Broj 301
Početna > Intervju > Muzika živi u meni

Bisera Veletanlić

Muzika živi u meni

Legendarna pevačica kaže da je pravo uživanje raditi s mladim i svestranim muzičarima koji je svojom kreativnošću i umećem teraju da bude još bolja

Pošto su singlom Nešto sasvim izvesno napravili pravi bum na muzičkoj sceni, Bisera Veletanlić i Darkvud dab nastavili su da žare i pale na zajedničkoj turneji po Srbiji. Pre velikog koncerta, 15. decembra u Sava centru, Bisera i Vasil Hadžimanov bend oduševili su publiku u restoranu Diva u Grand kazinu, gde su njihove hitove pevali pripadnici svih generacija, a tražila se i karta više.   

Pesma Nešto sasvim izvesno, koju izvodite sa alternativnim rok bendom Darkvud dab, za kratko vreme je osvojila srca velikog broja ljubitelja dobrog zvuka. Kako je došlo do saradnje i odakle ta hemija između vas?

Ajde da to nazovemo hemijom, a može da bude i fizika ili biologija. Jednostavno, momci su poželeli da imaju moj glas u kompoziciji, a pošto Vasil radi sa njima, pitao me je da li mogu da probam i naravno pristala sam. Ipak mislim da je to nešto više od obične saradnje. Tako smo se dobro povezali, tako dobro sve zvuči, ono što ja pevam od moje klasične liste preko njihovih pesama. Imam utisak kao da smo zajedno i da radimo 300 godina. Tačno smo na ivici savršenstva i to bez ikakvih pretenzija. Darkvud dab ima tu čudesnu muziku, pogotovo kada se to dobro spakuje, kada se fino uradi, kao što to oni rade s Vasilom. Harmonije koje oni koriste su tako prijemčive i drugačije da su i mene privukle. 

Turneja po Srbiji je prilično zahtevna. Koliko vam je naporno da iz grada u grad nastupate s toliko energije?

Gospoda iz Darkvuda su izuzetno nežni i pažljivi prema meni i meni je to već dovoljno. U životu nisam baš imala prilike da budem mažena i pažena, pa mi sve to veoma prija. A i nastupamo vikendom, tako da imam čitavu nedelju da se odmorim i revitalizujem. Onda četvrtak i petak ili petak i subotu radiš, ili se jedan dan radi, pa se vratiš kući i sve lepo funkcioniše. 

Malo je onih koji mogu da se pohvale da su posle toliko godina uspešni u muzičkim vodama. Kada vam je bilo najteže?

Najteže mi je bilo negde od polovine osamdesetih, jer sam nekih deset godina bila „pod ledom" totalno, kada su ljudi mislili da nisam u Beogradu, a sve vreme sam bila tu. Iz meni neobjašnjivih razloga me nigde nije bilo. Jednostavno sam bila kažnjena, ne znam zašto i zbog čega. Presudno je možda to što ja dobro radim svoj posao, za razliku od nekih, pa sam možda i štrčala. Ne znam drugačije da objasnim zašto me toliko dugo nije bilo da bi sada odjednom postala neophodna, priznata i svi me mnogo vole. U Čačku mi je prišao jedan gospodin, reče da se zove Dejan. Toliko mi je udelio komplimenata da me je ostavio bez reči. Pričao je o nekim mojim pesmama, sa albuma koji skoro nikad nije ni pušten. To je bila muzika Gabora Lenđela, Zafir Hadžimanov je pisao tekst, a Rudolf Tomšić, koga više nema, bio je aranžer. Iako sam bila fascinirana podacima koje taj gospodin zna o mojoj muzičkoj karijeri, toliko pesama koje sam otpevala, moram priznati da je bilo pomalo zastrašujuće. I na kraju kaže: „Trebalo bi da Beograd bude doživotno zahvalan što ima Biseru koja nije Beograđanka, a drži Beograd muzikom više nego svi zajedno". Još uvek sam pod utiskom i sva se naježim kada se setim njegovih reči.

