Broj 32
Početna > Prica > TEST NA DROGU DEO VASPITANJA

Velimir Ilić

TEST NA DROGU DEO VASPITANJA

Kao otac petoro dece, Velimir Ilić se potpuno izdvaja od drugih domaćih političara. Tvrdi da nije strog roditelj, ali da se u njegovoj velikoj porodici tačno zna „ko kosi, a ko vodu nosi" jer je četiri ćerke i sina naučio da rade i zarade, da pomažu prijateljima i da sve u životu moraju da steknu sami.

- Bila mi je skoro nemačka televizija koja je želela da snimi nešto specifično o meni. Slikali su tada mog unuka koji ima šest godina kako se igra sa mojim sinom koji ima deset godina. Oženio sam se veoma mlad. Dve najstarije ćerke su mi bile na zakletvi u vojsci. Danas imam tri unučeta i dva zeta. Mi smo velika porodica. Najstarija ćerka Ivana je udata i ima dva sina, Maja ima ćerku, Dijana je završila za višeg sportskog trenera, dok Natalija studira Saobraćajni fakultet u Beogradu. Prvu godinu je očistila već u junu. Njoj volim da kažem kako je Bokeljka jer se rodila u Kotoru dok je moja firma radila neke građevinske poslove posle zemljotresa. Poslednji se rodio Jovan koji danas ima deset godina.

