Broj 30
Početna > Intervju > JOŠ POSTOJE DOBRI LJUDI

Tanja Peternek-Aleksić

JOŠ POSTOJE DOBRI LJUDI

U razgovoru sa Tanjom Peternek shvatila sam zašto emisija koju ona uređuje i vodi ne bi mogla da se zove nikako drugačije nego „TV lica... kao sav normalan svet". Ona je jedna od retkih koja nema potrebu da ističe sebe u prvi plan tokom emisija koje radi. Možda iz tog razloga spada u retko fine, diskretne i obrazovane novinare. Tanja Peternek-Aleksić završila je dramaturgiju na FDU, udata je i ima dve ćerke, koje su joj najvažnije, gaji cveće i, reklo bi se, živi kao sav normalan svet...

Imala sam 19 godina kada sam počela da studiram i baš u to vreme je bio raspisan konkurs za mlade dramske pisce u Sidneju. Dobila sam poziv iz autorske agencije u kom mi je rečeno da su profesori sa akademije predložili da se moja jednočinka prevede na engleski i da konkuriše za odlazak tamo. Ubrzo me je obradovala vest da su uzeli tu moju dramu i da imam plaćen boravak od dva meseca u Australiji. Kada neko sa 19 godina dobije takvu priliku, onda postoji velika šansa da mu se to i dopadne. Taj životni period i jeste neko vreme kada se ljudi presađuju. Bilo mi je divno, živela sam u apartmanu sa još dve Australijanke. Treće nedelje mog boravka rekle su mi da sam tu noć govorila u snu na nekom čudnom jeziku. To mi je bio signal da sam jako nostalgična, i odlučila sam da se vratim. Vreme je prolazilo i stvari u zemlji su počele da se urušavaju. Sećam se da su autobusi polazili sa Slavije za budimpeštanski aerodrom. Svako drugo veče sam pratila nekoga koga volim, ko se iseljavao. Pitala sam muža da li on misli da treba da odemo. On je rekao: „A šta ako svi koji valjaju odu odavde?”. Meni je to bio super odgovor. Shvatila sam da bih ovde ostavila mnogo više nego što bih tamo mogla da steknem, i da to nešto materijalno nikada ne bi moglo da kompenzuje ono emotivno. Nostalgija je čudno osećanje i često pitanje koje ja postavljam svojim sagovornicima. Naši ljudi iz Norveške su mi tražili da im donesem kore za gibanicu. Posle mesec dana sam se vratila u Oslo sa 19 kilograma kora za gibanicu. Izgleda da se nekada nostalgija kompenzuje i korama za gibanicu.
  Iako ste završili dramaturgiju na FDU, odlučili ste da se bavite novinarstvom. Zašto?
  U mom životu se sve dešavalo sticajem okolnosti. U Petoj gimnaziji je postojao novinarski smer. Jednog dana sam pobegla sa časova i da ne bih dobila neopravdane časove, profesorima sam rekla da sam se prijavila na Palilulsku olimpijadu kulture. Na kraju sam se zaista i prijavila na tu olimpijadu. Novinar i voditelj na TV Politika Slobodan Cagić i ja smo pobedili. Tada sam dobila poziv da radim na Indeksu 202, pristala sam i to me povuklo. Pokojni Nebojša Đukelić je takođe uticao da se bavim televizijskim novinarstvom. Na televiziju sam paralelno ulazila kao neko ko piše i kao neko ko se bavi novinarstvom, a očigledno je ovo drugo prevagnulo.
  Koja je tajna uspeha vaše emisije koju radite već godinama?
  „TV lica...” traju dugo, ali u sadašnjem izdanju su počela da se emituju 2002. godine. Ova emisija je pokazala da možeš da imaš dobar rejting, a da ostaneš fin. Suština cele ideje, odakle je i nastao podnaslov, „kao sav normalan svet”, jeste da u emisiji gostuju ljudi koji zaista žive kao vi i ja. Da to nisu ljudi koji imaju telohranitelje, koje voze šoferi, koji pevaju u Frankfurtu na Majni u restoranu kod gazda Pere i dođu ovde da pričaju kako su imali fantastičnu turneju po Evropi. Želim da to budu ljudi koji će svedočiti o vremenu u kom smo živeli i preživeli sve ove godine u Srbiji. Mislim da je veliki kompliment što oni meni dozvoljavaju da uđem u njihove živote na taj način. Suština je u tome da ljudi veruju da sam ja dobronamerna, što i jesam, ali što ne znači da ne pitam sve što me interesuje.
  Ko je osoba koju ste najteže nagovorili da učestvuje u emisiji?
  Mnoge. Najlakše pristaju političari, jer bi oni da pričaju svuda, da pokazuju kako umeju da pevaju, da žongliraju, da kuvaju... Njima je najlakše, a najteže je kategoriji finih ljudi koji čuvaju svoju privatnost, kao Milena Dravić. Intervju sa njom mi je jedan od najdražih jer smo se dugo dogovarale. Kad je bila upriličena predaja emisije Kinoteci na trajno čuvanje, Milena je rekla: „Dugo smo se dogovarale, a sad kad pomislim kako smo razgovarale, to je bilo kao u nekoj ispovedonici i pomislim, imala bih još štošta da kažem, gotovo kao da se preporučujem za nastavak.”
  Da li je za vas bilo iznenađenje kada je Kinoteka odlučila da „TV lica...” budu prva emisija koju će oni uzeti na čuvanje?
