Broj 30
Početna > Intervju > KREATIVNI REDIZAJN SRBIJE

Slavimir Stojanović

KREATIVNI REDIZAJN SRBIJE

Jedan od vodećih svetskih dizajnera svoje poslovno prebivalište u Beogradu smestio je u prostranoj kancelariji na 18. spratu zgrade bivšeg CK na Ušću. Iz svoje fotelje, kroz tri zastakljena zida, Slavimir Stojanović posmatra panoramu i starog i novog Beograda u kojoj se opušta i pronalazi inspiraciju.

Izuzetna želja, ljubav prema dizajnu i požrtvovanost pomogli su mu da se suoči sa mnogim nedaćama koje su ga pratile kada je završio četvrtu godinu Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i poželeo da studije nastavi u Geteborgu. Zbog tadašnjih sankcija, uz veliki napor, provodio je „dane na crno" u Švedskoj sve dok mu se nije ukazala prva poslovna prilika. Najpre je u agenciji Sači&Sači u Beogradu kao dizajner i art direktor radio za Soni, Mercedes-Benc, Mišelin, Koka-kolu, potom je bio dizajner časopisa Nju moment, a danas je art direktor novog modnog časopisa Faar. Domaća publika ga je upamtila po omotima albuma koje je uradio za „Ekatarinu Veliku", „Električni orgazam", „Partibrejkerse", Đorđa Balaševića, Ramba Amadeusa, logotipu za radio B92, ali i velikom fudbalskom talentu, koji on danas osporava. Slavimir Stojanović je dobitnik više od 200 međunarodnih nagrada i priznanja, a njegova dela su predstavljena u mnogim međunarodnim publikacijama i knjigama. Osnovao je svoje kreativne oaze u Sloveniji i rodnom Beogradu gde stvara mnogo više nego što to bilo koji projekat predviđa.
Smeješ se, deluješ smireno, pa izgleda kao da ti posao ne izaziva stres.
Težim smirenosti jer iz nje proizlazi snaga. Sav dizajn koji radim je jednostavan, ali ispod njega se nalazi još nekoliko slojeva koji treba da se raspletu i iskomuniciraju sa posmatračem. Svakako da je ovde napetije kad imam posla nego kad ga nemam. Kad ga nemam, onda plandujem.
Kako planduješ?
Trudim se da što više budem na putu.
Kako praviš kompromis između zahteva klijenta i tvojih ličnih, umetničkih afiniteta?
Kompromis je stvar o kojoj uvek mora da se razmišlja. Ljudi koji rade dizajn moraju pre svega da zadovolje klijenta pa tek posle sebe. Takva je struka, to nije čista umetnost.
Koliko je mladim dizajnerima olakšana startna pozicija, budući da je vreme kada si ti počinjao krajem devedesetih bilo vrlo teško?
Sigurno je lakše nego devedesetih godina, ali mislim da blagostanje nije dobro za kreativnost. Tamo gde su okolnosti teže, više je truda, a sve to utiče da rezultati budu bolji. I pre nego što sam otišao u Sloveniju ovde sam stekao reputaciju. Devedesetih se u Srbiji mnogo lako postajao heroj, bilo čega. To me je u tom momentu zavelo. Bio sam mlad, a zavodljivo je kad pre tridesete godine pomisliš da si neko važan, a nisi. Bio sam pri zdravoj pameti, tolikoj da odlučim da se odselim.
Da li je za uspeh važnije imati srećne okolnosti ili poznavati prave ljude na pravom mestu?
Sreća je veoma važan faktor, ali sreća bez fokusa, odnosno cilja biće prokockana. Od svoje 16. godine sam želeo da budem u vrhu svetskog dizajna. Tako živim i tako se i ponašam. Oduvek me je privlačio kreativni život pa tako i danas svaki dan smislim po deset dizajnerskih rešenja. To je zaista prelep život.
Ko te je uvrstio među 30 najboljih dizajnera sveta?
U knjizi „New Masters of Poster Design: Poster Design for the Next Century" autora Džona Fostera kritičari su izabrali dizajnere koji su po njihovom mišljenju najbolji. Našao sam se u toj grupi što mi je neviđen kompliment. Nije to neka nagrada, ali mi u profesionalnom smislu mnogo znači. Naša imena se nalaze u toj knjizi koju konsultuju mnogi koje interesuje dizajn. Inače, na knjige sam najosetljiviji.
Šta voliš da čitaš?
Omiljeni pisci su mi Danil Harms i Srđan Valjarević sa kojim sam išao u istu školu, pa tako kada čitam njegove knjige imam osećaj kao da sedimo u istoj klupi i da mi on prepričava neke zajedničke događaje. To je zaista nestvarno iskustvo!
