Broj 298
Početna > Intervju > Nisam vila da zbijam oblake

Slobodanka Rakić Šefer

Nisam vila da zbijam oblake

Bajkovito detinjstvo u Mačvi, kao i sjajni mentori slikarstva, uticali su da Slobodanka Rakić Šefer svoj život posveti likovnoj umetnosti i postane sjajna slikarka

Na Banjici, u ateljeu Slobodanke Rakić Šefer, naše proslavljene akademske slikarke, ovih dana je sve užurbano. Umetnica, čija se dela nalaze u prestižnim muzejima i galerijama širom zemlje i inostranstva, kao i na svim kontinentima, priprema izložbu Nisam vila da zbijam oblake koja će od 28. novembra u galeriji ULUS biti otvorena za sve ljubitelje slikarstva.

Kako je izgledao vaš razvojni put, kada ste shvatili da je slikarstvo vaš poziv?

Počela sam da crtam u petoj godini kod dede i babe. Pošto tada nije bilo dovoljno bele hartije, crtala sam na poleđini dedinih fotografija. Nisam slikala krugove i šare, već dedu na kolima kako je upregao konja. I kada sam krenula u osnovnu školu, najviše sam volela da crtam, ali moja tadašnja učiteljica je pred svima rekla da nisam talentovana i da bi trebalo da se okrenem prirodnim naukama. Trojka koju mi je „poklonila” iz crtanja je u meni, maloj devojčici, stvorila strašan inat. Moja majka je uprkos rečima te učiteljice kupila crtanke i bojanke i na taj način podsticala moj rad. U petom osnovne, kada sam prešla u Šabac i drugu školu, nastavnik likovnog Brana Žabaljac je moj prvi rad sa časa okačio u zbornici, u kojoj je stajao duže od dve decenije. Kasnije je čuvena šabačka slikarka gospođa Mara Jelesić, kultna ličnost grada, razvijala moju darovitost, terala me da učim osnove crtanja i naučila me mnogim finesama kako slikanja, tako i života i ponašanja. Kada je došao trenutak da dalje razvijam svoj talenat, Mara me poslala u Beograd kod Ljubice Cuce Sokić na Likovnu akademiju. Ipak, Cuca mi je rekla da prvo moram da završim gimnaziju, da steknem dobro obrazovanje pa da tek onda razmišljam o akademiji. Cuca me je zapravo dovela do vrata akademije.

Jeste li ikada posle imali priliku da se sretnete sa učiteljicom koja nije verovala u vas?

Nikada. Ubrzo smo svi shvatili da je ona zapravo htela da povredi mog oca u kojeg je potajno bila zaljubljena. Inače, moj otac je u Mačvi bio veoma poštovan, blag i lep čovek pa valjda ne čudi što je ona pala na njegov šarm.

Kažu da je za uspeh potrebna mešavina strasti, igre i velikog rada, šta je po vašem mišljenju recept?

Verovatno to što nisam osoba koja se osvrće na druge. Ovo je jako težak, dosadan i usamljenički posao i vrlo malo žena je opstalo da radi ovoliko dugo koliko ja radim. Zaista, da ljudi nisu tako sjajno prihvatili moje slike, pitanje je da li bih opstala. Obistinio se moj detinji san da slike koje radim budu zastupljene na čitavoj zemaljskoj kugli, jer čak 2300 mojih slika se nalazi širom sveta. 

U čemu ili kome ste u životu pronalazili inspiraciju za svoje slike?

Imam tu sreću da mi inspiracija nikada nije nestala, stalno je tražim i ona mi stalno dolazi. Čini mi se da me čeka još niz novih ideja. Ljudi se nasmeju kada im kažem da svoj zenit još uvek nisam dosegla.

Imate više uspešnih slikarskih ciklusa, koji je vama najdraži? I kada jedan umetnik odluči da iz jednog pređe u novi ciklus?

