drugarice i drugovi izlazili i zabavljali se, ona je čitala, pisala i maštala. Sa četrnaest godina je počela da vodi dnevnik, a na prvoj strani je zapisala misao Romena Rolana: „Boriti se, tražiti, ne naći i ne klonuti!” 
 
  U svojim knjigama se bavite ženskim sudbinama. Kako vidite ženu u Srbiji u prošlosti, a kako danas?
  Glavne junakinje mojih romana su žene. Moje teme su ženske sudbine. I baš zato što mnogo pišem, ali i istražujem o položaju žena u prošlosti, uverena sam da se ne može dati jedan i svevažeći odgovor na pitanje o položaju žena. Ni onima nekada. Ni danas. Različiti su položaji različitih žena. Ali, različit je i način na koji različite žene gledaju na jednu istu situaciju. Ja bih, recimo, umrla kada bih bila sprečena da radim. Ili da, ne daj Bože, svoj život svedem na celodnevne pripreme za večernje žurke, gde se sreću ista lica nagrđena lažnim osmesima i vode glupavi razgovori. Nekim ženama takav život je cilj, ili ostvareni san. Žene o kojima ja pišem i koje poštujem, hrabre su. Časne. Požrtvovane. One se bore za svoju decu, za svoje porodice, neke od njih za svoj narod. I svaka nastoji da svoju dušu sačuva od greha. I da se približi Bogu i večnoj istini.
  Izjavili ste da je vaš suprug znao da nikada nećete biti srećni ako ne budete pisac. Da li vas je u potpunosti podržavao od početka?
  Porodica je utočište. Velika radost i sigurnost. Ali, ona to treba da bude za svakog člana porodice. A da bi tako bilo, istovremeno svako mora da ponese deo slatkog tereta koji nosi zajednički život. Sve drugo je iskorišćavanje. Utoliko surovije jer dolazi od onih koje volimo i koji bi trebalo nas da vole. Ja zaista mnogo i naporno radim. Osim što pišem, vodim i svoju izdavačku kuću. Moj muž je direktor veoma uspešne firme. Sin je završio prvu godinu studija režije. Dakle, svi imamo mnogo obaveza, ali neizostavno ručamo zajedno. Ako treba, čekamo se, gladni, dok se ne okupimo. E, sad taj ručak! Tu se baš ne ističem. Mojim momcima može da se desi da ručaju neki sir i jaja ili neku ribu iz konzerve. Neke špagete sa onim što se zateklo u kući ili poručenu picu. Ali ne može da im se desi da nemam vremena da saslušam ono što je njima važno. Mi dosta razgovaramo, svakog dana. To smatram najbitnijim. I o tom mom dvostrukom životu, kada istovremeno živim sa junacima svojih romana, i sa svojim ukućanima, pisala sam u Paunovom peru.
  Koliko brak i majčinstvo menjaju ženu?
  Brak i materinstvo neminovno menjaju ženu. Promenili su i mene. Ja sam Aleksandra čekala deset godina. O tim mukama bezdetnice pisala sam u nekoliko svojih knjiga (Ženski rodoslov, Petkana, Igra anđela, Svih žalosnih radost). Najzad sam ga izmolila od Boga. On za mene jeste dar božiji. Ali, dar božiji je čedo koje se začne istovremeno kada i želja za njim.
  Kakvo je bilo odrastanje deteta uz majku pisca? Da li ste mu posvećivali dovoljno vremena?
  Aleksandar je uvek mogao da me prekine u radu da bi mi rekao nešto što želi. Dok je bio mali, slobodno je upadao u moju radnu sobu da bi mi ispričao šta je u crtanom filmu Aladin rekao lepoj Jasmin. Kako je rastao, teme su se menjale. Ali njegova sloboda i moje bezgranično strpljenje su ostali isti. Recimo, ja sam radila od pola osam ujutro do devet uveče, sa prekidom za ručak. Tada bismo sve troje razgovarali ili gledali neki film. Ili je on negde izašao. I dođe jedanaest sati, muž i ja legnemo, on ulazi u sobu i pita me: „A šta ćeš ti sada da radiš?" Ja, naravno, znam da je to znak da on želi da razgovaramo, a svestan je da je kasno. Ustajem, oblačim kućnu haljinu, silazimo u biblioteku (da ne smetamo tati koji je ranoranilac) i počinjemo priču. Ponekad i do pola jedan, pola dva. Ujutro ja uobičajeno ustajem i kreće novi dan.
  Aleksandar ide sa vama na hadžiluke. Kakvo osećanje u vama izazivaju ti momenti?