Jeste li bolećivi prema sinu koji je najmlađi, a uz to još i mnogo liči na vas?
Jovan baš liči na mene. Voli sve što volim i ja, pre svega sport. Uvek sam bio sportski aktivan, vozio sam paraglajding, motorni avion, splavario, veslao, voleo sve izazove na reci. I moj sin je takav. Bio je skoro na Prvenstvu Srbije u karateu, pliva fenomenalno, borben je, u sportu spreman da gine. Sad je izgubio u finalu, osvojio je drugo mesto jer ga nisam gledao. Rekao mi je: „Uvek znam gde stojiš i stalno sam jednim okom gledao da li ćeš da se pojaviš." On je miran dečak i potrebna mu je podrška pa mu trener, kad tokom meča zapne, govori: „Jovane, življe, kreni!" On onda dobije neku dodatnu snagu i „samelje" protivnika. I karakterom je potpuno na mene. Emotivan je, osećajan i druželjubiv. U našoj kući uvek prespava jedno, dvoje ili troje dece koje on dovede.
Jeste li ćerkama sugerisali kako da biraju muževe? Jesu li zetovi morali da prođu kroz vaše „sito i rešeto"?
Ćerke su same sebi birale muževe. To su im ljubavi još iz srednje škole. Jedna od njih, čim je počela da studira, pitala me je da li može da se uda. Kada sam joj to odobrio, onda se ohrabrila i ova druga pa je i ona rekla da hoće da se uda. Tako se dogodilo da smo u roku od 15 dana imali dve svadbe. Samo smo napravili pauzu nedelju dana, a onda opet imali slavlje za 500-600 gostiju. Ako Bog da, biće još tri svadbe.
Da li ste bili strogi prema ćerkama?
Jednom mi je ćerka rekla kako hoće da ide sa drugaricama na more, a ja joj kažem: „Nemoj da me lažeš i govoriš kako ideš sa drugaricama, a u stvari hoćeš da ideš sa dečkom." Želeo sam da uspostavim poverenje, stvorim odnos gde će moći sve da mi kažu, da ne kriju ništa ni od mene ni od majke. Interesantno je da su se devojčice uvek više poveravale meni nego majci. Važno je da se kod deteta razvije svest o tome da su mu roditelji najveći prijatelji. Ali, dete mora da ima slobodu i da može da im se poveri. Možda mu to isprva neće biti lako, ali će mu kasnije biti od velike pomoći jer su saveti roditelja uvek najbolji. Nije strašno kada deca greše, ali je loše ako iz tih pogrešnih poteza ne izvuku neku pouku.
Šta ste im savetovali?
Pristalica sam toga da žene treba da se udaju vrlo mlade i rode decu. Ako se već ne udaju, trebalo bi svakako da rode decu. Ne razumem šta znači da neko živi zajedno, da imaju vezu, a da nisu u braku i nemaju decu. Ne znam šta žene spektakularno očekuju da im se desi u braku. Žene treba zadovoljiti i u duši i u telu. One su specifične. Ne treba im mnogo, samo malo pažnje i podrška. Možda je problem i u tome što su muškarci postali egoisti. Ne razumem kako neko samo želi da se vozi skupim kolima i putuje, a ne želi da ima porodicu.
Kako ste organizovali decu? Da li ste im davali neka zaduženja u kući?
Ja sam odrastao u domaćinskoj kući. Kad sam bio dete, uvek nam je bila puna kuća. Sa nama je u domaćinstvu živela i moja baba, otac mi je imao šestoricu braće i tri sestre pa su kod nas uvek bili svi oni i njihova deca. Bila je to prava borba jer ako neko ne jede brzo, lako se moglo desiti da ostane gladan. Bio sam srećno dete jer sam odrastao u porodici u kojoj se poštovala hijerarhija. Znalo se ko je glavni u kući, ko šta radi, ko govori i ko o čemu odlučuje. Čim uđete u kuću, zna se ko nešto nije uradio. Sličan princip je ostao i kod mene.
Pa šta se događalo ako neko od dece ne uradi ono što ste se dogovorili?
Nikada nijedno dete nisam udario, povisio ton na njega. Oni tačno znaju šta je to što može da me povredi, šta kod mene prolazi, a šta ne. Eto, na primer, moja srednja ćerkica je mnogo volela motore i ja sam joj ga kupio. Ali, kada je jedan dečak poginuo, rekla mi je da nikada više neće sesti na motor i tako je to do danas. Motor je ostao potpuno nov i nikada nijedno moje dete nije poželelo da sedne na njega. U našoj kući on stoji kao opomena. Deca znaju šta o tome mislim i to poštuju. Uveo sam i jedno pravilo kome se protivila moja supruga. Za decu sam uveo da se mesečno testiraju na drogu.
Zar ne verujete svojoj deci?
I oni su rekli isprva: „Tata, pa zar nam ne veruješ". Odgovorio sam im da im verujem, ali da nisam siguran šta mogu drugi da im poture. Hteo sam da imam zdravu decu i zato se sva ona bave sportom. Najteže je odgajiti zdravu decu.
Šta mislite, da li je vašoj deci lakše ili teže to što ste im vi otac?
Bio sam četiri godine predsednik opštine, osam godina sam aktivan u politici, ali nikada nisam hteo da ih štitim. Sin mi je jednom došao sav modar jer ga je istukao jedan drug, a ja sam mu rekao: „Moraš da budeš jak, zdrav i spreman da sam rešiš svoj problem". Više mi se nikada nije požalio, već je naučio da se bori za sebe. Naučio sam ih i da budu svoji na svome. Veoma je važno da se deca nauče da budu samostalna, da umeju da zarade, da znaju da rade. Eto, jedan profesor na Saobraćajnom fakultetu se začudio kada je saznao da je moja ćerka njihov student. Nisam smatrao važnim da mu to pominjem, mnogo je važnije to što se ona sama izborila da bude dobar student. Decu treba naučiti i da poštuju svoje roditelje. Moje dve najstarije ćerke me, iako su udate, još uvek konsultuju oko svega što im je važno. Decu treba osamostaliti, podržati da rade i zarade. Svoju decu sam uvek stimulisao da rade i omogućavao im da dobro zarade. Tada osete kako je lepo imati svoj novac. Najgore je da decu razmazite i da dođu u situaciju da zavise od svojih roditelja. Treba da ih naučimo da procenjuju ljude i osete ko im je istinski prijatelj.
Pa, da li je to baš moguće, s obzirom na to da i odrasli često pogreše u proceni?
Kad god sam otišao u školu, moju decu su profesori hvalili da su dobri drugovi. Naučio sam ih da budu skromni, ali da uvek priteknu i pruže pomoć drugu koji je u nevolji. U takvim situacijama ih uvek podržim i izađem im u susret da bi se osetila korisnim. Svoju decu odgajam tako da ona ne budu bezosećajna i bahata.