Broj 29
Početna > Intervju > SVE KNJIGE PIŠEM OLOVKOM

Orhan Pamuk

SVE KNJIGE PIŠEM OLOVKOM

I pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, magazin „Tajm" je Orhana Pamuka uvrstio među sto najuticajnijih ljudi na svetu.

Naša čitalačka publika imala je prilike do sada da čita romane „Bela trđava", „Novi život", „Zovem se Crveno" i „Istanbul", knjigu koja predstavlja biografiju njegovog rodnog grada, ali istovremeno i njegovu autobiografiju. Odnedavno je za ljubitelje najpoznatijeg turskog pisca prevedena i knjiga „Dževdet-beg i njegovi sinovi". Orhan Pamuk trenutno živi veoma aktivnim životom na relaciji Amerika-Turska. U srećnom je i harmoničnom braku sa svojom drugom suprugom. Za sebe kaže da nije politička osoba, mada ga je zamalo mimoišao zatvor u Turskoj zbog hrabre izjave o genocidu nad Kurdima i Jermenima.

ISTANBUL
Da li je tajna Istanbula u njegovom siromaštvu koje živi pored slavne istorije, što, nasuprot tome što je toliko otvoren za spoljne uticaje, vodi zatvoren, mahalski društveni život i što mu se svakodnevica sastoji od trošnih odnosa u pozadini veličanstvene prirodne lepote? Ali, svaka priča koja je vezana za opšte karakteristike jednog grada, njegov duh ili biće, pretvara se posredno u razgovor o našem sopstvenom životu, a još više o našem duhovnom stanju. Grad nema drugog centra osim nas samih.
O SRPSKIM PISCIMA I BEOGRADU
Čitao sam mnoge vaše pisce. Za mene je najveći srpski pisac Ivo Andrić koga sam čitao u osamnaestoj i dvadesetoj godini. Na mene je veoma uticalo njegovo delo, odnosno način na koji su istočni i zapadni pogled na Otomansko carstvo spojeni u jednom delu. Takođe se divim Danilu Kišu. Kada sam gostovao u Beogradu, sećam se da je bila gužva, ali uživao sam u potpisivanju jer to znači susret sa mnogim imenima i licima. Mi pisci smo sami u svojim radnim sobama dok pišemo knjige i, konačno, desi se da se suočimo s tim ljudima u čijoj mašti te knjige počinju da žive.
KNJIŽEVNOST I POLITIKA
Ja nisam politička osoba, ali mi to niko ne veruje. Politika me dotiče samo zbog ljubomore i loših reči pojedinih ljudi u Turskoj. Stoga se nekada naljutim i kažem istinu, jer ne mogu da držim usta zatvorena. Suština je u tome da ne organizujem ni svoj život ni svoje knjige kroz politiku.
VEČNE TEME
Ljubav, lepota, smrt nisu samo moje već su to večne teme. Stalo mi je da ih sa svoje strane rasvetlim. One nose u sebi posebnu provokaciju za mene kao pisca koji je potekao iz jedne specifične kulture. To su za mene ozbiljne teme i pristupam im upravo tako, nekad previše ozbiljno, ali sa svešću da književnost može da bude jednako ozbiljna i smešna, te da se u njoj uživa.
UZORI U FILOZOFIJI
Ljubav, smrt i demoni jesu nadasve ničeanske ideje, dok je Manova ideja zamena života za lepotu, a to su, ponavljam, teme koje muče i mene. O Ničeovoj „volji za moć" pisao sam upravo u svojoj knjizi „Bela tvrđava". U svom delu „Novi život" pišem o Hegelovom odnosu gospodara i roba.
SLIKARSTVO ILI KNJIŽEVNOST
Pojasnio sam u svojoj autobiografskoj knjizi „Istanbul" razloge zbog kojih sam se između književnosti i slikarstva odlučio za književnost. Gotovo preko noći odustao sam od ideje da nastavim sa slikarstvom. Pre toga sam znao da dugo hodam ulicama Istanbula i slikam razne prizore. Zapravo, tada nije bilo toliko važno hoću li da odaberem slikarstvo ili literaturu, važno je jedino bilo da pronađem svoj svet, poseban za mene, u kome ću moći da ostanem svoj.
KNJIGE PISANE OLOVKOM
Sve knjige napisao sam isključivo olovkom i rukom. Tako radim od samog početka. Kompjuter ne koristim za pisanje, kao ni pisaću mašinu. Napišem knjigu rukom, a onda moj rukopis neko prekuca.
ISTOK I ZAPAD
Ne volim da pravim podele, ali ono što bih izabrao sa Zapada bila bi politička tolerancija, zatim ljudska prava, naročito poštovanje prema pravima žena. Jasno je da po ovim pitanjima nije sve savršeno ni na Zapadu, naravno, ali su kako-tako bolje rešene. S druge strane, ono što je najbolje sa Istoka leži upravo u tradicionalnom, a to je nadasve porodičan život i jedan opušten prijateljski odnos među ljudima u okruženju, komšiluku, u porodici, a sve je to ono što moderan način života uništava. Inače, ta ležernost, kako je ja nazivam, i lakoća u najneposrednijoj vezi su sa slobodom misli, izražavanja, slobodom u najširem smislu te reči. Na kraju, ta sloboda predstavlja i hrabrost da se svojim mišljenjem suprotstavite vlasti. Ja, u suštini, ne mislim da uopšte i treba da pravimo i da insistiramo na razlikama i nekoj bipolarnosti, već da te razlike prevazilazimo. Takođe, slažem se s tim da su one tu, da postoje, ali ih moramo prevazilaziti.
ZOVEM SE CRVENO
Veza između prošlog i sadašnjeg vremena sadržana je i u boji. Crveno je boja osvete i smrti, ali ponajviše boja strasti, nadahnuća i umetnosti.
Reč je o neponovljivom putovanju u istoriju islamske kulture. „Zovem se Crveno" je pripovest o umetnosti, ljubavi, sreći, životu, smrti, na trenutak rasprava o suštini islamske umetnosti i poimanja sveta, ispričana kroz sudbine slikara minijatura i kaligrafa u Carigradu s kraja 16. veka.

