Broj 31
Početna > Prica > NISAM RAZMAŽENA TRUDNICA

Svetlana - Ceca Ražnatović

NISAM RAZMAŽENA TRUDNICA

Biti prava zvezda u Srbiji je privilegija najboljih, posebnih i, reklo bi se, hrabrih. Dokaz za to je biografija Svetlane-Cece Ražnatović ispunjena bajkovitim trenucima, ali i tugom i nenadoknadivim gubitkom. Jednom je za sebe rekla - „Ja sam jedna od onih nesrećnih princeza koje su kratko uživale sa svojim princom". Iz perioda sreće sa Željkom Ražnatovićem ima dvoje dece, Veljka i Anastasiju, zbog kojih se svih ovih godina od loših stvari brani osmehom, i zbog kojih je svesna da nema pravo da klone i bude slomljena.

Prvi put ste zatrudneli putem veštačke oplodnje. Kako ste se odlučili za taj program?
  Jednostavno sam želela što pre da dobijem bebu. Imala sam 22 godine i nisam želela da čekam. Iako sam bila mlada, osećala sam da sam zrela da budem majka. Moj suprug me je podržao u toj želji. Pri prvoj trudnoći sam radila veštačku oplodnju. Ceo program je vodio dr Proročić i kada nam je saopšteno da je program uspeo, i Željko i ja smo bili presrećni. 
  Druga trudnoća se desila prirodnim putem?
  Moja druga trudnoća je bila spontana. Nisam ni znala da sam trudna. Željko i ja smo izašli i bili smo u nekom zatvorenom prostoru. Meni je bilo muka. Inače sam bila klasična trudnica sa svim simptomima koji prate drugo stanje. Požalila sam se i on mi je rekao da sam sigurno trudna. Ja sam mu na to rekla - „Otkud ti znaš? Da nisi ultrazvuk?" On je veteran po tom pitanju jer je imao osmoro dece do tada, i bio je nepogrešiv u proceni. Naravno, kada smo otišli kod doktora saznali smo da ću postati mama po drugi put. Veljko je tada imao šest meseci. Željko i ja smo želeli da imamo petoro dece. Svaka nova trudnoća bila je za nas najveća radost. 
  S obzirom na to da su se obe trudnoće desile u jeku vaše karijere, da li ste ikada imali dilemu između karijere i materinstva?
  Uvek sam sve radila onako kako sam osećala da treba. Pustila sam da me vode emocije. Postoji verovanje, koje je po meni apsolutno netačno, da ako nađeš dečka koji je takođe uspešan u svom poslu da će veza da utiče na karijeru oboma. Mislim da ništa ne može da poremeti karijeru koja je uspešno i pravilno vođena. Udala sam se sa 22, izrodila decu i nastavila da se bavim svojim poslom.
  Da li ste želeli dečaka ili devojčicu?
  Dobila sam upravo ono što sam želela. Prvo sina pa ćerku, ali ipak moram da kažem da mi je bilo najvažnije da su mi deca živa i zdrava.
  Jeste li imali specijalne prohteve u drugom stanju?
  Ne pamtim da sam bila  razmažena trudnica jer ja nikada ne tražim nemoguće. Ali se sećam da sam oko tri-četiri ujutru slala Željka da mi kupi pljeskavicu. Bila sam potpuno rasterećena trudnica koja jede sve i jede kada god hoće. I sada sam takva! Kada sam nosila Veljka, jela sam najviše kiselo i slano, a sa Anastasijom slatkiše, što meni nije svojstveno.
  Čije savete ste slušali?
  Najviše sam slušala savete lekara i, naravno, savete svog supruga na prvom mestu. Ja sam bila zdrava trudnica i nije bilo nikakvih problema. Svi savetuju da ishrana treba da se bazira na voću i povrću, da treba izbaciti testo i sve što goji i nema hranljive vrednosti. Jela sam sve što mi se jelo! Bila sam vesela trudnica, nisam izlazila iz auta, non-stop u pokretu, imala sam višak energije sa kojom nisam znala šta ću.
  Da li ste se plašili porođaja?
  Sve je išlo na zakazivanje, nisam čekala termin. Po prirodi nisam paničar, ali priznajem, plašila sam se. Pošto je moj suprug bio oba puta prisutan porođaju, molila sam ga da ne krene dok ne budem potpuno u anesteziji. Dok sam ležala na stolu, rekla sam mu - „Ti mene samo dobro prodrmaj da vidiš jesam li zaista zaspala."
  Koji porođaj ste lakše podneli?
  Oba puta sam se porodila carskim rezom. Kod programske deca, kakav je bio Veljko, da se ne bi rizikovao porođaj, mora da se ide na carski rez. Prvi put su mi presečeni trbušni mišići pa je bilo manjih problema. Drugi put sam bila pokretljivija, mada po prirodi nisam neko ko voli da se razvlači po krevetu. Ja sam sitne konstitucije i da nisam po savetu lekara određena za taj način porođaja, sama bih tražila carski rez. Veljko i Anastasija su bili teški 3.850 grama, dugački 52. I oboje su se rodili 15 dana ranije.
  Ko je birao imena za decu?
  Željko je rekao da će se beba, ako bude dečak, zvati po njegovom ocu Veljko. Pošto je to bila njegova želja, volela sam to, dopalo mi se i nisam imala ništa protiv. Za devojčicu sam ja birala ime. Pitala sam Željka da li mu se dopada ime Anastasija i on je rekao da je prelepo. Inspirisalo me je ime ruske princeze, a tada to i nije bilo tako često ime. Sada mi često prilaze na koncertu i govore kako su deci davali imena po mojoj deci. To je veoma lep osećaj. 
  Kako je vaš suprug proslavio rođenje sina, a kako rođenje ćerke?
  Željko je po prirodi bio veseo čovek, pogotovo kada je takav povod u pitanju. Moram da kažem da nije pio alkohol, nikada nije pušio, niti je pio kafu. Bio je potpuno sportski tip. Tako da je rođenje oba deteta proslavio uz sokiće. Ja sam tada, naravno, bila u bolnici. Sve vreme me je izveštavao o svemu što se dešava na slavlju. Mnogo cveća sam dobila od obožavalaca, a od supruga ipak najlepši poklon, a to su moje dvoje dece.
