Broj 293
Početna > Prica > Moja treća sreća

Sara Grbić

Moja treća sreća

Sara kaže da se ćerkice i suprug utrkuju ko će pre da joj pomogne i ugodi

Nekadašnja reprezentativka u karateu zajedno sa suprugom Vanjom i ćerkicama, osmogodišnjom Inom i šestogodišnjom Unom s nestrpljenjem iščekuje 15. novembar i dolazak na svet najmlađeg člana porodice Grbić.

Na samom ste kraju trudnoće. Da li je zastupljeniji osećaj umora i napetosti ili iščekivanja da se upoznate s novim članom porodice?
I jedno i drugo. Pošto sam sve umornija, morala sam da smanjim neke aktivnosti čak i oko moje dve devojčice, a iščekivanje bebice je iz dana u dan sve veće.

Možete da budete uzor mnogim mladim ženama koje se dvoume da li uopšte da rode. Da li ste oduvek maštali o mnogobrojnoj porodici?
Sada je teško savetovati bilo koga koliko je dece lepo imati i da li je samo jedno malo. Odrasla sam u petočlanoj porodici, roditelji su živeli za brata, sestru i mene, nikada nam nije bilo dosadno i sve je veselije kada smo zajedno, tako da mogu reći da sam oduvek zamišljala više dece i drago mi je da je i Vanja iz te priče.

Ima li razlike u trudnoći na početku dvadesetih i na početku tridesetih godina?
Sigurnija sam sada, ali verujem da sam kao mlađa bila energičnija i brža za mnoge stvari. Sa trideset ste pregurali neke brige, koje sada izgledaju smešno.

Da li vam je profesionalno bavljenje sportom olakšalo ili otežalo prethodne, kao i ovu trudnoću?
Zahvaljujući sportu nisam bila tipična trudnica, lakše sam sve podnela i oporavljala se. Naravno, telo nije isto posle porođaja pa sam se trudila da se uvek vratim u formu približnu onoj u kojoj sam bila pre trudnoće.

Koliko vam suprug Vanja i ćerke Ina i Una ugađaju i pomažu tokom trudnoće?
Mogu samo da ih pohvalim. Nisam nešto zahtevna, ali sada, u osmom mesecu, kada su mi baš potrebni, sve mi pomažu. Vanja gleda da stigne da ih vozi i dovozi s treninga ili škole, a njih dve me opominju da ne dižem ništa teško, već mi pomognu ili su vrlo mirne ako se odmaram. Sve rade samo da dočekaju bebu.

Suprugu ste javili da će po treći put postati tata dok je bio na Hilandaru, manastiru koji mogu da posećuju samo muškarci. Vidite li možda u tome neku simboliku da ćete posle dve devojčice dobiti dečaka?
Ni Vanja ni ja nismo pomislili na tu slučajnost. Prosto nam nije palo na pamet. Do sada smo uživali sa njih dve i nećemo žaliti ako ne dobijemo dečaka iako veoma volim mušku decu.

S obzirom na to da Una i Ina imaju interesantna imena, da li će se takva praksa nastaviti i sugerišu li njih dve koje ime da se izabere za najmlađeg člana porodice Grbić?
I te kako sugerišu. Za dečaka smo svi složni, ali za devojčicu Vanja i ja želimo isto ime ali njih dve hoće svoj izbor. Mislim da će odluka pasti tek nakon porođaja.

Kada tačno očekujete prinovu i da li ćerke pokazuju male znake ljubomore?
Termin mi je 15. novembra, a njih dve su zrele i ne pokazuju nijedan znak ljubomore, bar dok je beba u stomaku, posle ćemo videti da li će se stanje promeniti. Prepune su pitanja o novom članu i jedva čekaju.

Pošto potiču iz sportske familije, prema kom sportu imaju najviše afiniteta i da li je neka od njih možda nasledila Vanjinu strast prema pecanju?
Obe su živahne i svašta ih interesuje. Ne forsiramo ništa posebno, već ih puštamo da se igraju uz sport koji odaberu bar dok su male. Ina je od letos krenula na odbojku i mnogo joj se sviđa. Una je mali zvrk koji maltene ne hoda već skakuće i za sada ide na tenis i plivanje, a ostatak dana provedu praveći poligone u dvorištu. Vole pecanje, ali još uvek ne kao njihov tata. Važno je da su u prirodi i još ako im tata upeca ribu, presrećne su. Ina je čak od tate dobila specijalan štap koji je sama nacrtala, to jest izabrala je šta da bude na njemu.

Koliko je bavljenje sportom bitno u razvoju dece?
Deca nauče kroz sport i igranje s drugarima da misle o drugima, da budu dobar tim i da se pomažu. Usput se pravilno razvijaju, stiču određene navike i budu odgovorniji. Sport je vrlo važan i pozitivan za razvoj dece, naravno, uz stručne ljude koji ih okružuju.

Da li je tata uspeo da ih razmazi ili vam polazi za rukom da stvari držite pod kontrolom?

Naravno da ne mogu baš sve da držim pod kontrolom. One s tatom imaju poseban odnos ili se maze ili se rvu i nadjačavaju kroz igru. Vanja se trudi da bude autoritet i one znaju kada je granica, ali znaju i da se podvuku pod kožu i omekšaju neke situacije. Preslatke su kada „pobede” pa ja usput malo i tatu zezam da su ga razorile, a zatim obe legnu na njegovo rame i zajedno gledaju crtaće.

Planirate li da najmlađe dete vaspitavate na isti način kao što ste Unu i Inu ili ćete možda nešto izmeniti?
Imala sam isti princip kod njih dve, ali karakteri su im drugačiji i prosto čovek počne da se prilagođava. Mislim da ću i s trećim detetom imati isti pristup pa će posle sigurno doći do modifikovanja.

Čemu učite ćerke, a šta ste naučili od njih?
Deca gledaju jednostavnije na mnoge stvari i nekada umeju da iznenade sa odgovorima ili rešenjima da bismo mi, stariji trebalo da se zapitamo zašto nekada toliko komplikujemo. Oni su iskreni i to me oduševljava. Na nama je da ih naučimo da budu dobri ljudi, da vole i poštuju druge i da ih polako pripremamo za samostalan život.

Imate li savet za buduće mame?

Podrška i sigurnost su veoma važne da žena uopšte poželi da bude mama, a kada se to sve skocka, onda počinje nova dimenzija. Deca nam daju snagu za mnoge stvari, nauče nas da skratimo krug briga, društva i nekih nebitnih stvari. Biti mama je stvarno nešto najlepše što svaka žena treba da oseti u životu. Ako imate voljenu osobu pored sebe i možete da ga zamislite kao pravog tatu, onda nema oklevanja.

Maja Čanović
Foto: Privatna arhiva