Broj 307
Početna > Intervju > S porodicom mi je najlepše

Slavica Đukić Dejanović

S porodicom mi je najlepše

Slavica Đukić Dejanović, ministarka zdravlja u Vladi Srbije, psihijatar i poznata srpska političarka, tvrdi da joj je porodica najveća sigurnost, podrška i podstrek 

Ministarka zdravlja prof. dr Slavica Đukić Dejanović, koju zbog njene sposobnosti i dugogodišnjeg političkog iskustva mnogi smatraju najpopularnijom političarkom u Srbiji, otkriva privatnu, manje poznatu stranu svog života.

Koliko se vaš život promenio s ministarskom funkcijom?

Posao u Ministarstvu zdravlja odgovara mojoj prirodi i dinamici, jer sam uvek u petoj brzini. Tačno je da se mnogo toga promenilo, čak i više nego što sam očekivala. Razlog tome je moja ambicija da budem uspešna na ovoj funkciji, ali i da resor zdravstva bude podignut na viši nivo.

Kojim ministarskim obavezama se radujete, a koje vam najteže padaju?

Raduje me svaki pojedinačni uspeh u zdravstvu, činjenica je da imamo vrlo kompetentne zdravstvene radnike, ali kada vidite više od profesionalnog odnosa, da u lečenju pacijenata lekari daju deo sebe, ponosna sam što pripadam ovoj profesiji. Raduje me i svaki lični uspeh ljudi koji su uspeli da se izleče i sve to počinjem da doživljavam kao deo sopstvene radosti. S druge strane, čini me tužnom svaka bahatost koja bi u drugim profesijama možda i mogla da se toleriše, ali u zdravstvu je to neoprostiva greška. 

Na čemu trenutno radite?  

U čitavom zdravstvenom sistemu Srbije trenutno se radi na tome da domovi zdravlja budu mesta gde će 80 odsto ljudi zadovoljiti svoju zdravstvenu potrebu i da samo oni koji zaista moraju odlaze u bolnice. Mi jesmo zemlja u kojoj je razbolevanje od teških malignih bolesti isto kao i u drugim zemljama, ali je smrtnost od tih istih bolesti vrlo visoka. Zato se sve više radi na ranom otkrivanju, što je takođe jedan od naših prioriteta. 

Iza vas je vrlo impresivna poslovna i politička karijera. Šta vam je bilo najteže da prevaziđete na putu ka uspehu?

Trebalo mi je puno vremena da shvatim da ništa samo po sebi nije savršeno i da nijedna naša ideja nije savršena. Teško mi je pala i izmena ličnih stavova. Nije mi bilo lako ni da postanem deo tima, a u poslovima u kojima sam radila individualac zapravo ne znači ništa. Po svojoj prirodi sam individualac i možda negde duboko u sebi i volim svoju prirodu, ali je situacija zahtevala da i u politici i u poslu kojim se bavim, postanem deo tima. Mislim da sam uspela u tome mada mi je bilo teško da se u nekim situacijama odričem sebe. 

Da li mislite da uspešni ljudi imaju neki sličan model ponašanja koji ih vodi ka svom cilju?

Ne mislim, zbog toga što verujem da bi neko bio uspešan, pored ciljeva i ambicija, moraju da se uklope i neke druge specifične okolnosti baš kod te osobe. Imate, na primer, dva čoveka koja imaju isti stepen obrazovanja, slične životne okolnosti, a jedan je uspešan, drugi nije. Zato što uspeh pomalo zavisi od onog intimnog osećanja, mogu slobodno da kažem da su fiziološki narcisi u principu uspešniji, jer imaju osećanje samopouzdanja, što je na putu ka uspehu vrlo važno. 

Koje osobine kod sebe posebno cenite i da li postoji nešto što biste želeli da promenite? 

Prepoznajem kod sebe tvrdoglavost, koja je svakako negativna osobina, i dosta sam radila na sebi da je pobedim. Upornost je pozitivna strana ličnosti, ali kada pređe u tvrdoglavost, to je oblik agresije. Svaka ekstremno izražena osobina nije dobra. Treba pustiti druge ljude da imaju pravo na svoj stav. Sećam se sebe u nekim mlađim godinama, kada mi je bilo gotovo nezamislivo da odstupim od nekih svojih stavova. Smatrala sam to porazom. Danas, posle određenog životnog iskustva, svoju tolerantnost smatram vrlo pozitivnom osobinom. 

Rođeni ste i živite u Kragujevcu, koje su najlepše uspomene vežu za ovaj grad?