  Jeste li dojili i koji je vaš stav po tom pitanju jer neke žene, iako mogu, ne žele da doje?
  Dojila sam oboje po šest meseci. Ako je žena u mogućnosti i ima mleko, treba da doji jer nijedno veštačko mleko nije proizvedeno tako da može da da sve ono što majka može. Majčino mleko utiče na imunitet i na budućnost deteta. Ali dobro je da postoji veštačko mleko jer, nažalost, nisu sve žene u mogućnosti da doje. 
  Da li vam je suprug pomagao oko kupanja i povijanja dece?
  Željko nije davao da niko kupa decu osim njega. Noću pošto su se oboje, kao navijeni, budili na dva sata, kada je bio njegov red, samo ga gurnem laktom i kažem: „Sada je na tebe red!" Da ja ne bih spavala dok on povija Veljka, glasno je govorio: „Kosovo je sveta srpska zemlja, Kosovo je srpsko i ostaće srpsko. Ti ćeš voleti Srbiju i bićeš patriota!" I tako sve glasnije dok se ja ne probudim. 
  Na koga liče i čiju narav imaju?
  Izmešani su i vrlo različiti. Možda ja ne vidim najbolje jer sam blizu i svaki dan sa njima, ali mislim da su fizički oboje prekopirani tata. Za Anastasiju svi kažu da liči na mene likom, možda zbog kose, mada se ja ne slažem sa tim. 
  Pošto su rano ostali bez oca, na koji način ste se trudili da nadomestite taj gubitak?
  Ja taj gubitak ničim ne mogu da im nadomestim do kraja života. Deca koja su doživela tragediju te vrste se razlikuju od ostale dece, emotivnija su, osetljivija, pogotovo na te stvari. Teško mi je jako zbog toga. Srećom, imaju barem jednog roditelja, jer ima puno dece koja su ostala potpuno sama. Trudim se da im budem dobra majka, pravična, stroga kada treba, autoritativna. Danas nije lako vaspitavati decu kada ne znaš šta je bolje, kada vidiš da odlično prolaze oni koji se laktaju. Ne želim da budu takvi. Učim ih da budu humani, plemeniti ljudi, da ništa ne pokupe zlo. 
  Na čemu insistirate pri vaspitanju Veljka i Anastasije?
  Moraju da imaju osnovno vaspitanje iz kuće, pravilno sedenje, higijena, kako se obraćaju starijima, sve to treba da se zna. Drugi važan momenat je škola i obrazovanje, što je nadogradnja onoga što nosiš iz kuće. Zato je potrebno da su roditelji komplementarni sa nastavnicima i predavačima.
  Oboje idu u privatnu školu, kako ste birali školu u koju će da idu?
  Oboje idu u Britansku školu. Bila sam u pritvoru baš kada je trebalo da krenu u školu. Želela sam da ih zaštitim od svega. U toj školi su deca diplomata i stranaca. Pre svega, hoću da znaju jezike, koji su prozor u svet. Oni već sada govore engleski kao maternji. Uče i francuski i španski. 
  Je l' idete na roditeljske sastanke?
  Idem, naravno, ali kada se desi da ne mogu da stignem zbog obaveza, ide moja sestra, koja je jako bliska sa njima i ona im je kao druga mama. 
  Pošto vaš posao zahteva česta odsustva od kuće, koliko uspevate da se posvetite deci?
  Nema kod mene dugotrajnog odsustvovanja. Odem u petak, u subotu imam nastup i vratim se u nedelju. Često putuju sa mnom. 
  Plašite li se perioda njihovog puberteta?
  Naravno. Bila bih neozbiljna kada bih rekla da se ne plašim. Vreme u kojem sada živimo se mnogo razlikuje od vremena kad smo mi odrastali. Deca su više obaveštena, edukovana i dostupne su im informacije. Mi smo odrastali na Diznijevim crtaćima, a oni na video-igricama punim nasilja, ima više od 100 kanala na televiziji, a mi smo imali samo nekoliko. Danas su deca mnogo zrelija. Ja ih zovem „hormonske generacije", jer ulaze u pubertet sa 12 godina.
  Što se tiče Veljka i Anastasije, u njihovom pubertetu želela bih sve da znam, o simpatijama i svemu što im se dešava. 
  Na velikim koncertima nastupate u jednom delu sa decom. Šta mislite koliko to njima znači?
  Oni vole sve to. Nemaju strah od mojih velikih koncerata. Ne znam šta je u njihovim glavicama, ali odrastaju pored mene i verovatno misle da tako treba. Nemaju tremu nimalo.
  Koliko je danas teško biti samohrana majka u Srbiji?
  Danas je uopšte teško biti roditelj i othraniti dete, a kamoli biti jedan roditelj, sam sa svojom decom. Sa ocem bi bilo mnogo lakše. Zajedno bismo odlučivali o svemu i brinuli. Ovako ima više straha, da li sam donela pravu odluku, da li da ih kaznim za nešto ili ne. Ne mogu da se žalim da loše živim što se tiče materijalnog momenta, ali postoje druge nenadoknadive stvari duhovne prirode. 
  Šta biste savetovali budućim roditeljima.
  To je najlepši period za ženu. Tada su svi nežni prema njima. Savetujem ženama da ne moraju baš da muče svoje muževe u tom periodu posebnim zahtevima i oscilacijama raspoloženja. Imam savet i za muškarce. Treba da govore ženi lepe i nežne reči. Da im kažu kako su lepe i kada su malo oblije. Svaki čovek koji može, treba da ima decu. Pored svih mojih problema, deca su mi davala smisao života, snagu i emocije da istrajem. Najiskrenija ljubav se dobija od dece. Bili gore ili dole, dete će vas uvek voleti. Bezuslovna ljubav je najlepša ljubav. Oni koji ne mogu prirodnim putem da imaju decu ne treba da se predaju jer medicina daje rešenje. Ne treba olako da odustaju. Borba je izuzetno teška, ali ta borba vredi jer je cilj pravi.
 
