Broj 32
Početna > Poznati > KO ŽELI DA ŽIVI VEČNO?

Poslednji pozdrav Dušanu Preleviću, šmekeru

KO ŽELI DA ŽIVI VEČNO?

Bez velikih reči, uz Sinatru, oprostili smo se od Preleta. I, naravno, otišli u stakleni bircuz preko puta. U znak sećanja na legendu Beograda objavljujemo njegovu priču iz serije kolumni PLJUNI ME AKO LAŽEM.

Kada stignete u „pristojne" godine, kako bi rekao B. M. Mihiz, svedoci ste promene koja se može uočiti kod bliskih prijatelja: nezadovoljstvo zbog potrošenih godina, za koje su spremni da gurnu drhtavu ruku u plamen da ste ih (vi) proživeli srećno i plodonosno, za razliku od njih samih.
 
  Prijateljima izgledate mudro, spokojno i uglas će vas tešiti da ste mnogo stvari posvršavali, osim onih koje niste. Nabrajaće vaše promašaje kao uspehe, preuranjene odluke dobiće patinu racionalnog, hrabrog stava, a ako ste kojim slučajem „umetnik", s vama se može meriti tek nekolicina.
  Podsetio sam se filma o crnom slikaru J. M. Baskijatu, koji je svoju postelju sa njujorškog betona pod kartonskim kutijama osamdesetih zamenio mondenskim galerijama i svetskim džet-setom. Vorhol je mazao po njegovim platnima i obratno. Baskijat je počeo na ulici škrabajući grafite potpisujući ih sa Sejmo. Docnije je uličnom prodavcu cigareta nacrtao kroki u zamenu za paklo duvana, koji je on (duvandžija) prodao galeriji za 5.000 dolara. Kada ga je prodavac u supermarketu potcenjivački ošacovao, pazario je konzervu kavijara od 3.000 zelenih. Ali je sve vreme žudeo da postane muzičar i slušao Čarli Bird Parkera. Sanjao je pesak ostrva Maui i nameravao da otputuje u Irsku, gde će ispiti piće u svakom prokletom pabu. Potrošio se u svojoj 28. godini.
  Baskijat, slikar, narkoman i desperados, poput Kristofera Lambera u filmu „Gorštak" umoran od mogućnosti večnog života (There can be only one!), sanja o spokoju: "Who want to live forever?" Jer otići na Havaje, udisati pot, mljackati kavijar i učestvovati u stvaranju Vorholovog „remek-dela" (platno popišano mlazevima meksičkog zelenog piva) samo odlaže Baskijatovo suočavanje sa sopstvenim životom iza koga vreba smrt. Racionalni Vorhol iznajmio je momka koji je iscevčio petnaest boca, jer na Baskijatovo pitanje zbog čega ne piša sam po razastrtoj tkanini na podu, lakonski odgovara da ne podnosi pivo. Njegovo osobno angažovanje predstavljalo bi nepotrebnu žrtvu u slavu instrumentalizovane umetnosti. Svejedno, sve važno za karijeru dešava se u Čoovom restoranu. A tamo se toči šampanjac!
  Pitam se da li Baskijat i njemu slični i na drugoj strani života pronalaze svoje sapatnike? Da li tamo, bez razlika, provode večnost (?) u krugu istomišljenika? Hoće li se dogoditi da negde za milion naših godina Mikelanđelo ukori Vorhola zbog uludo otočenog piva? Kako se dele zaduženja i uloge u sabirnom centru (D. K) večne smrti?
  Slutim da se pod nebeskim drvetom Džozef Konrad ljuti na Malkoma Lurija zbog njegove neopisive lenjosti koju je prekinuo samo i jedino kako bi se napijao „ispod vulkana". Konrad to čini na poljskom, ali da Luri razume, mrmljajući nepovezane rečenice kajanja. Malkom pominje svoju suprugu, o čijoj nasilnoj smrti nikada nije ispisana istina. U trenutku kada se stropoštala niz stepenice njihovog doma, Luri je stajao na odmorištu sa polupraznom bocom teškog pića. Njegovo priznanje Džozefu da ju je (nehotice) gurnuo, ne bi imalo nikakvog uticaja na njegov prethodni život. Pre smrti mislim. Da li nesrećna žena sluša