Koji ti je kratkoročni cilj - da zauzmeš 20. ili 5. mesto među najboljim dizajnerima sveta ili možda sebe dugoročno vidiš kao prvog?
Nikada ne postoji prvi! Tehnološke mogućnosti su dozvolile da i domaćica može da se bavi dizajnom. Meni je najvažnije da mi ceo opus bude dobar. Uvek sam imao više ideja nego što je to zahtevao neki projekat. Ali svaki se trud isplati i zato nikada nisam ništa odbacivao od onoga što nije u tom trenutku prošlo. Svaki put se puno toga odbaci jer nije lako zadovoljiti klijenta.
Kako izgleda tvoje druženje sa Mirkom Ilićem? Obojica ste u svetskom vrhu pa je neizbežno pitanje da li ima među vrhunskim dizajnerima surevnjivosti, koliko jedni na druge utičete i inspirišete?
Postoje dva aspekta našeg druženja - jedan je stručni, gde se tačno zna ko je stariji a ko mlađi, a drugi aspekt je privatan, ljudski gde Mirko i ja imamo sjajan kontakt i iz svakog našeg susreta se rodi nova inspiracija. On je profesionalno provokator, a privatno izuzetno fin čovek.
Rekao si da u poslu pokazuješ agresivnost. Kako je manifestuješ?
Kad treba, u poslu mogu da budem agresivan, ali je to agresija u pozitivnom smislu jer ne prezam da upotrebim razne metode da bih došao do cilja. Što sam stariji sve više uviđam da ne treba razlivati energiju i nikada ne treba kukati. I ja sam nekada kukao, ali kada sam prestao to da radim, uočio sam razliku u svom životu, osetio sam promenu. Shvatio sam da je kukanje, u stvari, izgovor za nerad, jer se tako automatski opravdavaš i sebi i drugima za to što ništa ne radiš.
Da li i dalje igraš fudbal?
Nekada sam ga igrao pet puta nedeljno, a sada, zbog obaveza, stižem dva puta. Imam potrebu za tim jer tako izbacim negativnu energiju koja se zbog stresa nakupi. U srednjoj školi sam se lomio da li da postanem fudbaler ili dizajner i prevagnulo je prvo, verovatno zato jer sam bio svestan da nisam toliko talentovan da bih postao vrhunski sportista. Ako bi se sada aktivirao kao fudbaler, ne bih igrao ni u nekoj osmoj ligi! Ali me to ne sprečava da igram fudbal. Nisam talentovan, ali je moja ljubav prema tom sportu velika.
Kako funkcionišeš na relaciji Beograd - Ljubljana?
Svake dve nedelje idem u Ljubljanu gde ostanem nedelju dana. I tamo imam firmu kao i ovde, pa je potrebno zbog posla da putujem. U Beogradu, pored posla, doživljavam svoje emotivne vrhunce dok se u Sloveniji svaki put podsetim šta je disciplina. Ljudi su tamo mnogo zatvoreniji nego ovde. U Beogradu dva čoveka mogu da se spajtaše u roku od deset minuta, samo ako imaju na raspolaganju toliko vremena. Taj emotivni naboj koji dobijam ovde i slovenačka disciplina sa kojom se srećem tamo, idealan su spoj.
Šta trenutno radiš?
U Srbiji redizajniram Polimarkove proizvode, a u Sloveniji Krkin šampon „Fitoval". Ovo su mi tržišno dva veoma važna proizvoda koji daju više satisfakcije. Izrada jednog plakata za pozorište mi omogućava veću slobodu duha i ostavlja mnogo dublji kulturološki i estetski trag. Dizajner uvek treba da spoji dve krajnosti, a to su kultura i potrošački mentalitet. Nagrade iz dizajna sam uvek dobijao za dela i rešenja koja su bila iz oblasti kulture. Ali pravo rešenje za neki proizvod mi je neviđen izazov, i to je mnogo teže da se uradi nego neki plakat za pozorišnu predstavu.
Gde su, po tvom mišljenju, idealni uslovi za jednog dizajnera?
I u Evropi i u Americi je veoma teško, posebno da neki dizajner dobije da radi proizvode od važnosti. Svakako je najatraktivnije biti dizajner na novom tržištu kakvo je Srbija. Mi smo u godinama kada društvo počinje da se kapitalistički profiliše. Na zapadu se dizajn podrazumeva, a ovde on još uvek predstavlja čudo. Zato mi je najveći izazov da to radim baš sad i ovde jer će to što radim ostaviti trag.