To ni sama nikada nisam znala. Kada sam radila bele slike, mislila sam da ću ih dugo raditi. Ipak, u jednom trenutku mi je književnik Vlada Stojišin rekao da je vreme da prekinem da ih radim. Još mi je rekao da je razgovarao s likovnim kritičarima koji su se svi složili da sam izuzetno darovita, ali i da moram da izmislim nešto novo da ne bih počela da se vrtim u krug. Shvatila sam da su u pravu, da ne smem celog života da slikam jedno te isto jer u tom slučaju sve što je urađeno postaje besmisleno. Pa, čovekova priroda je da se stalno menja! Jednog dana mi je palo na pamet da radim pčele iako nikada ranije nisu bile mnogo zastupljene u likovnosti. Prvo sam počela da čitam o pčeli, da je proučavam, promišljam o njoj i crtam je i tek posle šest meseci takvog rada dobila sam inspiraciju kako da ih slikam. Mnogi tvrde da je do 2000. godine to bio moj najuspešniji ciklus. Kasnije sam se okrenula molitvenicima, grčkim brodovima, delfinima. Posle svega toga došle su stolice, koje su takođe postigle veliki uspeh. Kosmičke sile su mi tada rekle da se okrenem ornamentici i našim svetkovinama. Imala sam tu sreću da sam mnogo putovala, provodila sate i sate po svetskim muzejima, razgledala mnoge izložbe, pročitala i kupila mnogo knjiga i zahvaljujući svemu tome dolazila sam do sve širih i većih sloboda koje su mi donosile nove ideje.

Postoji li slika koju smatrate krunom svoje karijere?

Ne postoji takva slika, mislim čak da je nemoguće da se kod slikara jedna slika izdvoji kao takva. Kad god naslikam sliku, pitam se da li bih je i sama držala na zidu. Ako ne osetim žar prema njoj, odmah je premažem. Do sada sam za svojih 40 godina rada napravila preko 2500 slika, što moram da priznam i nije naročito veliki opus baš zbog tih mojih pauza u kojima sam promišljala šta dalje. 

Trenutno pripremate izložbu Nisam vila da zbijam oblake. Šta možemo da očekujemo?

Kada sam '70-ih godina počela da se bavim slikarstvom, imala sam interesovanja prema zidnim kuvaricama. Tada se pojavila izložba jednog kolege u Akademiji nauka. Mića Popović me poveo na izložbu i sećam se da mi je rekao: „Vidiš, ovo nemoj nikada da radiš. Ako ne znaš šta ćeš sa citatima, nemoj ni da ih koristiš. Samo ih precrtati, a ne dati ništa svoje, to je kao da ništa nisi ni uradila". Tada sam shvatila da je to škakljiva tema koja nije za mene. Ipak, decenijama je ona tinjala u meni i pre nekog vremena osetila sam da je pravo vreme da radim na njima, na svoj način, prenoseći kroz prelepe stihove divne poruke međuljudskih odnosa koje su zaboravljene. Kada sam počela da radim, likovni kritičar Dejan Đorić mi je otkrio da je najveći sakupljač srpskih kuvarica bio upravo Endi Vorhol. Oduševila sam se tim podatkom i zaključila da me opet neka kosmička ruka vodi ka nekoj analogiji. 

Jeste sada jednako uzbuđeni pred izložbu kao i pre dvadeset godina?

Jesam, to nikada nisam uspela da prevaziđem. Vreme u kojem živimo se menja iz dana u dan, ljudi se menjaju, sve se menja! Ime i akademija danas nisu merilo koliko ljudi će vam doći na izložbu već koliko se krećete među ljudima. U svakom slučaju, mislim da svaki slikar treba da izvuče iz galerije mogućnost da slike vidi što više ljudi.

Jeste li od života dobili sve što ste želeli, a šta biste voleli da vam budućnost donese?

Smatram da sam tek na dve trećine života i umetničkog puta i da u poslednjoj trećini života tek treba da definišem ono što sam započela. Ima još mnogo toga što u slikarstvu treba da završim, a pred sobom imam još nekoliko vizija ciklusa koje bih volela da uradim. Pored slikanja, koje mi je isto što i disanje, pisanje mi je velika ljubav. Postoji mnogo ljudi koji su vredni pažnje, a čiji se životni vek završio. Želim da ne padnu u zaborav i zato nameravam da napišem zapise o tim divnim ljudima koji su donekle obeležili moj život. 

Suzana Obradović