  Svetlana-Ceca Ražnatović rođena je 14. juna 1973. godine u Prokuplju. Odrasla je u Žitorađi. Još kao mala počela je da ispoljava ljubav prema pevanju. Sa pet godina učestvovala je na lokalnim priredbama, a kako su godine prolazile, svima u Cecinoj porodici je bilo jasno da će muzika biti njeno životno opredeljenje. Uporedo sa svojim aktivnostima vezanim za muziku, Svetlana je pohađala osnovnu školu.

  Željko i Ceca upoznali su se 11. oktobra 1993. godine. Znali su jedno za drugo samo po fotografijama iz novina. „Očekivala sam da će Željko biti u uniformi, onakav kako sam o njemu čitala u novinama.” Ubrzo posle romansa je počela.

  Arkan i Ceca su se venčali 19. februara 1995. godine. Bilo je to najspektakularnije venčanje koje je Srbija ikad videla, a koje su svi mediji nazvali „svadba decenije". Na samoj ceremoniji venčanja, Arkan je nosio trofejnu uniformu srpskog oficira iz Prvog svetskog rata. Ceca je bila u haljini inspirisanoj filmom „Prohujalo s vihorom". Novine su se utrkivale ko će napisati više detalja sa ovog venčanja. Televizija Pink, tada mlada TV-stanica, direktno je prenosila ovaj događaj. Mediji beleže da su se svatovi okupili u nedelju ujutro, po mraku i velikoj kiši u 5.30 ispred štaba Srpske dobrovoljačke garde na Banjičkom vencu. Formirala se kolona od 56 džipova, predvođena „jaguarom” koji je umesto registarskih brojeva imao ispisano „Ceca i Željko". Mlada je svog voljenog dočekala u jeleku, anteriji i cipelama sa visokom štiklom, umesto opanaka. U beogradsku crkvu Svetog arhangela Gavrila mladenci su stigli oko 14 časova. Ceca je bila u beloj venčanici sa čipkanim šlepom od 12 metara, a Arkan u oficirskoj uniformi srpske vojske i sabljom oko pasa. Građansko venčanje obavljeno je u svečanoj sali hotela „Interkontinental", kojem je prisustvovalo oko 500 zvanica. Za ručak je služena guščija džigerica, jaja punjena kavijarom, pršuta, valdorf salata, losos, file kolbert, ćureći medaljoni, torta esterhazi, preko 100 vrsta sitnih kolača, a svadbena torta bila je teška oko 70 kilograma. Dvočasovni video-snimak njihovog venčanja prodat je u 100.000 primeraka, što predstavlja rekord za Srbiju.

  Ceca je sina Veljka, koji je začet vantelesnom oplodnjom, rodila u porodilištu „Narodni front" 10. decembra 1996. carskim rezom. Njoj je to bilo prvo, a Arkanu osmo dete. Njihovo drugo dete, ćerka Anastasija, rođena je 25. maja 1998. godine.