Broj 31
Početna > Intervju > LJUBAV ME POKREĆE

Ivan Miljković

LJUBAV ME POKREĆE

Odbojkaš Ivan Miljković rođen je 13. septembra 1979. godine u Nišu. Reprezentativac je od 1998. godine, a debitovao je na Svetskom prvenstvu u Japanu. Ljubav i osmesi ljudi u njegovom okruženju su ono što mu daje snagu da istraje i bude još bolji.

Detinjstvo
Bila su to srećna vremena, kada smo putovali zimi na Taru, a leti bili svake godine na moru. Kad god smo imali vremena, odlazili bismo u Nišku banju gde imamo vikendicu. Sećam se da smo se moj rođeni brat i ja najviše družili sa braćom od ujaka koji su naši vršnjaci. Ono što je moja asocijacija na detinjstvo jeste i početak školovanja, ali i rat 1990. i 1991. godine, kada je tata morao da ide. Sećam se njegovih dolazaka, ali i iščekivanja kada će se vratiti, a uglavnom se vraćao iznenada.

Niš
Lepe uspomene. Otišao sam iz ovog grada 1996. godine. Tamo sam završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije „Borislav Stanković". To je grad sa više od 300.000 stanovnika. Paralelno sa sportom išao sam i u školu. Planovi i ciljevi u detinjstvu su mi bili da završim fakultet u Nišu i nastavim dalje u tom pravcu. Niš mi je pružio mnogo toga. Mnogo prijatelja mi je ostalo tamo, ali neki su i otišli. Puno ljudi je došlo u Niš, tako da se grad dosta izmenio. Ipak, roditelji i prijatelji koji su ostali tamo jesu ono zbog čega se najradije vraćam.

Porodica
Trenutno imam devojku i nisam, još uvek, oženjen. Porodica, odnosno roditelji i brat su uvek bili pored mene, i kada je bilo dobro, ali i loše. Imao sam njihovu podršku i za školovanje, ali i za sport. Kada je trebalo da odlučim da li ću se baviti sportom ili nastaviti studije, roditelji su meni prepustili odluku. Od tada kreće moja odgovornost za sopstveni život, i to sa 15 godina kada sam iz Niša prešao u „Partizan" i došao u Beograd.

Prijatelji
Dele se na dve grupe. Jedni su iz Niša, odnosno pravi prijatelji sa kojima sam odrastao i išao u osnovnu i srednju školu. Oni se ne mogu zaboraviti i to su prijatelji za ceo život. Rado idem u Niš da se vidim i sa njima. Drugi su oni iz Beograda - Caca, Žarko, Sanja i drugi koji su mi pomogli da se snađem i uklopim kada sam došao u prestonicu. Zahvaljujući njima sam uspeo da se izborim sa velikim gradom.

Ljubav

Ljubav i osmeh su najbitnije stvari u životu. One teraju čoveka da uradi neke stvari koje možda nikada ne bi uradio. Do sada mi je ljubav mnogo pomogla. Sedam godina živim u inostranstvu, a devojka sa kojom sam, dosta mi je tamo pomogla.

Najveći uspeh
Na sportskom planu to je osvajanje zlatne medalje 2000. godine na Olimpijskim igrama u Sidneju, što je vrhunski cilj svakog sportiste. To mi se dogodilo sa 20 godina, a olimpijada je nezaboravna za svakog sportistu. Takođe, i moj odlazak za Italiju i sam boravak tamo. Sledeće sezone odlazim za Rim da igram za klub „M. Roma". Na ličnom planu je to što imam puno nasmejanih ljudi oko sebe. Neki od njih možda i nisu najzadovoljniji u životu, ali se trudim da uz mene na neki način zaborave na probleme i budu nasmejani.

Opuštanje
Šetnja pored reke, što više zelenila. Uz svakodnevan sportski život nemam baš puno vremena za opuštanje. Ipak, najviše volim da se družim sa prijateljima.

Sreća
Uvek sam se trudio da sreća zavisi od mene i da ono što sam uradim bude glavni tvorac moje sreće.

Uzor
Nikada nisam imao uzor. Naravno, slušao sam savete mnogih ljudi, jer treba čuti starije i iskusnije, ali i mlađe koji mogu da kažu zanimljive stvari. Od šesnaeste godine se trudim da imam svoje mišljenje. Uvek sve čujem i vidim, ali na kraju sam odlučim.

Izlasci
Volim da izlazim. Šest do sedam meseci u toku godine sam sa ekipom u Italiji, gde su izlasci retki. Stil i način izlazaka u Italiji je drugačiji, pogotovo što smo mi tamo ekipa koja je okupljena za godinu do dve i pravo prijateljstvo verovatno nikada ne može da postoji između nas. U Beogradu i Nišu nemam omiljeno mesto za izlazak. Mogu da izađem svuda, jer sve zavisi od toga gde me društvo pozove. Više idem zbog društva, nego zbog mesta.

Planovi
Jedan od planova, koji sam i ostvario ove godine, bio je prelazak iz kluba „Lube" iz Maćerata u Rim. Biće sigurno veoma teško živeti i baviti se sportom u velikom gradu. Prihvatio sam ponudu i nadam se da će sve biti u najboljem redu. S obzirom na to da se odbojkom neću baviti celog života, mislim da će me u budućnosti privući nešto drugo. Naravno, trebaće mi malo vremena da bih počeo da se bavim drugim stvarima, kao što je, kad sam kao klinac počeo da treniram odbojku, trebalo nekoliko godina da dođem na ozbiljniji nivo. I za neke druge poslove će trebati vremena da bih počeo ozbiljno njima da se bavim.

Moda
Najviše uticaja na mene ima moja devojka, koja se indirektno i bavi modom. Nemam određenog kreatora. Volim da obučem ono što mi najviše prija u određenom trenutku. Ne volim da imam pun ormar stvari, ali volim da imam neke odevne predmete koje ću baš nositi.

Neostvarena želja
Po dolasku u Italiju bila mi je želja da zaigram u velikom klubu i gradu i odem u Rim. Ta želja mi se ove godine ostvarila. Neostvarena želja iz detinjstva je da kupim automobil „ferari". Kako vreme prolazi, ja sam stariji i na neki način pametniji, pitanje je da li će još dugo biti aktuelna.