Lepo je kada imate čega da se setite u svom životu, od obdaništa, prijatelja, svoje Ulice kestenova koja vodi ka gimnaziji. Školovala sam se u Beogradu i van zemlje, ali kada govorim o svom školovanju, mislim uvek na kragujevačku gimnaziju. Niz emocija s kojima sam stasavala, sve me one vezuju za ovaj grad. U Beogradu radim, velegradska atmosfera mi je takođe bliska, ali Kragujevac je moj, u duši. Nema kuće za koju me ne vezuju neka sećanja, tamo se osećam slobodno i imam utisak kao da je čitav Kragujevac moja kuća. 

Da li vam se meštani obraćaju na ulici kada vas vide? 

Naravno, ja sam njihova doktorka Slavica, između mene i njih nema nikakve distance, slobodni su da mi se obrate, kao da smo svi rod. U prošlosti je Kragujevac bio industrijski i univerzitetski centar i ima tu tradicionalnu otvorenost za sve ljude.

Koliko vam  je porodica, suprug Ranko, sin Dušan, unuk Filip i unuka Nina, podrška i podstrek u svemu što radite?

S porodicom mi je najlepše, oni su neka vrsta moje sigurnosti, pred njima mogu da pokažem bol i ponos, da budem tužna, ali i da im se iskreno radujem.  

Da li prepoznajete neke svoje osobine u unučićima?

Kako da ne, moja unuka više od svega obožava torbicu za šminku, a unuk je uporan, tako da i te kako prepoznajem svoje osobine u njima. Prosto u njima vidim sebe kada sam bila njihovih godina. Nina ima običaj da stavi šešir svoje mame, a u Filipovoj igri vidim svoje nestašluke.

Povodom dana Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, jedne godine su vas studenti proglasili najboljim predavačem, koliko vam znači to priznanje?

Kada od studenata dobijete neko priznanje, znate da je to objektivno. Oni su pošteni i ne krijem da od svih poslova kojima se bavim s velikim zadovoljstvom i uvažavanjem prilazim tim mladim ljudima, budućim lekarima. Vaspitavam ih u sferi etike, veštine komunikacije i psihijatrije. Iskreno se radujem susretu sa njima i zato mogu da kažem da mi je njihovo priznanje najdraže od svih koje sam dobila. 

Kako ste odlučili da se bavite psihijatrijom?

Još dok sam bila devojčica, duša je za mene bila velika tajna, sećam se da sam govorila da kada te boli prst, boli te i duša, kada si srećan, duša ti se raduje. To je bilo nešto što nisam uspela da objasnim, ali sam bila potpuno sigurna kada sam upisivala gimnaziju da ću studirati medicinu i da ću postati psihijatar. Nema profesionalnog zadovoljstva koje se može meriti sa onim kada psihijatar određenu osobu, koja je bila u stanju rastrojstva, vrati u normalan život. Tu postoji neki poseban odnos, između psihijatra i pacijenta, sve druge lekare hvaliće pred svima, a naši pacijenti samo krajičkom oka pošalju poruku zahvalnosti i tu je kraj priče. 

Koliko su vam znanja iz psihijatrije pomogla u politici? 

Mislim da je politika bogatila mene kao psihijatra i obrnuto. Kao psihijatar, uvek sam bila bliže ljudima nego što su to bili drugi političari. Čovek je psihološki nedeljiva celina i u momentu kada se u radnoj prostoriji podigne temperatura, poslanici počnu da podižu ton, imate ono terapeutsko u sebi, da učinite da situaciju dovedete u normalu. Nikada mi nije palo na pamet da im se pridružim i povećam agresiju. To su neka pravila koja su zajednička i za dobrog političara i psihijatra.       

Da li postoji neki poseban ritual kojim započinjete novi dan?

Kada sam u Kragujevcu, to je jutarnja kafa sa suprugom, majkom i ocem uz neku tihu, prijatnu muziku i neobavezni razgovor kao što je planiranje narednog zajedničkog vikenda.     

Kada ste daleko od poslovnih obaveza, kako provodite vreme? 

Svake večeri čitam, knjige ne uspavljuju već teraju na razmišljanja. Nekada sam se bavila skijanjem i plivanjem, ali poslednjih godina sve ređe. Volim pozorište i film, ali i za to imam sve manje vremena. Sećam se, jednom,  kada sam bila predsednik Skupštine, neka tema nije išla i predložila sam pauzu od dva sata i za to vreme pogledala jedan zanimljiv film.

Žaklina Milenković 

Foto: Zorana Jevtić