njihov razgovor heklajući u udobnoj stolici za ljuljanje, tu kraj njih, a ipak udaljena svetlosnim vekovima beskraja? Da li je Konrad konačno utonuo u srce tame? Pomenuti Čarls Bird Parker izbačen je iz džez kluba koji je dobio ime po njegovom nadimku „Birdland". Dizi Gilespi se seća da je jedne večeri, posle šest ljutih pića, flaše džina i nekoliko grama heroina, usred solo deonice Bird sišao sa pozornice i krenuo ka toaletu. Ispred ulaza u toalet stajala je telefonska govornica. Bird je zamenio vrata i ušavši u govornicu, urinirao je naočigled prepune sale njegovih poklonika. Bio je to njegov poslednji nastup. Za života,  mislim.
  Kako u svemirskom okeanu nota partiture dele Čarli Bird i Džon Koltrejn? Jesu li približili stilove i zajedno ih prolili sopstvenom vasionom "Love Suprime"? Da li se kraj njih Luka Bošković priseća imena prijatelja izbledelih u njegovoj izgubljenoj borbi sa životom? Sve su to kombinacije o kojima mi ne umemo ni da snevamo. To ćemo tek saznati. Za smrti. Kome pendžetira obuću prgavi prečanin koji je iznedrio najlepšu pesmu o Beogradu? U Londonu, varoši koju prezire, iskru života je zapalio gol Duleta Savića postignut baš protiv obućarevih „domaćina". Docnije su se upoznali. Prgavi mali Veliki Čovek se hvalio Duletom, njegovim srbijanskim stasom i engleskim (danas već zaboravljenim) načinom terorisanja golmana.
  Dule je pazario apartman u ulici Kralja Petra, u srcu Pariza, u inat. Šta je moglo da poveže obućara koji je rođen kao najveći srpski pisac i dečaka iz srca Šumadije? Da li „ludi Laza" opisuje malenu crkvu u Veneciji koja pluta na stubovima posečenim u Gorskom Kotaru svome pajtašu sa prečanskih prašnjavih ledina? U tom svetu (nesvetu) obućar bi mogao da pripoveda o grofu Ćanu, Musoliniju, albanskoj lepotici i hladnom romanskom vinu, ali sumnjam da ćuti. Toliko je toga za života. Pre smrti. Ako vile odonud glednu, videće Lazu Kostića, tu ludu glavu, kako se kao od majke rođen kupa u slapovima zaborava. „Tamo ću biti dosta joj mlad gde svih vremena razlike ćute..." Eh, ludi naš Lazo! Jesi li pronašao za čim si čezno, ili je zaista sve pepo i pra?
  Već pomenuti Baskijat bi mogao da posudi uvo neshvaćenom Vinsentu, ali kako bi (jednouh) dosegao nirvanu džez apostola? Ili tamo vlada mrak?
  Smrtnici sa manje dilema o svrsi sopstvenog postojanja odlaze u susret ništavilu. Čak su skloni potajnoj nadi da ih tamo kuda odlaze uz blesak milosrdne svetlosti iščekuje neki lagodniji život. U smrti.
  Njih ispraćamo bez pompe i rituala sa zapaljenim cigaretama, stojeći pred kapelom ili onom sobom u kojoj će ih za koji tren spržiti. Tu, na njihovom poslednjem putovanju, sretnemo katkad zaboravljene poznanike koji su, kao i vi, došli da umiju savest i zavaraju osećaj otuđenosti. Ako je kojim slučajem putnik u nepoznato dugo bolovao, reći ćete da se „najzad odmorio" i da će mu buduće odredište doneti mir i spokoj. Ako ne njemu lično, ono bar njegovoj duši.
  Potom će se preživeli sa sumornog mesta sastanka u malim grupama uputiti ka staklenom bircuzu preko puta i naručiti piće za pokoj duše. Niko se ne upita je li njegovo telo žedno. Ispričaće se poneka anegdota, u najcrnjem svetlu za karakter odsutnog.
  Svima će pokojnikova smrt doneti izvesno olakšanje. Niko ne želi da živi večno. Ali još malo večnosti svako prigrabi sa olakšanjem da ovoga puta nije bio njegov red. Ponekad će se nasmešiti sopstvenoj sreći. Ali taj osmeh ličiće na izvinjenje.