Poznati ste kao pevačica koja s posebnim senzibilitetom iznese svaku pesmu. Mislite li da pravi umetnik mora da zna da peva svaki žanr?

Nije važno da li pevač zna da peva svaki muzički stil, već da kompoziciju otpeva onako kako ona to zahteva. Važno je i da onaj žanr za koji se opredelio i najviše mu leži „delje" do daske. Nije dovoljno da pevač napravi dve-tri bravure s glasom i da se tim zadovolji. Nije dobro ni kada je skroz zadovoljan kada čuje sebe. Onda se uljuljka i divno mu je tako, a vreme prolazi. Sticajem okolnosti, kao devojka sam dugo radila po američkim klubovima, gde je bilo poželjno da znaš sve stilove, i soul i baladu i kantri, evergrin i šansone... U svima sam se dobro pronalazila. Jednostavno, muzika je svuda oko mene, na meni i u meni i obožavam je. 

Kažu da se trostruka kompilacija Prozor s vašim hitovima prodaje kao alva i da je sve više mladih koji pevuše vaše pesme. U čemu je tajna?

Nema tu nikakve tajne. Dugo sam radila na Platou, iako ne volim to često da pominjem zbog uprave koja se tada jako loše ponela prema muzičarima. Već tada je tamo bilo dosta mlade publike i mislim da je to verovatno zbog toga što nisam osoba koja drami, koja izigrava zvezdu. Drugo, pevam tako da ti se mora dopasti. Ne pevam stereotipno, već se trudim da sve izmešam da to bude nešto zaista dobro. Mada i u tome svakako treba imati meru. To znači da ti možeš da pevaš savršeno, a možeš da pevaš i dosadno. Zato pevaj korektno, čisto i probaj malo da zagolicaš pesmu. 

Šta najviše volite u svom poslu?

Najviše volim kada su muzičari, poput mog sestrića Vasila, izvanredni, kada znaju da me ponesu svojim načinom sviranja. To te tera da budeš još bolji i ne da ti da dišeš, uslovno rečeno. I to je fantastično. On ima zaista sjajne muzičare oko sebe. 

Postoji li nešto o čemu ste maštali, a niste ostvarili?

Kako da ne. Ima dosta toga, ali mislim da mi sada i ne treba nešto posebno. Stalno sanjam da imam jednu kućicu na moru i sobicu u kojoj mogu da se osamim s vremena na vreme. Kada sam sama, moj mozak najbolje funkcioniše i tada najviše stvara. Stalno nekako pevam u glavi i imam potrebu da igrajući se s muzikom pronađem još neki novi način, drugi prilaz, izlaz, završetak. Želja mi je da se još držim, da me muzika drži i čuva i da nam svima bude bolje ako može. 

Šta privatno volite da slušate, uz koju muziku se opuštate?

Volim ozbiljnu muziku. Uživam u crnoj muzici, starim baladskim pesmama. Slušam Saru Monte, neprevaziđenu Aretu Fenklin, Čaka Kana, mnoge crne pevače... Oni svi imaju tu sreću da su rođeni sa osećajem za muziku, a kod nas je malo takvih pevača. Mislim da sam još u maminom stomaku pevala i puštala neke tonove. Inače smo se Senka i ja najozbiljnije bavile slušanjem nekih džez stanica od malih nogu. I roditelji su nam vrlo lepo pevali, muzika nam je nekako zapisana u genima.

 

Da niste pevačica, da li biste možda bili poznata glumica?

Ili uspešna slikarka pošto sam se bavila i slikarstvom. Inače, Điđa Karanović me je smuvao da budem u kasnije veoma popularnoj seriji Grlom u jagode. To je sad već kultni film, gde je ta moja čuvena rečenica na koju su me sada podsetili u Čačku. 

Dragana Rodić