  Hodočastio je mnogim svetinjama, ali je kao i moj muž i ja, posebno ushićen bio pokloničkim putovanjima u Svetu zemlju. Posle toga je i ime promenio, sada se, u stvari, zove Hadži-Aleksandar. Ja ga ponekad podsetim da to ime obavezuje jer nije lako biti vernik. Moji momci su uvek sa mnom. Putujemo tamo gde je meni potrebno kako bih nešto videla ili istražila nešto u vezi sa knjigom koju pišem. Ili, vikend je, ja se ujutro probudim, kažem mužu: „Ja danas moram u Ljubostinju, Kruševac, Ravanicu, Kupinik, Krušedol..." i on ništa više ne pita. Mi se oblačimo i krećemo. Takođe, ako Aleksandra, kada pođe u grad, zamolimo da se vrati do 11 sati kako bih ja mogla na vreme da legnem, jer sam mnogo umorna i treba mi da se ispavam da bih mogla da nastavim da radim, onda on dođe do jedanaest. To je ta požrtvovanost i uzajamna pomoć članova porodice.
  Najčitaniji ste pisac u Srbiji. Da li je ta vrsta popularnosti uticala na vašeg sina?
  Aleksandar i moja popularnost su rasli uporedo. U početku je imao neprijatne scene u školi od drugova i drugarica, ali i od nekih nastavnika. To mu je veoma teško padalo. Znate, potpuno je pogrešno mišljenje da deca poznatih roditelja imaju privilegije. Naprotiv. Naša deca nose višestruko teret naše uspešnosti. Privilegije imaju samo ona deca čiji roditelji mogu, ili žele da pomognu nastavnicima koji to očekuju. Veoma rano sam morala da ga naučim da nije obavezno da svi vole njegovu mamu i da to što me neko ne voli, doživljava normalno. „Neko voli žutu, neko zelenu boju", govorila sam mu kada je bio u prvom osnovne. „Zato i postoje različite boje, da bi ljudi mogli da biraju. Zato i postoje različite knjige da bi ljudi mogli da biraju". Danas, kada je već veliki momak, podsećam ga na Sveto pismo: „Teško onome koga svi vole..." I pokušavam da mu objasnim da postoje ljudi kojima su mrski vera, tradicija, nacionalni mit i nacionalno kulturno nasleđe. A samim tim i svi oni koji o tome govore ili pišu. Ali da je to moj izbor. Da ja neću, i ne mogu drugačije, mada bi mi možda bilo lakše. Morala sam da ga naučim i da ljudi lažima napadaju one koje ne mogu da napadnu istinom. Sve ovo će mu dobro doći jer on je odabrao surovu profesiju u kojoj će morati neprestano da se dokazuje, kao i svaki umetnik. Ali i da se bori za priliku da se dokaže, što čitavu stvar čini težom. Moju popularnost doživljava sasvim normalno. Drago mu je kada vidi da ljudi vole moje knjige. Kada mi prilaze na ulici, na pijaci, u crkvi, na plaži. Kada mi pišu. Ali mu je potpuno neshvatljivo da neko može da ima prema meni odnos kakav on ima prema Al Paćinu, Spilbergu ili Srđanu Dragojeviću. I, kad god mi to kaže, ja sam srećna, jer je to znak da je izrastao u normalnog momka.
  Vašem sinu su ponudili da upiše međunarodnu gimnaziju, ali vi niste bili za tu ideju. Zašto?
  Želela sam da se u tim kritičnim i važnim godinama razvija u duhu svoje vere i tradicije. Da slavi svoje praznike. Da uči svoju književnost i istoriju jer u našoj školi je naučio i ono što spada u istorijsku i kulturnu baštinu sveta. U inostranoj školi ne bi učio ono što su naše vrednosti. Sada, kad sve to zna, spremna sam da mu ispunim njegovu veliku želju da ga na postdiplomske studije pošaljem u Los Anđeles, na filmsku akademiju.
  Da li vam suprug i sin pomažu pri nastajanju nove knjige?
  Moj muž jedini čita moj rukopis pre lektora. Čita ga kako nastaje, i po dve godine nosi teret mog jedinog čitaoca. Moja bezbroj puta ponovljena pitanja, nesigurnost, strepnju da li je to što radim dobro. Da li će to čitaoci voleti kao prethodne knjige. I Aleksandar je moj saradnik. On radi korice za izdanja naše izdavačke kuće. Već je uradio korice za moj novi roman koji će izaći za sajam knjiga. Režiraće i reklamni spot za tu knjigu.
  Kada biste sada svodili račune, šta smatrate vašim najvećim uspehom?
  Svesna sam da mi je sve što imam Bog dao. Da je sve to što je dao meni, mogao da da nekom drugom. I beskrajno sam mu zahvalna. Srećna sam što su u mom životu u skladu moj rad, porodični život i život vernice. Što moji momci i ja živimo u jednoj hrišćanskoj zajednici. I što nas, i kada nam je teško, i kada nas boli, i kada se plašimo, ne napušta vera, ljubav i nada. A od toga je najvažnija ljubav, jer kao što reče apostol, samo nas ljubav može spasiti.
 
Autor: Suzana Stanarević