Broj 292
Početna > Poznati > Pobedila sebe i ceo svet

Tanja Dragić

Pobedila sebe i ceo svet

Srpska atletičarka Tanja Dragić osvojila je zlatnu medalju u bacanju koplja u kategoriji slabovidih na Paraolimpijskim igrama u Londonu i ostvarila svoj životni san

U životu ništa nije nemoguće kada imaš cilj, tvrdi dvadesetjednogodišnja atletičarka Tanja Dragić, koja je na ovogodišnjim Paraolimpijskim igrama osvojila zlatnu medalju u bacanju koplja. Do pobede je došla hicem u drugoj seriji od 42 metra i 51 centimetra i oborila sopstveni svetski rekord za pet metara. Za Paraolimpijadu se spremala dugo i imala je sreće da se sve u pravom trenutku složilo.

Iz Londona se vraćate sa osvojenim zlatom, kakav je osećaj?
Ovo je mojih pet minuta koje sam čekala. Sanjala sam ovo. Presrećna sam. Mogu da se zahvalim svom treneru Vlastimiru Goluboviću, koji je od prvog dana verovao u mene. Zajedničkim snagama došli smo do zlatne medalje. Dug je put bio do pobede, treniram od svoje trinaeste godine.

Kažu da ko pobedi sebe, pobedio je ceo svet, da li ovo pravilo važi i u tvom slučaju?
To je istina, u Londonu sam pre svega želela da pobedim samu sabe, da dokažem da mogu, i to se ostvarilo. Konkurencija je bila izuzetno jaka. Dve devojke su sada bacile preko mog starog svetskog rekorda. Dokazala sam da sam najbolja i bacila sam četiri puta preko svetskog rekorda.

Kakav je doživljaj i samo učešće na Paraolimpijskim igrama u Londonu?
Sve je nezaboravno, od publike koja je sjajna, svečanog defilea, ovo je nešto najlepše što neki sportista može da doživi. Za ovo vredi proliti mnogo znoja. Takmičila sam se pre četiri godine u Pekingu, nisam imala zapažene rezultate, tada sam imala sedamnaest godina i čvrsto sam rešila da na sledećim Paraolimpijskim igrama osvojim zlato. Sledile su godine napornog rada, znoja i uspela sam da ostvarim svoj san. Sada i drugima savetujem da je najbitnije da verujemo u sebe, naročito osobe sa invaliditetom, i da ne dozvole drugima da nam sumnjama oduzmu krila i veru u snove.

Kako je izgledao tvoj put do vrha?
Nije bilo nimalo lako, ovo je, međutim vreme za slavlje i ne želim da razmišljam o teškim trenucima, lošim uslovima. Jednostavno, ne želim da kvarim ovaj trenutak koji sam celog života čekala.

Da li će ova pobeda doneti i neke bitne promene u tvom životu?
Nadam se da će posle osvojenog zlata biti bolji uslovi za rad i da ćemo biti u finansijskoj mogućnosti da idemo na dalja takmičenja.

Kako izgleda trening?
Treniram dva puta dnevno u proseku po 90 minuta. Bacanje koplja je svestrana disciplina, zato i trening zahteva kompleksne vežbe u teretani, trčanje i, naravno, bacanje koplja i kugle. Dešava se da se toliko umorna vratim kući da odmah zaspim. Često me posle osvojenog zlata pitaju kako se postiže pobeda, a recept je u stvari jednostavan, sportista mora samo da bude dosledan u svom cilju i da živi za ostvarenje svog sna.

Kako doživljavaš skorašnju popularnost?
Sve je i dalje isto, najvažnije je da ljudi čuju za nas, da postojimo. Popularnost donosi mnoge zanimljive trenutke, naravno da mi prija, ali nije nimalo lako odgovoriti na sve pozive novinara i svima izaći u susret.

Šta ti je na Olimpijadi bilo najlepše, a šta najteže?
Bila je dobra atmosfera u olimpijskom selu, bilo je lepo podeliti i svoj uspeh sa dugim takmičarima iz Hrvatske, Crne Gore, Slovenije. Najlepše slavlje priredili su mi volonteri s kojima sam proslavila pobedu. Naravno, nikada u svom životu neću zaboraviti i trenutak kada se čula naša himna.

Da li pored takmičenja, treninga imaš vremena za druženje i izlaske s vršnjacima?
Vrhunski sport traži velika odricanja, sve morate da podredite sportu, u suprotnom, vi ste samo rekreativac. Ljudi koji su u mojoj najbližoj okolini znaju najbolje koliko je bio težak moj put do pobede, na Paraolimpijadu sam otišla s bolovima u ruci, ali mi je i to nekako dalo još više snage da istrajem. Naučila sam da me teškoće ne zaustavljaju, već kada naiđu, uložim nadljudsku snagu da ih prevaziđem jer sam shvatila da je to jedini pravi put.

Koji su dalji planovi?
Krećem na fakultet, upisala sam DIF, zbog takmičenja u Londonu dve godine sam pauzirala i sada sam rešila da se ozbiljno posvetim obrazovanju. Školovanje je veoma važno za osobe sa invaliditetom ukoliko žele da se bave nekom profesijom u životu.

Koja je tvoja poruka ljudima sa invaliditetom?
Želim da im kažem da se okrenu sportu. Pobedite sebe kroz sport, kao što sam ja. Uz naporan trud i rad, svakim danom ste sve bliži ostvarenju svojih snova. Nikada se ne predajte, svaki novi dan donosi nešto novo i dočekajte ga spremni.

Žaklina Milenković