Orhan Pamuk rođen je u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u četvrti
Nišantaši, u porodici poput onih koje opisuje u knjigama „Dževdet-beg i
njegovi sinovi" i „Crna knjiga". Studirao je arhitekturu, a diplomirao
na Institutu za novinarstvo Istanbulskog univerziteta 1976. godine.
U svet književnosti ulazi na velika vrata, dobivši za svoj prvi roman
dve književne nagrade, od kojih jedna nosi naziv slavnog turskog
književnika Orhana Kemala. Njegov istorijski roman „Bela tvrđava"
učinio je Orhana Pamuka veoma popularnim piscem i van granica Turske.
Pamukove knjige prevedene su do danas na oko četrdeset jezika. Za roman
„Zovem se Crveno" nagrađen je 2003. godine nagradom IMPAC koja se
dodeljuje u Dablinu, a dve godine kasnije prestižnom francuskom
nagradom „Prix Medicis." Autor je romana „Dževdet-beg i njegovi
sinovi", „Tiha kuća", „Bela tvrđava", „Crna knjiga", „Novi život",
„Sneg". U javnosti Orhan Pamuk često kritikuje turski nacionalizam, kao
i odnos Turske prema Jermenima i Kurdima, zbog čega se zamerio
tradicionalistima u svojoj zemlji. Nobelova nagrada za književnost
dodeljena je 2006. godine Orhanu Pamuku „koji je u potrazi za
melanholičnom dušom svog rodnog grada otkrio nove simbole sukoba i
preplitanja kultura".

Autor: Mila Milosavljević