  Za mene je Jugoslovenska kinoteka izuzetno ozbiljna ustanova, jedna od retkih koje se nisu urušile, a bave se kulturom. Priznanje sam doživela kao najveći kompliment koji možete da dobijete za nešto što radite u ovoj zemlji. Ona je ostala da sačuva način života jednog perioda za neka pokolenja koja će gledati te emisije i verovatno se pitati da li je moguće da su glumice u ovoj zemlji mesile Embargo tortu, da je Bajaga stajao u redu za mleko kada se vraćao sa koncerta... Mislim da buduće generacije neće verovati kako smo mi živeli sve te godine.
  Mislite li da će se lista finih ljudi potrošiti i da više nećete imati sagovornika za emisiju?
  Imam jedan uredan spisak koji čuvam u svom rokovniku. Na listi je još 150 potencijalnih sagovornika. Taj rokovnik u sebi čuva pet godina „TV lica...”. Pre neki dan sam taj rokovnik zaboravila u prodavnici, ali na sreću mi je vraćen. Nije mi bilo žao svih telefona, ali nisam bila sigurna da li ću se setiti svih 150 ljudi koje želim da vidim u emisiji! Mnogo je pametnih i značajnih ljudi koji su zaboravljeni zbog samoreklamera i laktaroša koji promovišu sebe idući iz emisije u emisiju.
  Koliko teško je bilo da dovedete Tirnanića u emisiju?
  Moram da vam kažem da je mene Tirke pitao kada će on da bude gost! On spada u kategoriju novinara čijoj reči jako verujem, ali i posedujem određenu dozu strahopoštovanja. To snimanje mi je ostalo u neverovatnoj uspomeni, i jedno mi je od omiljenijih.
  Kako vam je teško pala pauza u poslu posle porođaja?
  Kada sam bila trudna sa Tamarom, radila sam do poslednjeg dana. Tog dana kada sam imala termin za porođaj, vodila sam poslednju emisiju u serijalu. Sa Anjom je bila potpuno druga priča. Za vreme bombardovanja sam pobunila žene sa Trećeg kanala da imaju pravo da ne dolaze na posao jer je postojala neposredna ratna opasnost, a one su imale maloletnu decu. Tadašnji urednik me poslao na prinudni odmor jer sam bila neposlušna i tada sam ostala u drugom stanju. Kada sam se vratila na posao, imala sam neki strah, pitala sam se da li je to kao vožnja biciklom ili se to zaboravlja. Međutim, brzo je sve krenulo nekim svojim tokom.
  Sada su vam ćerke malo starije, kako one gledaju na vaš posao?
  Imam jednu tinejdžerku i jednog predškolarca, razlika između Tamare i Anje je 8,5 godina. Tamara je skoro bila na maloj maturi i imali smo veliku dramu oko traženja odgovarajuće haljine. Na sreću, Tamarina razredna, profesorka matematike, gajila je kolektivni duh među njima, tako da devojčice na toj maturi nisu izgledale kao pevačice narodne muzike, već kao prave maturantkinje. Njene opservacije se ne zadržavaju na tom spoljnjem, naučila ja da promišlja. A, što se tiče Anje, kada je neko pita šta joj je mama po zanimanju, ona odgovori novinar. Ako je neko opet pita šta to znači, ona odgovori: „Ona ide malo na televiziju da se slika, a posle se vrati kući da me čuva”.
  Šta mislite o novim generacijama voditelja?
  Postoji neka ekipa pristojnih ljudi za koje odmah vidite da su prethodno nešto i pročitali i da su obrazovani. S druge strane, ima jedna kategorija žena koje se pojavljuju na televiziji u prelaznom periodu dok se ne udaju za fudbalera ili već nekog biznismena. Koliko god to zvučalo grubo i drsko, takva kategorija ljudi zaista postoji. Ipak, imam utisak da je danas toga manje.
  Kako najradije provodite slobodno vreme?
  Mnogo čitam, ali uglavnom noću kada se umiri kuća. Inače, imam dve pasije. Jedna je baštovanstvo i potpuno sam opsednuta biljkama čak znam imena pojedinih na latinskom, a inače mnogo vremena provodim sa decom. Malo izlazim uveče, sve vreme sam oko dece, i imam jednog malog kovrdžavog psa koji mi je pre neki dan prekopao pola bašte. Vidite, ja živim dosadnim životom.
  Kažu da je ženama do tridesete godine važno da im kažete da su pametne, a posle tridesete da su lepe?
  Nikada nisam sumnjala da sam pametna, niti da li sam obrazovana, a za ostalo me nije bilo briga. Nekada su me i kritikovali zbog načina oblačenja, ali meni prosto nije primereno da šetam pored reke sa sagovornikom na štikli od 10 cm. Uvek sam težila da se ponašam kao sav normalan svet.
  Uradili ste toliko emisija, razgovarali sa našim velikanima, da li vam se čini da ti ljudi stvarno žive kao sav normalan svet?
  Mislim da ovde niko nije mogao da uspe u poslu, ali i u životu, a da ne živi kao sav normalan svet. Za ovih 150 lica sa kojima sam do sada uradila emisiju, to mogu da garantujem.
 
Autor: Suzana Stanarević